Каролиншка уметност
Каролиншка уметност односи се на уметничко стваралаштво Франачког царства у периоду дугом око 120 година, од 780. до 900. године, за време владавине Карла Великог и његових непосредних потомака. Овај се период популарно назива каролиншка ренесанса. Уметничко стваралаштво било је подређено потребама двора и групе важних манастира под царском заштитом. Сачувани примерци изван овог круга утицаја показују значајни пад у квалитету израде и софистицираности дизајна. Каролиншка уметност стварала се у неколико центара који се данас налазе у Француској, Немачкој, Аустрији, северној Италији и Холандским земљама, а на њу су значајно утицали други уметнички правци преко мисионарских центара, од инсуларне уметности Британских острва до византијских уметника који су, чини се, живели у каролиншким центрима стварања.
Био је то први коренит покушај оживљавања и копирања класичне медитеранске уметности у облицима и стиловима на подручју Северне Европе, што је резултирало фузијом класичних и нордијских елемената у један раскошан и достојанствен стил. Посебно је важно увођење квалитетног и сигурног приказивања људске фигуре, што је отворило пут каснијем развоју романике и најзад готике на Западу. Каролиншка уметничка ера чини део раздобља у средњовековној уметности позната као „предроманика”. Након прилично хаотичног интервала после каролиншке владавине, нова отонска династија оживљава каролиншку уметност царског двора од 950. године на даље, те је додатно развија у властити уметнички стил познат као отонска уметност.
Преглед[уреди | уреди извор]
Након што је изградио царство, које је по величини било једнако Византијском царству оног доба и које се по величини може упоредити са Западним римским царством, каролиншки је двор постао свестан да није развио уметнички стил квалитетом упоредив са античком или чак постантичком уметношћу (или, како је Ернст Кицингер назива, „субантичком” уметношћу)[1] Уметност таквог квалитета још се увек стварала у врло малим количинама у Риму и малобројним другим центрима у Италији, што је Карло Велики и знао из својих кампања и из свог крунисања у Риму 800. године као цар Светог римског царства.
Као симболични представник Рима он је захтевао renovatio (оживљење) римске културе и учења на Западу и захтевао да се развије уметнички стил способан да развије јаку нарацију и прикаже ликове с већим ефикасношћу него је то била способна орнаментална германска варварска уметност.[2] Желео је да постави себе као наследника великих владара прошлости и да копира и симболички повеже уметничка достигнућа ранохришћанске и византијске уметности са својим сопственим уметничким правцем.
Било је то више од свесне жеље да се оживи култура античког Рима. Током владавине Карла Великог контроверза византијског иконоборства је поделила је Византијско царство. Карло Велики је подржавао доследно одбијање западне Цркве да следи иконоборство; у документу Libri Carolini са тачношћу се одређује позиција двора у односу на ту појаву, без сумње у смер у којем ће се развијати. Без инхибиција спрам културалног сећања на медитеранску паганску идолатрију, Карло Велики је први пут увео хришћанско монументално религијско кипарство, важан преседан у западној уметности.
До данашњих је дана преживео разуман број илуминираних рукописа и скулптура малих димензија, најчешће у слоновачи, али ретки примерци обраде метала, мозаика, фреска и других врста уметничког стваралаштва. Поготово многи рукописи су копије или реинтерпретације касноантичких или византијских оригинала, данас готово свих изгубљених, а природа утицаја специфичних модела на индивидуалне каролиншке радове остаје константно отворено питање у историји уметности. Осим тих утицаја, екстравагантна енергија инсуларне уметности додала је коначни укус каролиншкој уметности, која је понекад користила и плетер и опрезније је следила инсуларну слободу да се по страници манускрипта декорације шире око и преко текста.
С крајем каролиншке владавине око 900. године, уметничка је производња високог квалитета у царству увелико опадала током отприлике три генерације. С крајем 10. века и покретом реформи у Клинију, као и обновљеног духа идеје царства, уметничка производња поново оживљава. С првом следећом династијом стабилно на власти у Немачкој се појављује нови предроманички стил: отонска уметност, док у Енглеској цвата касна англосаксонска уметност након што је нестала опасност викиншких напада.
