Dž. Pol Geti

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ne poistovećivati sa Džon Pol Geti Mlađi ili Džon Pol Geti III.
Dž. Pol Geti
Geti 1944.
Puno imeDžin Pol Geti
Datum rođenja(1892-12-15)15. decembar 1892.
Mesto rođenjaMineapolis, Minesota, SAD
Datum smrti6. jun 1976.(1976-06-06) (83 god.)
Mesto smrtiSaton plejs blizu Gilforda, Sari, Engleska
PočivališteVila Geti, Pacifički Palisad, Kalifornija
ObrazovanjeUniverzitet u Oksfordu, Univerzitet Kalifornije (Berkli), Univerzitet Južne Kalifornije
ZanimanjeBiznismen
Zarada6 milijardi američkih dolara u vreme njegove smrti (približno 26,4 milijarde dolara prilagođeno inflaciji, što je ekvivalentno 1 / 893. američkog BDP-a 1976. godine)[1]
SuprugaDženet Demont (1923—1926), Elin Ešbi (1927—1928), Adolfin Hemle (1928—1932), En Rork Lajt (1932—1936), Luis Dadli Linč (1939—1958)
Deca5, uključujući: Ser Džin Pol Geti, Gordon Piter Geti
RoditeljiDžordž Frenklin Geti, Sara Ketrin MekPerson Rišer

Džin Pol Geti, (engl. Jean Paul Getty; 15. decembar 1892 — 6. jun 1976), poznatiji kao Dž. Pol Geti, bio je američki (po rođenju Britanac) naftni magnat[2], koji je začetnik porodice Geti. Osnovao je naftnu kompaniju Geti ojl, a magazin Forčn(Fortune) ga je 1957. proglasio za najbogatijeg živog Amerikanca[3], dok ga je Ginisova knjiga rekorda imenovala za najbogatijeg preduzetnika na svetu, čije je bogatstvo procenjeno na 1,2 milijarde dolara (približno 7,2 milijardi 2018)[4] Na dan njegove smrti, bogatstvo se procenjivalo na preko 6 milijardi dolara (približno 21 milijarda dolara 2018)[5] . Knjiga izdata 1996. rangira ga kao 67. najbogatijeg čoveka svih vremena, bazirano na njegovom bogatstvu kao udelu u bruto društvenom proizvodu[6].

Uprkos ogromnom bogatstvu, Geti je bio poznat po svojoj štedljivosti, naročito zbog pregovaranja o otkupu svog kidnapovanog unuka u Italiji 1973. Geti je bio strastveni kolekcionar umetničkih dela i antičkih predmeta. Njegova kolekcija iskorišćena je kao osnova postavke Muzeja Dž. Pola Getija u Los Anđelesu, u Kaliforniji, a više od 661 miliona dolara njegove imovine, ostavljeno je muzeju nakon njegove smrti[5]. Osnovao je Fond Dž. Pola Getija 1953. Taj fond je najbogatija institucija koja se bavi umetnošću i upravlja kompleksom Muzeja Dž. Pola Getija: Geti centar, Geti vila i Geti fondacija, Geti institut za istraživanje i Geti institut za konzervaciju[7].

Mladost i obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Geti je rođen u škotsko-američkoj[8] porodici u Mineapolisu u Minesoti, od majke Sare Ketrin Mekperson (Rišer) i oca Džordža Getija, koji je bio advokat, i bavio se osiguranjem. Getija su njegovi roditelji odgajali kao metodistu. Njegov otac je bio predani hrišćanski naučnik, a oba roditelja su inače bili strogi teotalisti. Godine 1903, kada je Geti imao 10 godina, Džordž Geti je putovao za Bartlesvil u Oklahomi i kupio je prava na minerale na 1100 hektara zemlje. Kroz nekoliko godina Geti je stvorio bunare na toj zemlji iz kojih se dobijalo 100.000 barela sirove nafte mesečno[9].

Kao novonastali milioneri, porodica se preselila u Los Anđeles da bi pobegla od oštrih minesotskih zima. Sa 14 godina, Geti je pohađao Harvardovu vojnu školu godinu dana, nakon čega je išao u Politehničku srednju školu, gde je stekao nadimak „Geti Rečnik” zbog svoje ljubavi prema čitanju[10]. Naučio je tečno da govori francuski, nemački i italijanski. Takođe, znao je da govori španski, grčki, arapski i ruski. Njegova ljubav prema klasičnim učenjima je dovela do toga da Geti stekne sposobnost čitanja starogrčkog i latinskog jezika[10].

