Патријарх

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Патријарх (вишезначна одредница).

Патријарх (грч. Πατριάρχης, од грч. πατήρотац и грч. ἀρχήгосподство, власт) титула је поглавара неких православних аутокефалних цркава.

Може да означава и црквени чин највиших епископа (бискупа) у другим хришћанским црквама. До Великог раскола (1054), чин патријарха су носили римски, цариградски, александријски, антиохијски и јерусалимски епископи (пентархија).

Историја[уреди]

У Старом завјету се говори о постојању десет патријараха (праотаца, прародитеља) прије ПотопаАдам, Сет, Енос, Кенан, Махалалел, Јеред, Енох, Метузалем, Ламех, Ноје.[1] Послије Потопа, након што је Мојсије даровао Десет Божијих заповијести, назив патријарха су носили Аврам, Исак, Јаков и Јосиф.

Звање патријарха су носили и предсједници Санхедрина (Синедриона).[2]

У раном хришћанству на челу Цркве је стајао епископ. Титула патријарха се почела користити у 5. вијеку, а титулу су добијали они епископи који су били претпостављени митрополитима. Термин се користио у документима Четвртог васељенског сабора (451). У 9. вијеку у Византији се утврдило учење о пентархији, односно да у Цркви може бити само пет патријараха: римски, цариградски, александријски, антиохијски и јерусалимски. Након Великог раскола из 1054. титула патријарха се задржала првенствено код неких поглавара унутар Православне цркве.

Пуна титула римског папе је до 2006. између осталих укључивала и титулу „патријарх Запада“.[3]

Православна црква[уреди]

Након Великог раскола (1054) на територији Византијског царства на челу Цркве су се налазила четири патријарха: цариградски, александријски, антиохијски и јерусалимски.

Након оснивања самосталних словенских држава (Србије, Бугарске, Русије) и давања аутокефалности њиховим црквама, њихови поглавари су такође добили титулу патријарха.

Данас, унутар Православне цркве постоји девет епископа са чином патријарха: цариградски, александријски, антиохијски, јерусалимски, руски, српски, румунски, бугарски и грузијски.

Католичка црква[уреди]

Унутар Католичке цркве достојанство патријарха углавном имају поглавари источних католичких цркава са статусом патријаршије.[4] У латинском обреду четири бискупа носе ту титулу: венецијански, лисабонски, источноиндијски и јерусалимски.

Шест патријараха,[5] поглаваре источних католичких цркава, бирају синоди епископа одговарајућих цркава. Након избора, патријарх се устоличава и ступа у заједништво са римским папом (патријарси се једино по томе разликују од врховних архиепископа, будући да њихову кандидатуру папа потврђује). У јерархији Католичке цркве, патријарси источних католичких цркава имају ранг раван кардиналима-бискупима.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ Књига постања, 5:1-32
  2. ^ Патриарх, Энциклопедический словарь Брокгауза и Ефрона, том XXIII, с. 25—29
  3. ^ Vatican removes title 'patriarch of the West' after pope's name, Приступљено 19. 5. 2014.
  4. ^ Decree on the Catholic Churches of the Eastern Rite — Orientalium Ecclesiarium, Solemnly promulgated by His Holiness Pope Paul VI on November 21, 1964
  5. ^ The Eastern Catholic Churches 2008, Annuario Pontificio, Приступљено 19. 5. 2014.