Jovan Majendorf

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Jovan Majendorf
Datum rođenja(1926-02-17)17. februar 1926.
Mesto rođenjaNeji na Seni, Francuska
Datum smrti22. jul 1992.(1992-07-22) (66 god.)
Mesto smrtiMontreal, Kanada
RoditeljiTheophil Baron Meyendorff
Yekaterina Shidlovskaya

Protojerej Jovan Majendorf (rus. Иоанн Феофилович Мейендорф; Neji na Seni, 17. februar 1926 — Montreal, 22. jul 1992) bio je istaknuti pravoslavni sveštenik, teolog i pisac 20. veka.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rani period[uredi | uredi izvor]

Jovan Majendorf je rođen u mestu Neji na Seni, Francuska, u porodici ruskih plemića i emigranata kao Ivan Teofilovič baron fon Majendorf (Ivan Feofilovič baron fon Meйendorf). Majendorf je završio srednju školu u Francuskoj, da bi nakon toga sticao bogoslovsko znanje na akademiji sv. Sergija u Parizu, gde je diplomirao (1949). Na Sorboni je diplomirao 1948. godine, a kasnije je stekao i sledeće diplome: a Diplôme d'études supérieures (1949), a Diplôme de l'école pratique des Hautes Etudes (1954). Titulu doktora bogoslovskih nauka stekao je odbranivši tada revolucionarnu doktorsku disertaciju o učenju sv. Grigorija Palame.

Bogoslovska karijera[uredi | uredi izvor]

U Francuskoj, Majendorf je bio asistent na katedri za crkvenu istoriju na Institutu sv. Sergija, i saradnik pri Centre National de la Recherche Scientifique. Nakon rukopoloženja 1959. godine, Majendorf se sa porodicom preselio u SAD. Primljen je na Bogoslovsku akademiju sv. Vladimira, koja se nalazi u Takahou , Njujork, kao profesor crkvene istorije i patristike. Pored toga, bio je predavač Vizantijskog bogoslovlja na Univerzitetu Harvard, na Dambarton Ouks-u (engl. Dumbarton Oaks), gde je proveo jedan semestar u svojstvu vršioca dužnosti direktora (1977), i na Univerzitetu Fordam gde je predavao Istoriju Vizantije (od 1967). Takođe, bio je vanredni profesor na Univerzitetu Kolumbija i Ujedinjenom Bogoslovskom koledžu (engl. Union Theological Seminary) smeštenim u Njujorku. Predavao je na brojnim univerzitetskim kampusima i crkvenim događajima. Dužnost dekana Akademije sv. Vladimira obavljao je od marta 1984. do juna 1992. godine.

Majendorf je bio jedan od vodećih glasova u pravoslavnoj zajednici i radio je na ponovnom ujedinjavanju grupa sa kojima Ruska pravoslavna crkva prekinula opštenje nakon Oktobarske revolucije. Bio je jedan od ključnih ljudi u uspostavljanju Pravoslavne crkve u Americi (engl. OCA) kao nezavisnog entiteta (1970). Uvek je insistirao na važnosti pravoslavnog predanja, što je često manifestovao na ekumenskim skupovima, poput skupštine u Upsali (1968), održanoj pod pokroviteljstvom Svetskog Saveta Crkava (engl. WCC), a za vreme njegovog predsedavanja komisijom „Vera i poredak“ (1967-1975).

Upokojenje i nasleđe[uredi | uredi izvor]

Tokom odmora u porodičnoj letnjoj rezidenciji u Kvebeku, Majendorf se razboleo i odveden je na pregled u bolnicu sv. Marije u Montrealu. Tamo je i preminuo usled kancera pankreasa. Na poslednje putovanje ispratio ga je poglavar Američke Pravoslavne Crkve, mitropolit Vašingtonski Teodosije, koji je čin pogrebenja obavio u kapeli Akademije sv. Vladimira u Krestvudu. Njegov sin, Pol Majendorf (1950), trenutno je profesor Liturgijskog bogoslovlja pri Akademiji sv. Vladimira.

Aktivnosti[uredi | uredi izvor]

Kao član više stručnih udruženja, Majendorf je, tokom različitih perioda, služio kao predsednik Pravoslavnog bogoslovskog američkog društva, predsednik Američkog patrističkog društva, i kao član Izvršnog odbora SAD za Vizantijske studije. Bio je član Nacionalne zadužbine za humanističke nauke (1976—1977), i saradnik Gugenhajma (1981).