Upisao se na Univerzitet Južne Kalifornije, zatim na Univerzitet Kalifornije, Berkli, ali je oba napustio pre nego što je stekao diplomu[11][12]. Ostao je zaljubljen u Evropu nakon puta sa svojim roditeljima 1910. godine, stoga je upisao Univerzitet u Oksfordu 28. novembra 1912[12]. Pismo predstavljanja koje mu je napisao tadašnji predsednik Sjedinjenih Američkih Država, Vilijam Hauard Taft, omogućilo mu je individualnu nastavu od tutora sa Magdalen fakulteta. Iako nije bio registrovan na Magdalenu, tvrdio je da su ga aristokratski studenti prihvatili kao da je jedan od njih i rado se hvalio prijateljima koje je stekao tamo, uključujući i Edvarda VIII, budućeg kralja Ujedinjenog Kraljevstva i cara Indije[13]. Stekao je diplome iz ekonomije i političkih nauka na Oksfordu juna 1913[14], nakon čega je proveo nekoliko meseci putujući kroz Evropu i Egipat pre nego što se ponovo sreo sa svojim roditeljima u Parizu i vratio se sa njima u Ameriku juna 1914.

Karijera[uredi | uredi izvor]

U jesen 1914, Džordž Geti je dao svom sinu 10000 dolara za ulaganje u proširenje naftnih polja u Oklahomi, koje je porodica posedovala. Prvo što je kupio bila je naftna bušotina Nensi Tejlor br. 1, u blizini Haskela u Oklahomi, i pokazala se veoma značajnom za njegove prve finansijske uspehe. Bušenjem su pronašli naftu 1915. i do sledećeg leta 40 % neto zarade, koja je potekla od toga, učinila ga je milionerom[15].

Godine 1919, Geti se vratio poslu u Oklahomi. Dvadesetih godina dodao je oko 3 miliona svom već pozamašnom bogatstvu. Njegovi brojni brakovi i razvodi, toliko su smetali njegovom ocu da je Geti nasledio samo 500.000 dolara od 10 miliona, koliko je stajalo bogatstvo njegovog oca na dan njegove smrti. Getiju je ostala trećina akcija u kompaniji Džordž Geti inc., dok je njegova majka dobila preostale dve trećine, čime je ona bila većinski vlasnik[16].

Godine 1936. Getijeva majka ga je nagovorila da učestvuje u osnivanju Investicionog fonda nazvanog Fond Sare Geti, vrednog 3,3 miliona dolara, kako bi porodično bogatstvo, koje stalno raste, moglo da postane neoporeziv prihod i siguran dohodak za buduće generacije porodice Geti. Fond je omogućavao Getiju da ima olakšan pristup gotovom novcu, koji je usmeravao na kupovinu akcija kompanije Tajdvejtr petrolijum[17].

Mudrim ulaganjem svojih resursa za vreme Velike krize, Geti je postao vlasnik korporacije Vestern ojl korporejšn i počeo prisvajanje (završeno 1953) korporacije Mišn, koja je obuhvatala Tajdvejtr petrolijum i Skeli ojl. Godine 1967. Geti je udružio ove kompanije u Geti ojl.

Početkom 1949, Geti je Ibn Saudu platio 9,5 miliona dolara u kešu i po 1 milion dolara godišnje, za šezdesetogodišnje korišćenje jalovog zemljišta u blizini granice između Saudijske Arabije i Kuvajta, iako do tada nikakva nafta tamo nije pronađena. Od 1953, Getijev riskantan potez proizveo je 16 miliona barela godišnje, što je uveliko doprinelo bogatstvu koje ga je učinilo jednim od najbogatijih ljudi na svetu.

Krotki će naslediti planetu, ali ne i prava na njene minerale.
  • izreka pripisana Džinu Polu Getiju[18]. |}Getijevo bogatstvo i znanje arapskog jezika, omogućili su mu nesmetano širenje na Srednjem istoku. Geti je bio većinski vlasnik u skoro 200 komapanija, uključujući Geti ojl. Geti je bio vlasnik kompanija Geti ojl, Geti inc, Džordž F. Geti inc, Vestrn ojl korporejšn, korporacije Mišn, Mišn divelpomnet kompani, Tajdver ojl, Skeli ojl, Meksikan sibord ojl, Petrolijum korporejšn of Amerika, Spartan ejrkraft kompani, Minehoma inšurans kompani, Minehoma inšurens kompani, Pjer hotel, Pjer Mark hotel, palate iz 15. veka i obližnjeg zamka u Ladispoliju, gradiću na obali mora severozapadno od Rima, ranča i kuće u Malibuu, i Saton Plejsa, palate sa 72 sobe blizu Gilforda, u Sariju[19].

Geti se preselio u Britaniju pedesetih godina i postao istaknuti zaljubljenik u Englesku, njene ljude i kulturu. Živeo je i radio u svojoj palati iz 16. veka, sagrađenoj u doba Tjudora, Saton Plejsu, koji je i postao središte Geti ojl kompanije i ostalih udruženih kompanija. Geti je ovo svoje imanje koristio kako bi ugostio svoje engleske i arapske prijatelje, uključujući i porodicu Rotčajld i brojne vladare Srednjeg istoka.