Илуминирани рукописи[уреди | уреди извор]
Најбројнији радови каролиншке ренесансе преживели до данашњих дана свакако су илуминирани рукописи. Преживио је велик број раскошних рукописа, најчешће молитвеника, декорисаних релативно малим бројем минијатура преко целе странице с честим приказима портрета еванђелиста, као и раскошно украшених еузебијевих канона који су следили претходни стил инсуларне уметности у Британији и Ирској. Ређи су наративни прикази, поготово циклуси, али ипак су се многи сачували, најчешће из Књиге постанка Старога завета, док су се сцене из Новога завјета чешће налазиле на рељефима од слоноваче којима су се покривале корице књига.[3] Из инсуларне уметности је преузет обичај осликавања раскошно украшених иницијала великих димензија и пред крај периода каролиншке уметности додатно је разрађен појавом првих наративних сцена, најзначајнији пример је Дрогов сакраментаријум. Луксузни рукописи имали су корице прекривене панелима од слоноваче или злата украшене драгом камењем. Најраскошнији примерци илуминираних рукописа били су начин подизања престижа и чували су се у ризницама значајнијих цркава, а радне копије рукописа држале су се у библиотекама и свакодневно користиле. Код радних копија су иницијали могли бити украшени, али не нужно, а пронађени су и примерци с накнадно додатим цртежима на маргинама. Неколико највеличанственијих царских рукописа написано је на страницама пергамента офарбаних пурпурном бојом. Бернски физиологус је релативно ретки пример раскошно украшеног секуларног рукописа с потпуно обојеним минијатурама. Између ове две врсте рукописа (религиозног и секуларног) налази се пример рукописа Codex Vaticanus Latinus 3868, написаног за приватну библиотеку важне личности.
Произведени су и други раскошни рукописи литургијских дела, као нпр. сакраментарија, али ни једна каролиншка Библија није била како раскошно украшена као касноантички примерци који су преживели у фрагментима. Књиге за учење, било теолошког, историјског, књижевног или научног карактера биле су често копиране и, ако су уопће и имале илустрације, углавном су биле илустроване само тинтом. Хронографија из 354. био је касноримски рукопис наводно копиран у каролиншком периоду, али изгледа да је та копија изгубљена у 17. веку.
Центри стварања илуминираних рукописа[уреди | уреди извор]
Претпоставља се да су каролиншке рукописе у главном или у потпуности написали свештеници у неколико центара у Франачком царству, свако са својим властитим стилом који је развио под утицајем тачно одређеног подручја и времена.[4] Рукописи често имају белешке, не нужно из времена стварања истог, о томе ко је наручио рукопис, у којој је цркви или манастиру створен, али с врло мало датума стварања или података о аутору. За већину преживелих рукописа оног доба стручњаци су одредили припадност центру стварања често је и мењајући, али контроверзије око припадности су готово посве утихнуле. Најранија радионица рукописа била је Дворска школа Карла Великог, потом стил из Ремса, који је постао најутицајнији у каролиншком периоду, па тоуронијски стил, па стил Дрого и коначно Дворска школа Карла Ћелавог. То су били већи центри, али постојали су и остали мањи центри са својим властитим локалним стилом.
Дворска школа Карла Великог (позната и као Ада школа) створила је прве рукописе, као што су Годескалков еванђелистар (781.–783.), Кодекс Ауреус из Лорша (778.–820.), Еванђеља из Аде, Соисонсова еванђеља, Харлијева златна еванђеља (800—820) и Еванђеља бечког крунисања. До сада је препознато десет рукописа из ове школе. Рукописи Дворске школе били су богато украшени и разметљиви, слични резбаријама од слоноваче и мозаицима из 6. века из Равене у Италији. Ти су најранији каролиншки рукописи донекле поново оживели дух римске класике, иако су још увек одржали традицију варварске уметности с њеним базично линеарним приказом, без давања нагласка на волумен и просторну перспективу.
У раном 9. веку архиепископ Ебо од Ремса је у Хаутвиллерсу (у близини Ремса), окупио значајан број уметника и трансформирао каролиншку уметност у нешто сасвим ново. Ебова еванђеља (816–835) осликана су брзим, свежим и виталним потезима киста, чиме су пробудила инспирацију и енергију непознату у класичним медитреранским формама. Друге књиге повезане са школом из Ремса су псалтир из Утрехта, веројатно најважнији од свих каролиншких рукописа, и Бернски физиологус, најраније латинско издање хришћанских алегоријских текстова о животињама. Експресивне анимације школе из Ремса, посебно псалтир из Утрехта са својим натуралистичким експресивним линијским цртежом, иматће утицај на северну средњевековну уметност вековима касније, све до периода романике.
