Теодор Адорно

Из Википедије, слободне енциклопедије
Теодор Адорно

Макс Хоркхајмер (лијево испред), Теодор Адорно (десно), и Јирген Хабермас десно иза, 1965. године у Хајделбергу.
Макс Хоркхајмер (лијево испред), Теодор Адорно (десно), и Јирген Хабермас десно иза, 1965. године у Хајделбергу.

Информације
Датум рођења 11. септембар 1903.
Место рођења Франкфурт (Немачко царство)
Датум смрти 6. август 1969.
Место смрти Вјеж (Швајцарска)
Рад


Теодор Адорно (нем. Theodor W. Adorno; Франкфурт, 11. септембар 1903Вјеж, 6. август 1969) је био њемачки филозоф, социолог и музиколог. Један од најважнијих њемачких интелектулаца у посљератном периоду, као и један од зачетника Критичке теорије и активни учесник Франкфуртске школе.

Шездесетих година 20. вијека, Адорно жестоко критикује филозофију науке Карла Попера и филозофију егзистенције Мартина Хајдегера. Један од битних социјалних филозофа послије 1970, Јирген Хабермас, био је Адорнов студент и асистент. Широк обим Адорнових утицаја почива у интердисциплинарном карактеру његових истраживања, утицају Франкфуртске школе којој је припадао, као и у потпуној и детаљној анализи Западне филозофске традиције, почев од Канта па наовамо и на крају, његове радикалне критике савременог Западног друштва. Играо је одлучујућу улогу у социјалној теорији и био један од водећих лидера прве генерације теоретичара Критичке теорије.

Веома значајна су његова дјела из епистемологије, етике и социјалне филозофије, као и она из естетике, музикологије и теорије културе, која остављају снажан утицај на касније постмодернистичке филозофе и теоретичаре.

Кратка биографија[уреди]

Споменик Адорну у Франкфурту (сто, столица, стона лампа и други предмети из његове радне собе).

Рођен 11. септембра, 1903. године, као Теодор Лудвиг Визенгрунд (Theodor Ludwig Wiesengrund), живио је у Франкфурту на Мајни прве три и посљедње двије деценије свог живота. Био је син јединац једног трговца вина јеврејског поријекла и једне музичарке италијанског-римокатоличког поријекла. Адорно је студирао филозофију као штићеник кантовца Ханса Корнелијуса и музику са Албаном Бергом. Завршава своје дјело из естетике, Habilitationsschrift on Kierkegaard, 1931. године, под туторством хришћанског социјалисте Паула Тилиха. Послије само двије године, као универзитетски инструктор (Privatdozent), бива избачен с посла од стране нацистичких власти, заједно са осталим професорима јеврејског поријекла и политичким љевичарима. Послије неколико година, узима мајчино презиме Адорно као главно, а очево јеврејско, користи само као средњи иницијал.

Напушта Њемачку у прољеће 1934. године. За вријеме епохе нацизма, борави у Оксфорду, Њујорку и јужној Калифорнији. У то вријеме је написао више књига по којима касније постаје познат: Дијалектика просвјетитељства (са Макс Хоркхајмером), Филозофија модерне музике, Ауторитативна личност (пројекат у сарадњи), и Минима моралија. Из тог времена су и његове провокативне критике масовне културе и њене индустрије. Вративши се у Франкфурт 1949, да би преузео позицију у катедри филозофије, Адорно убрзо постаје водећи њемачки интелектуалац и централна фигура Института социјалних истраживања. У својству јавног интелектуалца, учествовао је у многобројним радио и телевизијским програмима на теме из филозофије, друштва, образовања и умјетности.

Пројекти у сарадњи[уреди]

По темпераменту више близак усамљеним мислиоцима и композиторима модерног доба, Адорнову мисао су обликовали појмови као што су изгнанство и отуђеност. Упркос томе, не може га се сматрати изолованим и езотеричним мислиоцем, пошто је већи дио његовог дјела настао у сарадњи са другим колегама, врло често као пројекат под покровитељстовм јавних истраживачких институција.