Umetničke zbirke[uredi | uredi izvor]

Getijevo prvo upuštanje u svet kolekcionarstva počelo je kasnih 1930-ih, kada je nadahnuće dobio iz francuskih slika i nameštaja iz 18. veka, koje je posedovala Ejmi Gest, rođaka sera Vinstona Čerčila[20], vlasnica stana koji je Geti iznajmljivao u Njujorku. Kao ljubitelj Francuske 18. veka, Geti je počeo da kupuje nameštaj iz tog perioda po umanjenim cenama usled krize tržišta umetninama. Napisao je nekoliko knjiga o kolekcionarstvu, uključujući Evropa i osamnaesti vek (1949), Izbor Kolekcionara: Dnevnik Umetničke Odiseje kroz Evropu (1955), i Radosti Kolekcionarstva (1965). Njegova škrtost je ograničavala opseg njegove kolekcije, jer je odbijao da plati punu cenu. Njegova partnerka u poznom životu, Penelopa Kitson, rekla je: „Geti je previše škrt da bi sebi dopustio kupovinu neke veličanstvene slike”.[21] Pa ipak, nakon njegove smrti, imao je više od 600 predmeta vrednosti preko 4 miliona dolara, uključujući slike Rubensa, Ticijana, Gejnsboroa, Renoara, Tintoreta, Degaa i Monea[10]. Tokom pedesetih, Getijevo interesovanje se prebacilo i na grčko-rimsko vajarstvo, koje je dovelo do izgradnje Vile Geti 1970, u kojoj će biti smeštena ova kolekcija[22]. Ovi predmeti su, nakon Getijeve smrti, prebačeni u Muzej Geti i Vilu Geti u Los Anđelesu.

Brakovi, razvodi i deca[uredi | uredi izvor]

Geti je bio poznati ženskaroš još iz vremena njegove mladosti, što je užasnulo njegove konzervativne hrišćanske roditelje. Njegov advokat Robin Lund jednom je rekao da Pol skoro nikada ne može reći „ne” ženi ili „da” muškarcu.[23] Lord Biverbruk ga je nazvao „Prijap” i „uvek spreman” za njegove seksualne navike.[23]

Godine 1917, kada je Geti imao 25 godina, Esli Ekstrom je protiv njega podnela očinsku parnicu u Los Anđelesu, tvrdeći da je otac njene ćerke, Paule.[24] Ekstrom je tvrdila da je Geti oduzeo njenu nevinost i da je on otac njenog deteta, dok je njegov pravni tim pokušao da potkopa njen ugled tvrdeći da je imala promiskuitetnu istoriju. Geti je prihvatio nagodbu od 10.000 dolara, nakon čega je Ekstrom napustila grad sa bebom.[25][26]

Geti se oženio i razveo pet puta. Imao je pet sinova sa njegove četiri žene:[5][27]

  1. Dženet Demont (venčani 1923 — razvedeni 1926); jedan sin Džordž F. Geti II (1924—1973)
  2. Elin Ešbi (venčani 1926 — razvedeni 1928); nisu imali dece[28] . Geti je upoznao sedamnaestogodišnju Ešbi, ćerku teksaškog rančera, u Meksiko Sitiju dok je studirao španski jezik i nadgledao poslovne interese porodice. Oni su pobegli u Kuernavaku, u Meksiku[29], ali je venčanje bigamijsko jer još nije bio razveden od Dženet. Njih dvoje su odlučili da ukinu bračnu zajednicu dok su još bili u Meksiku.[29]
  3. Adolfin Helmle (venčani 1928 — razvedeni 1932); jedan sin Džin Ronald Geti (1929—2009), čiji sin, Kristofer Ronald Geti se oženio sa Piom Miler, sestrom Marije Šantal, (krunisane) princeze Grčke. Kao njegova prva i druga žena, Adolfin je imala 17 godina kada je Geti upoznao u Beču. Helmle je bila ćerka istaknutog nemačkog doktora koji je bio protiv udaje za, dvaput razvedenog, 36-ogodišnjeg Getija.[30] Njih dvoje je pobeglo u Kuernavaku, gde je oženio Elin Ešbi, nakon čega su se skrasili u Los Anđelesu. Rođenjem njihovog sina, Geti je izgubio interesovanje za nju i njen otac ju je ubedio da se vrati u Nemačku sa njihovim detetom 1929. godine. Nakon dugotrajne sporne borbe njihov razvod je okončan avgusta 1932, sa tim da Adolfin dobije veliku sumu kaznene odštete i puno starateljstvo nad Ronaldom.[31]
  4. En Rork (venčani 1932 — razvedeni 1936); dva sina Judžin Pol Geti, kasnije Džon Pol Geti Mlađi (1932—2003) i Gordon Piter Geti (rođen 1934). Geti je upoznao Rork kada je imala 14 godina, ali ona nije postala njegov ljubavni partner dok nije napunila 21 godinu 1930. Pošto je bio usred razvoda od Adolfin, par je morao da čeka dve godine pre nego što su se venčali. On je puno odsustvovao tokom njihovog braka, ostajući na duže vremenske periode u Evropi. Podnela je tužbu za razvod braka 1936. navodeći kao razlog emocionalno zlostavljanje i zanemarivanje. Ona je opisala incident i tvrdila da dok su njih dvoje bili u Italiji, Geti ju je naterao da se popne da vidi krater planine Vezuv dok je bila trudna sa njihovim prvim sinom.[32] Sud je odlučio u njenu korist i ona je nagrađena sa 2.500 dolara alimentacije mesečno plus 1.000 dolara za izdržavanje svakog od sinova.[32]
  5. Luis Dadli „Tedi” Linč (venčani 1939.- razvedeni 1958); jedan sin Timoti Ver Geti (1946—1958).