Још један стил развио у манастиру Светог Мартина од Турса, где су се осликавале Библије великог формата по принципу библијских илустрација касне антике. Колико је данас познато, створене су три велике турске Библије, а најпознатија од њих, тзв. Вивијанска библија, датира из 845-846. и израђена је за Карла Ћелавог. Школа из Тура је нестала с инвазијом Нормана из 853, али њен је стил оставио неизбрисив траг на друге центре Каролиншког царства.
Дијецеза из Меца била је још један важан центар каролиншке уметности. Између 850. и 855. израђен је сакраментаријум за бискупа Дрога од Меца данас познат као Дрогов сакраментаријум. Илуминирани украшени иницијали (види слику) имали су велик утицај на каснији период романике и представљају хармонични спој класичне уметности писања слова и приказа фигуративних сцена.
У задњој половини 9. века наставља се традиција претходних раздобља. Израђена је неколицина богато декорираних Библија за Карла Ћелавог, које су спајале форме касне антике са стиловима развијеним у Ремсу и Туру. У том се периоду у северној Француској појавио нови франко-саксонски стил, који је интегрисао и хиберно-саксонски плетер, што ће наџивети све остале каролиншке стилове до следећег века.
Исто као и његов деда и Карло Ћелави је основао властиту дворску школу. Њена је локација нејасна али неколико је рукописа приписано јој, посљедњи и најспектакуларнији од којих је Кодеx Ауреус светог Емерама из 870. Садржи елементе школа из Тура и из Ремса, али спојене у јединствен стил типичан за формалније рукописе двора Карла Великог.
Са смрћу Карла Ћелавог постепено престаје покровитељство над производњом рукописа, што је био почетак краја, али неки су се радови још неко време наставили израђивати. Опатија Светог Гала је створила Фолчардов псалтир (872) и Златни псалтир (883). Овај је галски стил био јединствен, али није достигао ниво техничког мајсторства других центара.
Скулптура и обрада метала[уреди | уреди извор]
Раскошни каролиншки рукописи често су имали корице украшене племенитим металима и драгим камењем око централног мотива израђеног од плоча слоноваче, понекад накнадно надоданих на рукопис дуго након његове израде. Преживело је само неколико таквих рукописа са целим корицама, али сачувано је мноштво плоча од слоноваче одвојених од корица. Многе су корице, наиме, биле уништене због присвајања племенитих материјала из којих су биле израђене. Приказани мотиви су често били наративне религијске сцене у вертикалним одељцима, углавном изведене из касноантичких слика и резбарија, као што су били они с више хијератских слика изведених из конзуларних диптиха и остале империјалне уметности. Карактеристичан пример су предње и стражње корице Еванђеља из Лорша, у којем је видљива адаптација империјалног тријумфа из 6. века на приказ тријумфа Христа и Марије.
Важни каролиншки примери обраде злата су корице Еванђеља из Линдауа и корице Кодекса Ауреуса светог Емерама, прецизно датиране на 870. годину и вероватно продукт исте радионице, али с одређеним стилским разликама. Деловање ове радионице веже се за цара Светог римског царства Карла Ћелавог и често се назива „дворском радионицом”. Тачна локација (ако је уопће имала чврсту локацију) остаје непозната и предмет је дискусија, али Базилика Сен Дени изван Париза остаје најверојатнија хипотеза.[5] Арнулфов циборијум (минијатура архитектонског циборијума), данас у палати Минхенска резиденција треће је важно дело ове радионице, а сва три дела имају фигуре у фином рељефу израђене у злату техником искуцавања. Још једно дело из ове радионице је оквир старог тањира од серпентина данас чуван у Лувру.[6] Сувремени научници имају тенденцију групирања Еванђеља из Линдауа и Арнулфовог циборијума у тесну корелацију него с Кодексом Ауреусом.
Оснивањем топионице у Ахену, Карло Велики је оживео производњу кипова великих димензија од бронзе. У овој су топионици произведена врата за дворску капелу која су имитација староримског стила. У капели се такође налазило данас изгубљено распело у природној величини с фигуром Христа у злату, прво познато дело овог типа, што је постало тако важно обележје средњовековне црквене уметности. Веројатно је дрвена фигура позлаћена механичким наношењем позлате, као и отонска Златна мадона из Есена.
