Opioidni receptor

Из Википедије, слободне енциклопедије
GPCR
4DJH.png
Dimerna struktura ljudskog k opioidnog G protein spregnutog receptora u kompleksu sa JDTic[1]
Identifikatori
Simbol 7tm_1
Pfam PF00001
InterPro IPR000276
PROSITE PDOC00210

Opioidni receptori su grupa G protein-spregnutih receptora sa opioidima kao ligandima. Endogeni opioidi su dinorfini, enkefalini, endorfini, endomorfini i nociceptin. Opioidni receptori su ~40% identični sa somatostatinskim receptorima (SSTR).

Otkriće[уреди]

Sredinom 1960-tih, postalo je očevidno iz farmakoloških studija da opijatni lekovi deluju na specifičnim receptorskim mestima, i da je verovatno da postoji više takvih mesta.[2] Ti receptori su prvo identifikovani kao specifični molekuli putem upotrebe studija vezivanja liganda, u kojima je za opijate obeležene sa radioizotopima nađeno da se vezuju za moždane membranske homogenate. Prva takva studija je objavljena 1971, koristeći 3H-levorfanol.[3] Kandas Pert i Solomon H. Snider su 1973. objavili prvu detaljnu studiju μ opioidnog receptora, koristeći 3H-nalokson.[4] Ta studija se smatra prvim definitivnom potvrdom postojanja opioidnog receptora, mada su dve druge studije objavljene kratko posle toga.[5][6]

Prečišćavanje[уреди]

Prečišćavanje receptora je proizvelo dodatne potvrde o njegovom postojanju. Prvi pokušaj da se prečisti receptor se sastojao od upotrebe novog antagonista opioidnog receptora, hlornaltreksamina, za koji je bilo pokazano da se vezuje za opioidni receptor.[7] Karuso et al.[8] su 1980. prečistili deterdžentom-ekstraktovanu komponentu membrane mozga pacova koja se ispira sa specifično vezanim 3H-hlornaltreksaminom.

Glavni podtipovi[уреди]

Postoje četiri glavna podtipa opioidnog receptora:[9]

Receptor Podtipovi Lokacija[10] Funkcija [10]
delta (δ)
OP1 (I)
δ1, δ2
kapa (κ)
OP2 (I)
κ1, κ2, κ3
Mi (μ)
OP3 (I)
μ1, μ2, μ3 μ1:

μ2:

μ3:

  • nepoznato
Nociceptinski
receptor
OP4
ORL1
  • anksioznost
  • depresija
  • apetit
  • razvoj tolerancije na μ agoniste

(I). Ime je bazirano na redosledu otkrivanja.

Vidi još[уреди]

Reference[уреди]

  1. ^ Huixian Wu, Daniel Wacker, Mauro Mileni, Vsevolod Katritch, GyeWon Han, Eyal Vardy, Wei Liu, Aaron A. Thompson, Xi-Ping Huang, F. Ivy Carroll, S. Wayne Mascarella, Richard B. Westkaemper, Philip D. Mosier, Bryan L. Roth, Vadim Cherezov & Raymond C. Stevens (2012). „Structure of the human k-opioid receptor in complex with JDTic“. Nature. DOI:10.1038/nature10939. 
  2. ^ Martin WR (December 1967). „Opioid antagonists“. Pharmacol. Rev. 19 (4): 463-521. PMID 4867058. 
  3. ^ Goldstein A, Lowney LI, Pal BK (August 1971). „Stereospecific and nonspecific interactions of the morphine congener levorphanol in subcellular fractions of mouse brain“. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 68 (8): 1742-7. DOI:10.1073/pnas.68.8.1742. PMC 389284. PMID 5288759. 
  4. ^ Pert CB, Snyder SH (March 1973). „Opiate receptor: demonstration in nervous tissue“. Science (journal) 179 (77): 1011-4. DOI:10.1126/science.179.4077.1011. PMID 4687585. 
  5. ^ Terenius L (1973). „Stereospecific interaction between narcotic analgesics and a synaptic plasm a membrane fraction of rat cerebral cortex“. Acta Pharmacol. Toxicol. (Copenh.) 32 (3): 317-20. PMID 4801733. 
  6. ^ Simon EJ, Hiller JM, Edelman I (July 1973). „Stereospecific binding of the potent narcotic analgesic (3H) Etorphine to rat-brain homogenate“. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 70 (7): 1947-9. DOI:10.1073/pnas.70.7.1947. PMC 433639. PMID 4516196. 
  7. ^ Caruso TP, AE Takemori, DL Larson, PS Portoghese (April 1979). „Chloroxymorphamine, an opioid receptor site-directed alkylating agent having narcotic agonist activity“. Science 204 (4390): 316-8. DOI:10.1126/science.86208. PMID 86208. 
  8. ^ Caruso TP, DL Larson, PS Portoghese, AE Takemori (December 1980). „Isolation of selective 3H-chlornaltrexamine-bound complexes, possible opioid receptor components in brains of mice.“. Life Sciences 27 (22): 2063-9. DOI:10.1016/0024-3205(80)90485-3. PMID 6259471. 
  9. ^ Corbett AD, Henderson G, McKnight AT, Paterson SJ (2006). „75 years of opioid research: the exciting but vain quest for the Holy Grail“. Br. J. Pharmacol. 147 Suppl 1: S153–62. DOI:10.1038/sj.bjp.0706435. PMC 1760732. PMID 16402099. 
  10. ^ а б Fine, Perry G.; Russell K. Portenoy (2004). „Chapter 2: The Endogenous Opioid System“. A Clinical Guide to Opioid Analgesia. McGraw Hill. 

Literatura[уреди]

Dodatna literatura[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]