Godine 2013. u 99-oj godini, Getijeva peta žena, Luis, poznata kao Tedi Geti Gaston, izbacila je autobiografiju gde saopštava kako ju je Geti grdio što je previše slobodno trošila novac 50-ih na tretman njihovog šestogodišnjeg sina, Timija, koji je postao slep od tumora na mozgu. Timi je preminuo u 12-oj godini, a Geti, živeći u Engleskoj odvojeno od svoje porodice koja je živela u SAD, nije prisustvovao sahrani. Gaston se razvela od Getija te godine.[33] Tedi Gaston je preminula aprila 2017. u 103. godini života.[34] Geti je citiran kako govori „Trajna veza sa ženom je moguća samo ako ste poslovno neuspešni”[27] i „Mrzim da budem neuspešan. Mrzim i žalim neuspehe mojih brakova. Rado bih dao sve svoje milione za jedan trajni i uspešan brak.[35]”

Otmica unuka, Džona Pola Getija III[uredi | uredi izvor]

Otmičari iz kriminalne organizacije 'Ndrangete su u Rimu, 10. jula 1973, oteli Džona Pola Getija III, 16-ogodišnjeg Getijevog unuka, i zatražili isplatu od 17 miliona dolara kako bi mladića bezbedno vratili. Međutim, porodica je sumnjala da je to pokušaj buntovnog tinejdžera da izvuče novac od svog škrtog dede.[36] Džon Pol Geti Mlađi je zatražio novac od svog oca, ali ga je on odbio.[37]

Novembra 1973. godine, u dnevne novine je stigla koverta u kojoj se nalazio pramen kose i ljudsko uho. Drugi zahtev je odložen tri nedelje jer je italijanska pošta štrajkovala.[36] Zahtev se odnosio na pretnju da će Pol biti još više osakaćen ukoliko oštećeni ne plate 3,2 miliona dolara. U zahtevu je navedeno: „Ovo je Polovo uho. Ako ne dobijemo nešto novca u roku od 10 dana, stići će drugo uho. Drugim rečima, stići će u delićima.”[36]

Kada su otmičari konačno umanjili zahtev na 3 miliona dolara, Geti je pristao da plati ne više od 2,2 miliona dolara, što bi bio maksimum koji bi se mogao odbiti od poreza. Pozajmio je sinu preostalih 800.000 dolara uz kamatu od 4 %. Ubrzo nakon što je plaćena otkupnina, Getijev unuk je pronađen živ na benzinskoj stanici Laurija, u pokrajini Potenca.[38] Nakon što su ga pustili, mlađi Geti je pozvao svog dedu da mu se zahvali što je platio otkupninu, ali je Geti odbio da se javi na poziv.[39] Kasnije je zbog otmice uhapšeno devetoro ljudi koji su bili povezani sa 'Ndrangetom, ali su samo dve osobe osuđene.[39] Trauma je trajno uticala na Getija III i on je postao zavisnik od droge. Nakon infarkta izazvanog mešanjem droga i alkohola 1981. godine, Geti III je ostao nem, skoro slep i delimično paralizovan do kraja života. Preminuo je 5. februara 2011. u 54. godini života.[39]

Geti je tvrdio da je u početku odbijao da plati otkupninu iz dva razloga. Tvrdio je da bi podvrgavanjem zahtevima otmičara doveo u opasnost svojih ostalih 14 unučadi od sličnih otmičara."Drugi razlog za moje odbijanje bio je sveobuhvatniji. Tvrdim da prihvatanje zahteva kriminalaca i terorista samo utiče na povećanje i širenje bezakonja, nasilja i prekršaja kao što su teroristički bombaški napadi, otmice aviona i ubijanje talaca, što je problem današnjice." (Geti, 1976, str. 139).

Reputacija o štedljivosti[uredi | uredi izvor]

Postoje mnoge anegdote o Getijevoj škrtosti i štedljivosti, koje su posmatrači smatrali komičnim, čak i perverznim, zbog njegovog ogromnog bogatstva[40]. Dva najpoznatija primera su njegovo odbijanje da plati 17 miliona dolara za otkupninu svog unuka zbog kidnapovanja i ozloglašena javna telefonska govornica koju je instalirao u Saton Plejsu. Mračniji incident je bila izjava njegove pete žene da ju je Geti kritikovao zbog toga što je previše trošila na tretman njihovog neizlečivo bolesnog sina, iako je u to vreme Geti bio „težak” više desetina miliona dolara[40]. Bio je dobro poznat po tome što je pregovarao i cenjkao se za skoro sve, ne bi li dobio najnižu moguću cenu, uključujući i apartmane u luksuznim hotelima i maltene svaku kupovinu umetnina i nekretnina. Godine 1959. kupio je Saton Plejs, 72-osobna vilu od Džordža Suterlenda-Leversona, petog vojvode od Suterlenda, za 60 000 dolara, što je otprilike polovina onoga što je vojvoda platio 40 godina ranije[41].

