Буљина

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Buljina
Teritorijalno dozivanje mužjaka, snimljeno u blizini Marjanke u Slovačkoj
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Aves
Red: Strigiformes
Porodica: Strigidae
Rod: Bubo
Vrsta:
B. bubo
Binomno ime
Bubo bubo
Podvrste

Vidi tekst

Rasprostranjenost buljine u svetu
Sinonimi
  • Bubo ignavus Forster, 1817
  • Bubo maximus[2]
  • Strix bubo Linnaeus, 1758

Buljina ili velika ušara (lat. Bubo bubo)[3] vrsta je ptice koja pripada porodici pravih sova (lat. Strigidae) i naseljava prostor Evroazije. Buljina je jedna od najvećih sova i najveća evropska sova — ženka može da naraste do čak 75 centimetara, sa rasponom krila do 188 centimetara, dok su mužjaci nešto manji.[4] Buljina ima izraženo ušno perje, krupno, zbijeno telo, snažne kandže i narandžaste oči. Gornji deo tela joj je mrkožute boje, išaran tamnim crnkastim prugama, dok su donji delovi boje kože sa tamnim prugama. Facijalni disk nije preterano izražen. Poznata je po glasu se dubokim „huu-u”.

Buljina je jedna od najvećih živih vrsta sova, a takođe i jedna od najrasprostranjenijih.[5] Može se sresti u raznovrsnim predelima, ali uglavnom nastanjuje planinske oblasti, stare četinarske šume, stepe i stenovite brdsko-planinske klisure.[6] Pretežno lovi noću, a hrani se mahom sitnim sisarima, kao i pticama različite veličine, gmizavcima, vodozemcima, ribama, velikim insektima i drugim beskičmenjacima. Razmnožava se na liticama, u jarcima, među stenama ili na drugim skrivenim lokacijama, gde pravi gnezdo koje više predstavlja plitku rupu u zemlji ili šupljinu u steni nego pravo gnezdo. U njega ženka u razmacima polaže u proseku po dva jaja koja se izležu u različito vreme. Ženka leži na jajima i brine o mladuncima, dok mužjak obezbeđuje hranu za nju i mlade. Nakon što se izlegnu ptići, oba roditelja brinu o njima tokom narednih pet meseci.[7] Postoji najmanje desetak podvrsta buljine.[8]

Sa arealom od oko 32 miliona kvadratnih kilometara u Evropi i Aziji i ukupnom populacijom koja se procenjuje na između 250 hiljada i 2,5 miliona, ova sova nije ugrožena i Međunarodna unija za zaštitu prirode je smatra „poslednjom brigom”.[9] Velika većina buljina živi u kontinentalnoj Evropi, Rusiji i centralnoj Aziji.[10] Pripitomljene buljine se povremeno koriste kao sredstvo za suzbijanje štetočina, pošto zbog svoje veličine lako mogu da oteraju druge velike ptice poput galebova i spreče ih da se gnezde na poljoprivrednim imanjima.[11] S obzirom na veliki areal rasprostranjenja, u pojedinim državama je nema u velikom broju, pa je u njima zaštićena vrsta, između ostalog i u Srbiji, gde se nalazi na listi strogo zaštićenih vrsta.[12]

Opis[uredi | uredi izvor]

Velika ušara ili Buljina je najveća vrsta među sovama, a ujedno i najveća u Evropi i zapadnom Palearktiku. Dužina tela je od 59 do 73 cm, raspona krila 160—190 cm i masa 2—4 kilograma. Ona je nešto manja od orla krstaša, ali je veća od snežne sove. Ime je dobila po velikim perjanim uškama na vrhu glave koje nemaju nikakve veze s ušnim otvorima koji su niže na glavi. Kod većine sova po spoljašnjosti se ne mogu razlikovati mužjak i ženka, jer su i po boji i veličini skoro potpuno isti. Međutim, mužjak i ženka buljine razlikuju se upravo po perjanim uškama koje su kod ženke više spuštene nadole.[13] Ruho joj je tople smeđe boje, prsa su isprugana širokom prugama, „lice“ je tamno i na njemu su osobito istaknute narančaste oči.