Као један од водећих чланова франкфуртског Института за социјална истраживања, сарађивао је са његовим оснивачем Максом Хокхејмером, али и са другим члановима института као што су Валтер Бенјамин и Лео Ловентхал.

Филозофија[уреди]

Заједно са Хоркхајмером, Адорно дефинише филозофску оријентацију Франкфуртске школе, као и њених истраживачких пројеката у различитим областима друштвених наука. Пошто је био изузетан пијаниста и композитор, Адорно се на првом мјесту концентрисао на теорију умјетности и културе, радећи, кроз велики број есеја написаних 1930-их година, на развоју једне материјалистичке, (али у исто вријеме нередукционистичке), теорије музике и умјетности. Под утицајем Валтера Бенјамина, Адорно је усмјерио своју пажњу на развој једног микролошког третмана културних производа у којем су исти посматрани као констелације историјских и друштвених сила.

Писао је на теме метафизике, епистемологије, политичке филозофије, етике, историје филозофије и филозофије историје. Најпознатији је по томе што је покушао да открије замршени историјски и дијалектички однос између филозофије, друштва и умјетности, односно између филозофије, социологије и теорије естетике.

Дијалектика просвјетитељства[уреди]

Како се развијала његова сарадња са Хоркхајмером, Адорно се све више интересовао за проблем аутодеструктивне дијалектике модернистичког разума и слободе. Под утицајем што је тада изгледало као неодложива побједа нацизма у Европи, та анализа се концентрише на „повезаност мита и разума“. У Дијалектици просвјетитељства (1941. године), Адорно тврди да је инструменталистички разум спреман да обећа аутономију субјекта наспрам сила природе, једино по цијену његовог поновног ропства кроз властиту репресију импулса и мотивације. Једини начин да се избјегне та врста аутодоминације је преко „диференцијалне мисли“, која се налази у сједињујућим тенденцијама једног нерепрезентативног разума. Та аутодеструктивна дијалектика је представљена преко упечатљиве слике везаног Одисеја на свом броду, како би преживио сусрет са сиренама. У почетку, Адорно је вјеровао да једна позитивна анализа просвјетитељства може спасити ту врсту генеалогије модернистичког разума, али никад није стигао да развије идеју. Умјесто тога, све се више усмјеравао на једну песимистичку анализу растуће конкретизације модерног живота и могућности једног „у потпуности администрираног друштва“.

Теорија естетике[уреди]

Адорно тврди да једна „аутономна умјетност" може сломити успостављену стварност и негирати искуство конкретизације. У Теорији естетике (1970. године), развија идеју једне аутономне умјетности у оквирима концепта естетске форме или способности умјетности за унутрашњу организацију саме себе, како би се реструктурирали постојећи шаблони мисли. Аутентично умјетничко дјело стиче једну врсту „вриједносне истине“, кроз своју способност да предочи нашој свијести друштвене контрадикције и антиномије (противрјечности).

Негативна дијалектика[уреди]

У Негативној дијалектици (1966. године), Адорно нуди један генерални третман социјалне критике под „фрагментаристичким“ условима модернистичке рационализације и доминације. Овај и други слични есеји социјалне критике, имали су јак утицај на даљу критику културе, нарочито анализа популарне културе и индустрије културе коју Адорно овдје представља.

Мјесто у историји филозофије[уреди]

Адорно је смјештен у оквиру Континенталне филозофске традиције и сматран једним од великих интелектуалаца и мислиоца 20. вијека. Његова сабрана дјела се састоје из 23 књиге.

Адорнова филозофија се обично сматра непрекидним дијалогом са три претходна њемачка филозофа: Хегелом, Марксом и Ничеом. Такође, његово ангажовање у Институту за социјална истраживања има пресудан утицај у уобличавању његове филозофије.

Институт за социјална истраживања је успостављен 1923. године на Франкфуртском универзитету. Институт, или Франкфуртска школа како је касније постао познат, је био интердисциплинарна институција гдје су се окупљали стручњаци из економије, политичких наука, теорије права, психоанализе и студије културних феномена као што су музика, филм, и масовна култура.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Теодор Адорно