  • Getijeva sekretarica je tvrdila da Geti pere svoj veš na ruke, jer ne želi da plaća da mu se odeća pere. Kada bi mu košulje postale izlizane na manžetnama, on bi isekao izlizan deo, radije nego da kupi novu košulju[42].
  • Ponovno korišćenje pribora za pisanje je bila još jedna od Getijevih opsesija. Razvio je naviku da odgovore na pisma piše na obodu ili na njihovoj poleđini, i da ih tako šalje nazad, pre nego da uzme novo parče papira. Takođe je pažljivo čuvao i ponovo koristio manila fascikle, gumice i druge kancelarijske potrepštine[43].
  • Kad je Geti odveo grupu prijatelja na izložbu pasa u Londonu, naterao ih je da hodaju oko bloka 10 minuta dok karte nisu pale na pola cene u 17 časova, jer nije hteo da plaća punih 5 šilinga po osobi[40].
  • Geti se preselio u Saton Plejs, delimično zbog cene života, koja je bila jeftinija nego u Londonu, gde je boravio u Ricu. Jednom prilikom se hvalio američkom kolumnisti Artu Bučvaldu da rum i kola koštaju 10 centi u Saton Plejsu, a u Ricu čak preko dolar[40].

Autor Džon Pirson je pripisivao Getijevu ekstremnu škrtost delimično metodističkoj osetljivosti tokom Getijevog odrastanja, koja naglašava skroman život i sopstvenu ekonomičnost. Njegov smisao za poslovanje je veoma uticao na njegovu štedljivost. „On sebi ne bi dozvolio da kupi mesto za stanovanje, umetničko delo, pa čak ni komad nameštaja, osim ako sebe ne bi ubedio da će se vremenom vrednost povećati”[29]. Geti je tvrdio da je njegova škrtost prema drugima nastala kao odgovor na to što ga ljudi iskorišćavaju i ne plaćaju sami svoje obaveze. "Ne protivim se zbog novca, već je pristup ono što me nervira… "[10]

Telefon na kovanice[uredi | uredi izvor]

Poznato je da je Geti naredio da mu se instalira telefonska govornica u Saton Plejsu, što je zapečatilo njegovu reputaciju tvrdice[44]. Geti je stavio pod katanac ostale telefone, čime je ograničio njihovu upotrebu samo na ovlašćeno osoblje, a telefon za kovanice je instalirao zbog ostalih. U svojoj autobiografiji je objasnio svoje razloge za ovo:

„Sada, mesecima nakon što sam kupio Saton Plejs, veliki broj ljudi dolazi i odlazi iz kuće. Neki su bili biznismeni, koji su bili u prolazu. Drugi su bili umetnici ili radnici, zaduženi za obnovu i doterivanje. Ostali su bili trgovci koji su isporučivali robu. Iznenada, računi za telefon za Saton Plejs su počeli da idu u nebesa. Razlog je bio očigledan. Svi telefoni u kući su imali direktan pristup spoljašnjim linijama, a samim tim i dalekim, čak i prekookeanskim operaterima. Razni ljudi su iskorišćavali ovu retku priliku. Koristili su telefone u Saton Plejsu i zvali svoje devojke u Ženevi i Džordžiji, kao i ujne, ujake i dalje rođake u Karakasu i Kejptaunu. Troškovi njihovih ćaskanja su, podrazumevano, išli na račun Saton Plejsa.”[45]

Kada je govorio za TV intervju sa Alanom Vikerom februara 1963[46], Geti je rekao da je mislio da će gosti hteti da koriste telefonsku govornicu. Posle 18 meseci, Geti je pojasnio: „Dolazni i odlazni telefonski saobraćaj u Satonu se vratio u normalu. Upravljanje kućom i poslovi u njoj su se vratili u podrazumevanu rutinu. Potom je telefon na plaćanje uklonjen i katanci na telefonima su skinuti.”[47]

Pozne godine i smrt[uredi | uredi izvor]

Geti je 30. juna 1960. godine povodom 21-ogodišnjice poznanstva sa svojim prijateljem, 16-im vojvodom od Norfolka, priredio proslavu, pritom je podmetnuvši kao i žurku useljenja povodom kupovine Saton Plejsa.[48] Pozvano je 1200 gostiju koji su činili vrh britanskog društva. Uzrujavao ih je Getijev tvrdičluk, kao što je nesnabdevenost cigaretama i upućivanje svih da koriste kreozolne prenosive toalete napolju. Oko 10 uveče, žurka se pretvorila u nered kada su iz Londona stigli nezvani gosti koji su dodatno napunili već prenatrpane hale i prouzrokovali štetu vrednu 20.000 funti.[48] Ukraden je dragoceni srebrni bokal iz 18. veka, zlatara Pola de Lamerijea, ali je anonimno vraćen kada su londonske novine počele da istražuju krađu. Zbog ovog neuspelog događaja, Geti je postao predmet ismevanja i nikada više nije priredio veliku žurku.[49]