  • Sa raširenim krilima
    Sa raširenim krilima
  • Glava buljine sa istaknutnim ušnim perjem i narandžastim očima
    Glava buljine sa istaknutnim ušnim perjem i narandžastim očima
  • Kandže
    Kandže
  • Skelet glave
    Skelet glave

Sistematika[uredi | uredi izvor]

Podvrste[uredi | uredi izvor]

  • B. b. bubo (Linnaeus, 1758)
  • B. b. hispanus (Rothschild and Hartert, 1910)
  • B. b. ruthenus (Buturlin and Zhitkov, 1906)
  • B. b. interpositus (Rothschild and Hartert, 1910)
  • B. b. sibiricus (Gloger, 1833)
  • B. b. yenisseensis (Buturlin, 1911)
  • B. b. jakutensis (Buturlin, 1908)
  • B. b. ussuriensis (Poljakov, 1915)
  • B. b. turcomanus (Eversmann, 1835)
  • B. b. omissus (Dementiev, 1932)
  • B. b. nikolskii (Zarudny, 1905)
  • B. b. hemachalana (Hume, 1873)
  • B. b. kiautschensis (Reichenow, 1903)
  • B. b. swinhoei (Hartert, 1913)
  • Bubo bubo bubo
    Bubo bubo bubo
  • Bubo bubo sibiricus
    Bubo bubo sibiricus
  • Bubo Bubo turcomanus
    Bubo Bubo turcomanus
  • Bubo Bubo omissus
    Bubo Bubo omissus


Rasprostranjenost[uredi | uredi izvor]

Ova ptica danas se gnezdi u brdovitim predelima na stenama i liticama, daleko od ljudi, iako ih je kod nas nekada bilo i u ruševinama oko Kalemegdana. U Srbiji je veoma retka i ugrožena, zbog proganjanja, uništavanja staništa i verovanja da može da ponese jagnje ili ovcu. Smeštaj gnezda je takođe u stenama i rupama u zemlji. Na vršačkim planinama je retka i prisutna kao redak zimski gost.

Ishrana[uredi | uredi izvor]

Hrani se sitnim sisarima, ježevima i pticama, međutim, ako joj se pruži prilika, može da ulovi i zeca, pa čak i zveri kao što su kune, lisice i mačke.

Ponašanje[uredi | uredi izvor]

Aktivna je uglavnom noću, od sumraka do zore. Let je bešuman, sa mekim zamasima kada preleće duga rastojanja. Sove buljine imaju razne tehnike lova. Može da uhvati plen na zemlji, ali i u punom letu. Isto tako mogu da love u šumi, ali više preferiraju otvorene prostore. Mogu da žive više od 60 godina u zarobljeništvu, a u divljini, najviše oko 20 godina. Nemaju prave prirodne neprijatelje, pa su dalekovodi, saobraćaj, kao i lov glavni uzroci smrti.[14] Teritorijalno oglašavanje mužjaka ušare je duboko i zvučno „huu“ koje ponavlja u intervalima od oko 8 sekundi. Ženke se često oglašavaju lavežom, koji liči na oglašavanje lisice. Hukanje mužjaka tokom mirnih noći se daleko čuje, čak 2 do 3 kilometra. Najčešće se oglašava u sumrak ili u zoru.

