ОXГР1
Oksoglutaratni (alfa-ketoglutaratni) receptor 1 | |||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Identifikatori | |||||||||||
Simboli | OXGR1; GPR80; GPR99; MGC119206; MGC119207; MGC119208; P2RY15; P2Y15 | ||||||||||
Vanjski ID | OMIM: 606922 MGI: 2685145 HomoloGene: 25878 IUPHAR: OXGR1 GeneCards: OXGR1 Gene | ||||||||||
| |||||||||||
Преглед РНК изражавања | |||||||||||
подаци | |||||||||||
Ортолози | |||||||||||
Врста | Човек | Миш | |||||||||
Ентрез | 27199 | 239283 | |||||||||
Енсембл | ЕНСГ00000165621 | ЕНСМУСГ00000044819 | |||||||||
УниПрот | Q96П68 | Q0ВЕК6 | |||||||||
РефСеq (мРНА) | НМ_080818 | НМ_001001490 | |||||||||
РефСеq (протеин) | НП_543008 | НП_001001490 | |||||||||
Локација (УЦСЦ) |
Цхр 13: 96.44 - 96.44 Мб |
Цхр 14: 119.15 - 119.18 Мб | |||||||||
ПубМед претрага | [1] | [2] |
2-оксоглутаратни рецептор 1 је протеин који је код човека кодиран OXGR1 геном.[1][2][3]
Г протеин-спрегнути рецептори садрже 7 трансмембранских домена. Они преносе екстрацелуларне сигнале путем хетеротримерних Г протеина.[3]
Литература[уреди | уреди извор]
- ^ Хе W, Миао ФЈ, Лин DC, Сцхwанднер РТ, Wанг З, Гао Ј, Цхен ЈЛ, Тиан Х, Линг L (2004). „Цитриц ацид цyцле интермедиатес ас лигандс фор орпхан Г-протеин-цоуплед рецепторс”. Натуре. 429 (6988): 188—93. ПМИД 15141213. дои:10.1038/натуре02488.
- ^ Wиттенбергер Т, Хеллебранд С, Мунцк А, Креиенкамп ХЈ, Сцхаллер ХЦ, Хампе W (2003). „ГПР99, а неw Г протеин-цоуплед рецептор wитх хомологy то а неw субгроуп оф нуцлеотиде рецепторс”. БМЦ Геномицс. 3 (1): 17. ПМЦ 117779 . ПМИД 12098360.
- ^ а б „Ентрез Гене: ОXГР1 оxоглутарате (алпха-кетоглутарате) рецептор 1”.
Додатна литература[уреди | уреди извор]
- Лее ДК; Нгуyен Т; Лyнцх КР; et al. (2001). „Discovery and mapping of ten novel G protein-coupled receptor genes.”. Gene. 275 (1): 83—91. PMID 11574155. doi:10.1016/S0378-1119(01)00651-5.
- Takeda S; Kadowaki S; Haga T; et al. (2002). „Identification of G protein-coupled receptor genes from the human genome sequence.”. FEBS Lett. 520 (1-3): 97—101. PMID 12044878. doi:10.1016/S0014-5793(02)02775-8.
- Strausberg RL; Feingold EA; Grouse LH; et al. (2003). „Generation and initial analysis of more than 15,000 full-length human and mouse cDNA sequences.”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 99 (26): 16899—903. PMC 139241 . PMID 12477932. doi:10.1073/pnas.242603899.
- Inbe H; Watanabe S; Miyawaki M; et al. (2004). „Identification and characterization of a cell-surface receptor, P2Y15, for AMP and adenosine.”. J. Biol. Chem. 279 (19): 19790—9. PMID 15001573. doi:10.1074/jbc.M400360200.
- Dunham A; Matthews LH; Burton J; et al. (2004). „The DNA sequence and analysis of human chromosome 13.”. Nature. 428 (6982): 522—8. PMC 2665288 . PMID 15057823. doi:10.1038/nature02379.
- Gerhard DS; Wagner L; Feingold EA; et al. (2004). „Тхе статус, qуалитy, анд еxпансион оф тхе НИХ фулл-ленгтх цДНА пројецт: тхе Маммалиан Гене Цоллецтион (МГЦ).”. Геноме Рес. 14 (10Б): 2121—7. ПМЦ 528928 . ПМИД 15489334. дои:10.1101/гр.2596504.