Један од најрафиниранијих примера каролиншке обраде злата је Златни олтар (824–859), познат као Палиото, налази се у Базилици Сант'Амброђо у Милану. Све четири стране олтара декорисане су приказима у злату и сребру израђеним техником искуцавања уоквиреним филигранским обрубом, драгим камењем и емајлом.
Лотаров кристал из средине 9. века је један од највећих из групе 20 угравираних кварцних кристала очуваних до данас. Овај приказује велики број фигура у неколико сцена из библијске приче о Сузани.
Мозаици и фреске[уреди | уреди извор]
Мозаици на зидовима Дворске капеле Карла Великог у Ахену приказивао је Христа на трону, еванђелисте који га славе и двадесет четири старешине из апокалипсе. Овај мозаик није преживео, али други рестаурирани мозаик још је увек очуван у апсиди ораторијума у Жермињи се Пре (806) у којем је приказан заветни ковчег окружен анђелима. Откривен је 1820. испод слоја малтера.
Вила која се у прошлости налазила уз ораторијум припадала је блиском сараднику Карла Великог, бискупу Теодулфу од Орлеанса. Касније је уништена, али се зна да је била украшена фрескама седам слободних вештина, четири годишња доба и Мапе Мунди.[7] Познато је из више извора да је постојало још фреска у другим црквама и дворовима, али данас су готово потпуно изгубљене. У дворцу Карла Великог у Ахену налазила се фреска слободних вештина и наративне сцене рата у Шпанији. У палати Луја побожног у Ингелхејму налазиле су се историјске слике од антике до времена Карла Великог, а у дворској цркви били су прикази сцена из Старог и Новог завета.
Фрагменти слика преживели су у више градова као што су Осер, Кобленц, Лорш, Келн, Фулда, Корвеј, Трир, Мистаир, Малез, Натурно, Чивидале, Бреша и Милано.
Spolia[уреди | уреди извор]
.jpg)
Сполиа је латински назив за „плен” и користи се за праксу узимања или присвајања дела античке монументалне и друге уметности и постављања на другу позицију за нову употребу. Познато је да су у том периоду многи мрамори и стубови узети из разних локација у Риму и пренесени у северна подручја.
Веројатно најпознатији пример каролиншких spolia је случај једне статуе коњаника. Карло Велики је у Риму видео Коњаничку статуу Марка Аурелија у Латеранској палати. Била је једина преживела статуа једног прехришћанског римског цара јер се тада погрешно сматрала приказом Константина Великог који се преобратио на хришћанство. Карло Велики је пренео статуу из Италије у Ахен.
Антички резбарени драгуљи често су се поново користили у разним новим аранжманима, без превише обзира за њихову оригиналну иконографију.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Бецкwитх, Јохн. Еарлy Медиевал Арт: Царолингиан, Оттониан, Романесqуе, Тхамес & Худсон, 1964 (рев. 1969). ISBN 978-0-500-20019-3.
- Додwелл, C.Р.; Тхе Пицториал артс оф тхе Wест, 800-1200, Yале Университy Пресс. 1993. ISBN 978-0-300-06493-3.
- Гаехде, Јоацхим Е. "Пре-Романесqуе Арт". Дицтионарy оф тхе Миддле Агес. 1989. ISBN 978-0-684-18276-6.
- Хинкс, Рогер. Царолингиан Арт, 1974 едн. (1935 1ст едн.), Университy оф Мицхиган Пресс. ISBN 978-0-472-06071-9.
- Китзингер, Ернст, Еарлy Медиевал Арт ат тхе Бритисх Мусеум, (1940) 2нд едн, 1955, Бритисх Мусеум
- Ласко, Петер, Арс Сацра, 800-1200, Пенгуин Хисторy оф Арт (ноw Yале), 1972 (нб, 1ст едн.). ISBN 978-0-14-056036-7.
- "Царолингиан арт". Ин Енцyцлопæдиа Британница Онлине
- Холцомб, M. (2009). Пен анд Парцхмент : Драwинг ин тхе Миддле Агес. Неw Yорк: Тхе Метрополитан Мусеум оф Арт. (сее индеx)
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Ross, Nancy, Carolingian Art Архивирано на сајту Wayback Machine (6. октобар 2014), Smarthistory.