Geti je ostao okoreli radnik, koji se sa 74 godine hvalio da je često radio 16 do 18 časova dnevno, nadgledajući svoj posao širom sveta.[10] Vrednost deonica Geti ojla učetvorostručena je za vreme arapsko-izraelskog Jomkipurskog rata, oktobra 1973. godine, koji je prouzrokovao višegodišnju svetsku nestašicu nafte. Getijeva zarada je premašila 25,8 miliona dolara 1975.[50]

Getijev nezasitni apetit prema ženama i seksu se nastavio i u njegovim 80-tim. Koristio je eksperimentalni lek, H3, kako bi održao svoju potenciju.[23] Geti se pedesetih godina upoznao sa engleskom dizajnerkom enterijera Penelopom Kitson i poverio joj uređenje svojih domova i javnih prostorija naftnih tankera koje je puštao u pogon. Od 1960. godine, Penelopa je boravila u kolibi u Saton Plejsu. Ona i Geti su održali platonski odnos i Geti joj je verovao i veoma je cenio. Među ostalim ljubavnicama koje su boravile u Saton Plejsu, bile su udata Meri Teisjer, daleka rođaka poslednjeg ruskog cara, Lejdi Ursula d'Abo, koja je imala bliske veze sa britanskom kraljevskom porodicom i Rozabela Burč, rodom iz Nikaragve.[23]

Njujork tajms je pisao o Getijevoj privatnosti: „(Geti) je svoj život okončao uz veliki broj žena koje su se očajnički nadale, pri čemu su sve živele zajedno u njegovoj palati Tjudor u Engleskoj, a nijedna od njih nije bila svesna da je njegova omiljena razonoda bila prepravljanje sopstvenog testamenta, menjajući svoju uvredljivo malu zaostavštinu: 209 dolara mesečno za jednu, 1167 dolara za drugu.”[51] Samo je Penelopa dobila značajno nasledstvo nakon Getijeve smrti, primajući 5.000 akcija kompanije Geti ojl, koje su se udvostručile tokom 1980-ih, i 1167 dolara mesečnih prihoda.[23]

Geti je umro od srčanog udara u 83. godini života 6. juna 1976. godine u Saton Plejsu, blizu Gilforda, Sari, Engleska.[2] Sahranjen je u Pacifičkim Palisadama, u okrugu Los Anđeles u Kaliforniji, u Vili Geti. Grobnica nije otvorena za javnost.[52]

Medijska pojavljivanja[uredi | uredi izvor]

Film iz 2017. „Cena života”, koji je režirao Ridli Skot i prilagodio prema knjizi Bolno Bogat: Preterane sreće i nesreće od naslednika Džin Pola Getija Džona Pirsona, je dramatizacija otmice Getijevog unuka. Kevin Spejsi je igrao ulogu Getija. Međutim, posle više navoda seksualnog zlostavljanja protiv glumca, Spejsijeve scene su izbačene i ponovo snimljene sa Kristoferom Plamerom,[53] koji je nominovan za Oskara za najboljeg sporednog glumca za svoje izvođenje.[54] Kidnapovanje je takođe dramatizovano u prvoj sezoni Američke antologijske drame Poverenje, u kojoj je Geti igran od strane Donalda Saderlanda.[55]

Objavljeni radovi[uredi | uredi izvor]