  • Jedinstvena obojenost perja koja buljini omogućava lakšu kamuflažu
    Jedinstvena obojenost perja koja buljini omogućava lakšu kamuflažu
  • Stav koji buljina zauzima kao odgovor na pretnju
    Stav koji buljina zauzima kao odgovor na pretnju
  • Buljina u letu
    Buljina u letu
  • Buljina odmara na drvetu
    Buljina odmara na drvetu

Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Obitava na otvorenim predelima, planinama i u šumama. Obično se gnezdi na tlu ili na stenma, špiljama i polupećinama. Jaja polaže na golu podlogu. Polog se obično sastoji od 2 do 4 jaja. Mladi se izvaljuju iz jaja nakon 34—36 dana. Gnezdo napuštaju u dobi od 40 dana, a za let su sposobni sa 50—60 dana starosti. Osamostaljuju se u dobi od oko 20—24 nedelje starosti.[15]

  • Jaja buljine
    Jaja buljine
  • Ženka u gnezdu
    Ženka u gnezdu
  • Mladunče buljine
    Mladunče buljine
  • Mladunci u zatočeništvu
    Mladunci u zatočeništvu
  • Mladunci na drvetu
    Mladunci na drvetu
  • Jaje podvrste Bubo bubo bubo
    Jaje podvrste Bubo bubo bubo

Status[uredi | uredi izvor]

Najveći broj jedinki buljine po kilometru kvadratnom u Evropi zabeležen je u okrugu Svolver u Norveškoj.

Buljina ima vrlo širok raspon koji pokriva veći deo Evrope i Azije, a procenjuje se na oko 32.000.000 kvadratnih kilometara. U Evropi se procenjuje da postoji između 19.000 i 38.000 rasplodnih parova, a u celom svetu od 250.000 do 2.500.000 jedinki. Smatra se da je populacija u opadanju zbog ljudskih aktivnosti, ali je usled tako velikog raspona i veličine ukupne populacije, Međunarodna unija za zaštitu prirode dodelila ovoj ptici status „najmanje zabrinutosti”.[9][16] Iako ima sličnu prilagodljivost i opseg distribucije, američka buljina, čija ukupna procenjena populacija sadrži oko 5,3 miliona jedinki, zapravo je dva puta zastupljenija od buljine. Brojni faktori, uključujući kraću istoriju sistematskog progona, manju osetljivost na uznemiravanje ljudi tokom gnežđenja, nešto veću sposobnost prilagođavanja marginalnim staništima i široko zastupljenoj urbanizaciji i nešto manjim teritorijama, zaslužni su za veću brojnost američke buljine u današnje vreme.[4][17]

