Патријарх
-
- Друга значења су пописана у чланку Патријарх (вишезначна одредница).
Патријарх (грч. Πατριάρχης, од грч. πατήρ — отац и грч. ἀρχή — господство, власт) титула је поглавара неких помјесних аутокефалних цркава.
Може да означава и црквени чин највиших епископа (бискупа) у другим хришћанским црквама. До Великог раскола (1054), чин патријарха су носили римски, цариградски, александријски, антиохијски и јерусалимски епископи (пентархија).
Садржај |
Историја [уреди]
У Старом завјету се говори о постојању десет патријараха прије Потопа — Адам, Сет, Енос, Кенан, Махалалел, Јеред, Енох, Метузалем, Ламех, Ноје. Послије Потопа, након што је Мојсије даровао Десет Божијих заповијести, назив патријарха су носили Аврам, Исак, Јаков и Јосиф.
Звање патријарха су носили и предсједници Санхедрина.
У раном хришћанству на челу Цркве је стајао епископ. Титула патријарха се почела користити у 5. вијеку, а титулу су добијали они епископи који су били претпостављени митрополитима. Термин се користио у документима Четвртог васељенског сабора (451).
У 9. вијеку у Византији се утврдило учење о пентархији, односно да у Цркви може бити само пет патријараха: римски, цариградски, александријски, антиохијски и јерусалимски.
Након Великог раскола из 1054, титула патријарха се задржала првенствено код неких поглавара унутар Православне цркве.
Пуна титула папе до 2006. године је између осталих укључивала и титулу „патријарх Запада“. [1]
Православна црква [уреди]
Након Великог раскола, на територији Византијског царства на челу Цркве су се налазила четири патријарха: цариградски, александријски, антиохијски и јерусалимски.
Након оснивања самосталних словенских држава (Србије, Бугарске, Русије) и давања аутокефалности њиховим Црквама, њихови поглавари су такође добили титулу патријарха.
Данас, унутар Православне цркве, постоји девет епископа са чином патријарха: цариградски, александријски, антиохијски, јерусалимски, руски, српски, румунски, бугарски и грузијски.
Католичка црква [уреди]
Унутар Католичке цркве, достојанство патријарха углавном имају поглавари источних католичких цркава са статусом патријаршије. [2] У латинском обреду четири бискупа носе ту титулу: венецијански, лисабонски, источноиндијски и јерусалимски. [3][4][5]
Шест патријарха,[6] поглавара источних католичких цркава, бирају се од стране синода епископа одговарајућих цркава. Након избора, патријарх се устоличава и ступа у заједништво са римским папом (патријарси се једино по томе разликују од врховних архиепископа, будући да њихову кандидатуру папа потврђује). У јерархији Католичке цркве, патријарси источних католичких цркава имају ранг раван кардиналима-бискупима.
Референце [уреди]
- ^ Communique on Dropping of Papal Title, Приступљено 17. 4. 2013.
- ^ [http://www.vatican.va/archive/hist_councils/ii_vatican_council/documents/vat-ii_decree_19641121_orientalium-ecclesiarum_en.html DECREE ON THE CATHOLIC CHURCHES OF THE EASTERN RITE], Приступљено 17. 4. 2013.
- ^ Patriarcado de Lisboa, Приступљено 17. 4. 2013.
- ^ Catholic Encyclopedia: Patriarchate of the East Indies
- ^ Patriarch Fouad, Приступљено 17. 4. 2013.
- ^ The Eastern Catholic Churches 2008, Приступљено 17. 4. 2013.