  • Geti, Dž. Pol. Istorija velikih naftnih biznisa Džordža F. S. F. i Dž. Pol Getija od 1903. do 1939. godine, Los Anđeles, 1941.
  • Geti, Dž. Pol. Evropa u 18. veku. [Santa Monika, Kalifornija]: privatno štampana, 1949.
  • Le Van, Etel i Dž. Pol Geti. Izbor kolekcionara: Hronika umetničke odiseje kroz Evropu. London: V. H. Alen, 1955.
  • Geti, Dž. Pol. Moj život i bogatstva. Njujork: Duel, Sloun & Pers, 1963.
  • Geti, Dž. Pol. Radosti kolekcionarstva. Njujork: Hotorn Knjige, 1965.
  • Geti, Dž. Pol. Kako postati bogat. Čikago: Plejboj štampa, 1965.
  • Geti, Dž. Pol. Zlatno doba. Njujork: Trident štampa, 1968.
  • Geti, Dž. Pol. Kako postati uspešan direktor. Čikago: Plejboj štampa, 1971.
  • Geti, Dž. Pol. Kako ja to vidim: Autobiografija Dž. Pol Getija. Englvud Klifs, N.J. : Pripravnička dvorana. 1976. ISBN 978-0-13-049593-8.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Klepper, Michael; Gunther, Michael (1996), The Wealthy 100: From Benjamin Franklin to Bill Gates—A Ranking of the Richest Americans, Past and Present, Secaucus, New Jersey: Carol Publishing Group, str. 13, ISBN 978-0-8065-1800-8, OCLC 33818143 
  2. ^ a b Whitman, Alden (6. 6. 1976). „J. Paul Getty Dead at 83; Amassed Billions From Oil”. On This Day. The New York Times. New York City: New York Times Company. Arhivirano iz originala 21. 12. 2016. g. 
  3. ^ Lubar, Robert (17. 3. 1986). „The Odd Mr. Getty: The possibly richest man in the world was mean, miserly, sexy, fearful of travel and detergents”. Fortune. New York City: Meredith Corporation. Arhivirano iz originala 13. 08. 2017. g. Pristupljeno 7. 5. 2019. 
  4. ^ McWhirter, Norris; McWhirter, Ross (1966). Guinness Book of Records. London, England: Jim Pattison Group. str. 229. 
  5. ^ a b v Lenzner, Robert (1985). The great Getty: the life and loves of J. Paul Getty, richest man in the world. New York: Crown Publishers. ISBN 978-0-517-56222-2. 
  6. ^ Klepper, Michael M.; Gunther, Robert E. (1996). The wealthy 100: from Benjamin Franklin to Bill Gates: a ranking of the richest Americans, past and present. Secaucus, New Jersey: Carol Publishing Group. ISBN 978-0-8065-1800-8. 
  7. ^ Wyatt, Edward (30. 4. 2009). „Getty Fees and Budget Reassessed”. The New York Times. New York City: New York Times Company. str. C1. Arhivirano iz originala 6. 2. 2018. g. Pristupljeno 7. 5. 2019. 
  8. ^ Dubh, Creag. The McPherson ancestry of the Getty Family. The Annual of the Clan MacPherson Association. str. 62. 
  9. ^ Pearson, John (1995). Painfully Rich. Harper Collins. str. 20. 
  10. ^ a b v g d Whiteman, Aldeen (6. 6. 1976). „J. Paul Getty Dead at 83; Amassed Billions From Oil”. New York Times. Pristupljeno 7. 5. 2019. 
  11. ^ Tran, Mark. „The Getty fortune”. The Guardian. Pristupljeno 7. 5. 2019. 
  12. ^ a b J. Paul Getty, J. Paul (2007). The J. Paul Getty Museum: Handbook of the Collections. Getty Publications. ISBN 978-0-89236-887-7. Pristupljeno 7. 5. 2019. 
  13. ^ Pearson, John. Painfully Rich. Harper Collins. str. 29. 
  14. ^ J. Paul Getty, J. Paul (2007). The J. Paul Getty Museum: Handbook of the Collections. Getty Publications. ISBN 978-0-89236-887-7. Pristupljeno 7. 5. 2019. 
  15. ^ Pearson, John (1995). Painfully Rich. Harper Collins. str. 34. 
  16. ^ Pearson, John (1995). Painfully Rich. Harper Collins. str. 47. 
  17. ^ Pearson, John (1995). Painfully Rich. Harper Collins. str. 63–5. 
  18. ^ Manser, Martin H. (april 2007). The Facts on File dictionary of proverbs. Infobase Publishing. str. 186. ISBN 978-0-8160-6673-5. Pristupljeno 26. 5. 2011. 
  19. ^ Farnsworth, Clyde H. (30. 7. 1964). „Surrey Estate Seat of Getty Empire”. The New York Times. New York City: New York Times Company. Arhivirano iz originala 30. 3. 2018. g. Pristupljeno 7. 5. 2019. 
  20. ^ Pearson, John (1995). Painfully Rich. Harper Collins. str. 72. 
  21. ^ Pearson, John (1995). Painfully Rich. Harper Collins. str. 84. 
  22. ^ Pearson, John (1995). Painfully Rich. Harper Collins. str. 86–7. 
  23. ^ a b v g d Miller, Julie (25. 3. 2018). „"Yes, J. Paul Getty Reportedly Had as Many Live-In Girlfriends as FX's Trust Claims"”. Vanity Fair: https://www.vanityfair.com/hollywood/2018/03/fx—trust—john—paul—getty—girlfriends. 