Tokom svoje službe na Akademiji sv. Vladimira, zauzimao je položaj bibliotekara, prodekana za nastavu, i dugogodišnjeg urednika Bogoslovskog tromesečnika sv. Vladimira (engl. St. Vladimir's Theological Quarterly). Tokom svoje službe u Crkvi, zauzimao je pozicije predsednika odeljenja za spoljne poslove Pravoslavne Crkve u Americi, savetnika sv. Sinoda, i urednika mesečnog lista Pravoslavne Crkve. Kao predstavnik Pravoslavne Crkve, učestvovao je u radu Svetskog Saveta Crkava i bio je predsednik komisije „Vera i poredak“ (1967-1975). Posvećen posebno pravoslavnom jedinstvu i saradnji, bio je jedan od osnivača i prvi generalni sekretar organizacije Sindesmos (engl. Syndesmos - Svetska federacija pravoslavne omladine), a kasnije je služio i kao njen predsednik.

Priznanja[uredi | uredi izvor]

Majendorfu je dodeljen počasni doktorat Univerziteta Notr Dam (engl. University of Notre Dame) i Glavne bogoslovske akademije (engl. General Theological Seminary), a bio je i dopisni član Britanske akademije nauka. Bio je viši naučni saradnik u Dambraton Ouks-u. Diploma počasnog člana Lenjingradske bogoslovske akademije dodeljena mu je u maju 1990. godine. Juna 1991. godine, Majendorf je nagrađen ordenom sv. Vladimira, 2. klase, od strane njegove svetosti Aleksija II, patrijarha moskovskog i cele Rusije.

Međunarodna konferencija[uredi | uredi izvor]

Od 9-11. februara 2012. godine, održana je međunarodna konferencija pod nazivom „Nasleđe oca Jovana Majendorfa, naučnik i sveštenik (1926—1992)" na Institutu sv. Sergija u Parizu, u čast dvadeset godina od upokojenja oca Jovana Majendorfa.[1]

Izvor[uredi | uredi izvor]

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • Rim, Konstantinopolj, Moskva: istorijske i bogoslovske studije, prevod: Marko Đurđević (Vrnjci: Interklima-grafika; Los Anđeles: Sevastijan pres, 2018).
  • Sveti Grigorije Palama i isihastička duhovnost (Beograd: Zadužbina svetog manastira Hilandara, 2012).
  • Brak: pravoslavna perspektiva, prevod: Jovana Pantelić (Beograd: Otačnik, 2012).
  • Živo Predanje: pravoslavno svedočenje u savremenom svetu, prevod: Katarina Kesić (Kragujevac: Kalenić, 2008).
  • Uvod u svetootačko bogoslovlje (izvod sa predavanja), prevod: Dejan Lučić (Vrnjačka Banja: Prolog, 2008).
  • Svedočenje (hrišćana) svetu, prevod: Ivica Čairović (Kraljevo: Eparhijski upravni odbor Eparhije žičke, 2007).
  • Vizantijsko nasleđe u Pravoslavnoj Crkvi, prevod: Ivica Čairović (Kraljevo: Eparhijski upravni odbor Eparhije žičke, 2006).
  • Pravoslavna Crkva juče i danas, prevod: dr Radomir Popović (Beograd: Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne Crkve, 1998).
  • Imperijalno jedinstvo i hrišćanske deobe: Crkva od 450. do 680. godine (Kragujevac: Kalenić, 1997).
  • Hristos u istočno-hrišćanskoj misli, prevod: Bogdan Lubardić (Sveta Gora Atonska: Manastir Hilandar, 1994).
  • Vizantijsko bogoslovlje: istorijski tokovi i dogmatske teme, prevod: Jovan Olbina (Kragujevac: Kalenić, 1989).
  • Primat apostola Petra: priredio: J. Majendorf, prevod: Jovan Olbina (Kragujevac: Kalenić, 1989).
  • Sveti Grigorije Palama i pravoslavna mistika, prevod: Jovan Olbina (Beograd: Hilandarski fond Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, 1983).
  • Brak u svetlosti pravoslavne teologije, prevod: Radomir Rakić (Beograd: Pravoslavlje, 1970).

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Za više informacija o ovoj međunarodnoj konferenciji, uključujući kompletan program Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. april 2012) i zvaničan izveštaj, posetite zvaničnu prezentaciju Pravoslavnog bogoslovskog Instituta sv. Sergija Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. maj 2015) i blog konferencije.

= Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Jovan Majendorf na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јован_Мајендорф&oldid=27450722”