Galerija[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ . BirdLife International. „Bubo bubo”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2016: e.T22688927A86872241. 2016. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-3.RLTS.T22688927A86872241.en Slobodan pristup. 
  2. ^ „Eurasian Eagle-Owl (Bubo bubo) (Linnaeus, 1758)”. AviBase. Pristupljeno 25. 7. 2014. 
  3. ^ Andrews, P. (1990). Owls, caves and fossils: predation, preservation and accumulation of small mammal bones in caves, with an analysis of the Pleistocene cave faunas from Westbury-sub-Mendip, Somerset, UK. University of Chicago Press.
  4. ^ a b Owls of the World: A Photographic Guide by Mikkola, H. Firefly Books. 2012. ISBN 9781770851368.
  5. ^ Hume, R. (1991). Owls of the world. Running Press, Philadelphia.
  6. ^ Simić, Dragan (2008). Ptice Srbije i područja od međunarodnog značaja, Beograd:Liga za ornitološku akciju Srbije. (PDF). ISBN 978-86-911303-0-5. Arhivirano iz author2=Slobodan Puzović originala Proverite vrednost parametra |url= (pomoć) (PDF) 29. 12. 2009. g. Pristupljeno 11. 8. 2010. 
  7. ^ Voous, K.H. (1988). Owls of the Northern Hemisphere. The MIT Press. ISBN 0262220350.
  8. ^ Weick, Friedhelm (2007). Owls (Strigiformes): Annotated and Illustrated Checklist. Springer. str. 104—107. ISBN 978-3-540-39567-6. 
  9. ^ a b „Bubo bubo”. BirdLife International. Arhivirano iz originala 30. 04. 2015. g. Pristupljeno 6. 3. 2015. 
  10. ^ Gilruth, Andrew (17. 4. 2016). „Eagle owls – are they making a comeback in Britain?”. Game and Wildlife Conservation Trust. 
  11. ^ „Overdue recognition: owl issued library card after solving university's gull woes”. The Guardian. 29. 7. 2015. 
  12. ^ „Prilog I: Strogo zaštićene divlje vrste biljaka, životinja i gljiva” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 14. 7. 2010. g. Pristupljeno 14. 7. 2010. 
  13. ^ Stanković, Daliborka (2009). „Sve Sove Srbije”. Politikin zabavnik. Arhivirano iz originala 10. 1. 2011. g. Pristupljeno 10. 8. 2010. 
  14. ^ Lewis, Deane P. „Eurasian Eagle Owl - Bubo bubo” (na jeziku: engleski). OwlPages.com. Pristupljeno 13. 8. 2010. 
  15. ^ Tutiš, Vesna. „Sove” (na jeziku: hrvatski). Hrvatsko ornitološko društvo. Arhivirano iz originala 17. 10. 2010. g. Pristupljeno 12. 8. 2010. 
  16. ^ „Species factsheet: Bubo bubo”. Birdlife International. Lynx Edicions. 2014. Arhivirano iz originala 30. 04. 2015. g. Pristupljeno 26. 7. 2014. 
  17. ^ Artuso, Christian; Houston, C. Stuart; Smith, Dwight G.; Rohner, Christoph (2013). „Great Horned Owl (Bubo virginianus)”. The Birds of North America Online. doi:10.2173/bna.372. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Weick, Friedhelm (2007). Owls (Strigiformes): Annotated and Illustrated Checklist. Springer. str. 104—107. ISBN 978-3-540-39567-6. 
  • Schuchmann (1999). Eurasian Eagle Owl (Bubo bubo). pp. 186 in: del Hoyo, Elliott & Sargatal, eds (1999). Handbook of the Birds of the World. Vol. 5. Lynx Edicions, Barcelona. ISBN 84-87334-25-3
  • Voous, K.H. 1988. Owls of the Northern Hemisphere. The MIT Press, 0262220350.
  • König, Claus; Weick, Friedhelm (2008). Owls of the World (2nd izd.). London: Christopher Helm. ISBN 9781408108840. 
  • Geidel, C. (2012). Entwicklung neuartiger Schutzkonzepte für den Uhu (Bubo bubo) -Abschlussbericht 2012. Gutachten (DBU-Projekt).
  • Vondracek, J. (1983). Beitrag zur Nahrungsökologie und Nahrungszusammensetzung beim Uhu /Bubo bubo/ in den nordböhmischen Lokalitäten. Sylvia, 32: 39-54.
  • Marchesi, L., Sergio, F., & Pedrini, P. (2002). Costs and benefits of breeding in human‐altered landscapes for the Eagle Owl Bubo bubo. Ibis, 144(4), E164-E177.
  • Sandor, A. D., & Ionescu, D. T. (2009). Diet of the eagle owl (Bubo bubo) in Braşov, Romania. North-Western Journal of Zoology, 5(1), 170-178.
  • Abel, J. LE GRAND-DUC D'EUROPE EN CÔTE-D'OR. CEOB- L’Aile Brisee/Tierecelet Infos: 54-62.
  • Malafosse, J. (1985). Quelques données sur le Hibou grand-duc (Bubo bubo) dans le département de la Lozère de 1978 à 1984. Le Grand-Duc, 26, 26-32.
  • Tavernier, G. „REGIME ALIMENTAIRE DANS LE TARN ET L'ARIEGE 2014”. Hibou Grand-Duc en Midi-Pyrénées. Arhivirano iz originala 2. 4. 2015. g. Pristupljeno 6. 3. 2015. 
  • Balluet, P. (2011). Pathologie des proies du grand-duc. Le Grand-duc n°9/10 - LPO 2 Mission Rapaces.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Буљина&oldid=27747162”