  24. ^ Pearson, John (1995). Painfully Rich. Harper Collins. str. 37. 
  25. ^ Pearson, John (1995). Painfully Rich. Harper Collins. str. 37. 
  26. ^ Hillier, Bevis (26. 3. 1986). „The Great Getty : THE LIFE AND LOVES OF J. PAUL GETTY--RICHEST MAN IN THE WORLD by Robert Lenzner (Crown: $18.95; 304 pp.) : THE HOUSE OF GETTY by Russell Miller (Henry Holt: $17.65; 362 pp.)”. Los Angeles Times. Pristupljeno 7. 5. 2019. 
  27. ^ a b Vallely, Paul (19. 7. 2007). „Don't keep it in the family”. The Independent. Arhivirano iz originala 26. 12. 2010. g. Pristupljeno 7. 5. 2019. 
  28. ^ Getty, Jean Paul (13. 9. 2011). As I see it: the autobiography of J. Paul Getty. Getty Publications. str. 91. Pristupljeno 7. 5. 2019. 
  29. ^ a b v Pearson, John (1995). Painfully Rich. Harper Collins. str. 42. 
  30. ^ Pearson, John (1995). Painfully Rich. Harper Collins. str. 45. 
  31. ^ Pearson, John (1995). Painfully Rich. Harper Collins. str. 60. 
  32. ^ a b Pearson, John (1995). Painfully Rich. Harper Collins. str. 71. 
  33. ^ Newman, Judith (30. 8. 2013). „His Favorite Wife: 'Alone Together,' by Teddy Getty Gaston”. The New York Times. 
  34. ^ Miller, Mike. „J. Paul Getty's Ex-Wife Teddy Getty Gaston Dies at 103”. People. New York Times Company. Pristupljeno 7. 5. 2019. 
  35. ^ Bloom, Linda (24. 4. 2012). „"The Price of Success". Psychology Today”. New York City: Sussex Publishers. Pristupljeno 7. 5. 2019. 
  36. ^ a b v „Sir Paul Getty (obituary)”. Daily Telegraph. London, England: Telegraph Media Group. 17. 4. 2003. Arhivirano iz originala 26. 3. 2009. g. Pristupljeno 30. 3. 2018. 
  37. ^ „Profile: Sir John Paul Getty II”. London, England: BBC News. 13. 6. 2001. Arhivirano iz originala 18. 2. 2007. g. Pristupljeno 30. 3. 2018. 
  38. ^ „Il rapimento di Paul Getty”. Il Post (na jeziku: italijanski). 10. 7. 2013. Arhivirano iz originala 30. 3. 2014. g. Pristupljeno 10. 7. 2014. 
  39. ^ a b v Weber, Bruce (7. 2. 2011). „J. Paul Getty III, 54, Dies; Had Ear Cut Off by Captors”. The New York Times. New York City: New York Times Company. Arhivirano iz originala 24. 3. 2018. g. Pristupljeno 30. 3. 2018. 
  40. ^ a b v g Elena, Nicolaou (25. 3. 2018). „Was J. Paul Getty Really That Cheap?”. New York City. Pristupljeno 7. 5. 2019. 
  41. ^ Pearson, John (1995). Painfully Rich. Harper Collins. str. 113. 
  42. ^ Jackson, Debbie (10. 12. 2017). „Throwback Tulsa: Billionaire J. Paul Getty got his start in Tulsa”. BH Media. Pristupljeno 7. 5. 2019. 
  43. ^ Pearson, John (1995). Painfully Rich. str. 121. Pristupljeno 7. 5. 2019. 
  44. ^ Miller, Julie (22. 12. 2017). „The Enigma of J. Paul Getty, the One-Time Richest Man in the World”. Vanity Fair. Condé Nast. Pristupljeno 7. 5. 2019. 
  45. ^ Getty. 1976. str. 319. 
  46. ^ „The Solitary Billionaire: J. Paul Getty”. BBC. BBC. Pristupljeno 7. 5. 2019. 
  47. ^ Getty. 1976. str. 320. 
  48. ^ a b Pearson, John (1995). Painfully Rich. Harper Collins. str. 119. 
  49. ^ Anthony Haden-Guest (27. 9. 2015). „How Wild Was J. Paul Getty's Notorious British Party?”. The Daily Beast. Arhivirano iz originala 20. 9. 2017. g. Pristupljeno 30. 3. 2018. 
  50. ^ Pearson, John (1995). Painfully Rich. Harper Collins. str. 199. 
  51. ^ O'Reilly, Jane (30. 3. 1986). „Isn't It Funny What Money Can Do?”. The New York Times. New York City: New York Times Company. Arhivirano iz originala 30. 3. 2018. g. Pristupljeno 29. 3. 2018. 
  52. ^ „J. Paul Getty (1892—1976)”. Find a Grave. 
  53. ^ Giardina, Carolyn (18. 12. 2017). „Ridley Scott Reveals How Kevin Spacey Was Erased From 'All the Money in the World'”. The Hollywood Reporter. Arhivirano iz originala 22. 12. 2017. g. Pristupljeno 26. 12. 2017. 
  54. ^ „Oscars: 'Shape of Water' Leads With 13 Noms”. The Hollywood Reporter. 23. 1. 2018. Arhivirano iz originala 23. 1. 2018. g. Pristupljeno 23. 1. 2018. 
  55. ^ Petski, Denise (5. 1. 2018). „FX Sets 'Atlanta' & 'The Americans' Return Dates, 'Trust' Premiere – TCA”. Deadline. Penske Business Media, LLC. Arhivirano iz originala 6. 1. 2018. g. Pristupljeno 5. 1. 2018. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Dž. Pol Geti na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џ._Пол_Гети&oldid=27675465”