Гвоздено дрво

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Gvozdeno drvo
Naučna klasifikacija uredi
Carstvo: Plantae
Kladus: Tracheophytes
Kladus: Angiospermae
Kladus: Eudicotidae
Kladus: Rosids
Red: Fabales
Porodica: Fabaceae
Rod: Gymnocladus
Vrsta:
G. dioica[1][2]
Binomno ime
Gymnocladus dioica[1][2]
(L.) K. Koch
Prirodni areal.
Sinonimi
Spisak
  • Gymnocladus canadensis Lam.
  • Gymnocladus dioicus (L.) K.Koch
  • Guilandina dioica L.
  • Hyperanthera dioica Vahl
Kora.
List.
Cvast.
Mahune opadaju zatvorene, a onda se dugo raspadaju oslobađajući seme.
Seme u zelenkastoj pulpi mahune i mahuna.
Seme.
Klijavac.

Gvozdeno drvo (Gymnocladus dioica) prvi je opisao Line u Species Plantarum 1: 381 (1753) pod nazivom, danas bazionimom, Guilandina dioica L. Dansko-Norveški botaničar, herbalista i zoolog Val (Martin Henrichsen Vahl, 1749—1804) dao je naziv gvozdenom drvetu Hyperanthera dioica Vahl u Symbolae Botanicae (Vahl) 1: 31 (1790), koji je danas nerazjašnjen. Savremeni naučni naziv Gymnocladus dioica (L.) K.Koch. objavio je Karl Koh (Karl Heinrich Emil Koch, 1809—1879) botaničar i prvi nemački profesionalni hortikulturni stručnjak u publikaciji Dendrologie. Bäume, Sträucher und Halbsträucher, welche in Mittel- und Nord-Europa im Freien kultivirt werden (1869).

Značenje naziva roda dolazi od γυμνο = go i κλάδος = grana zbog malog broja tankih grana kada je u bezlisnom stanju. Epitet vrste, od διά =preko i οικοϛ = dom, stanovanje, nosi zbog dvodomosti. Naziv u SAD kafeno drvo iz Kentakija (Kentucky Coffee Tree) nastalo je zbog korišćenja semena za pripremu surogata kafe.

Opis vrste[uredi | uredi izvor]

Listopadno drvo 25-30 m visoko, sa opsegom krune 12—15 m i prečnikom stabla do 1 m; obično se grana nisko i gradi usku, zaobljenu krunu. Arhitektura krune u bezlisnom stanju podseća na divlji kesten. Grane su vrlo debele, bez trnova, brazdaste, sa grubom plutom. Kora starijeg debla je grubo, uzdužno i plutasto ispucala. Grančice paperjaste u mladosti, svetlosive sa brojnim malim lenticelama.[3][4]

Listovi do 90 cm dugi i 60 cm široki, dvostruko parnoperasto složeni, sa stotinak liski. Dve najniže pine su prostih liski, a gornje pine su sastavljeni od četiri do sedam pari pinula; liske su jajastoeliptične, zašiljene, u bazi zaobljene, celog oboda, duge 3 do 6 cm (dva najniža para su znatno veća), sivozeleni i dlakavi odozdo, uglavnom po srednjem, a manje po bočnim nervima.[3][5]

Vrsta je dvodoma, ženske terminalne metlice su duge 20-30 cm, široke 8-10 cm, usko piramidalne; cvetovi paperjasti, dugi 2-2,5 cm; krunica zelenkastobela, čašica nešto kraća od nje, u osnovi cevasta, sa pet linearnih zubaca. Muške cvasti oko tri puta kraće od ženskih. Cveta u maju-junu po olistavanju.[3]

Tamnosmeđe mahune (sa sivim pepeljkom) u oktobru, jako odrvenele, duge 15-25 cm, široke 4-5 cm, oko 1 cm debele, malo srpasto savijene, sadrže 1-8 semena. Formiraju se na ženskim stablima samo ako u blizini ima polinatora (muških stabala). Plodovi ostaju neotvoreni na stablu do kraja zime ili početka proleća, opadaju zatvoreni i raspadaju se dve godine i duže, oslobađajući seme.[6] Seme se sakuplja sa zemlje i čuva u suvom stanju. Od 100 kg mahuna dobija se oko 22-41 kg setvenog materijala. U 1 kg ima oko 660 zrna.[7]

Seme, 14-18 mm dugo, 12-16 mm široko, oko 8 mm debelo, je široko objajasto ili skoro okruglo, tamnosmeđe, glatko, sa slabim sjajem, malo nepravilno, sa strane stisnuto, eksalbuminsko. Pupak se nalazi na osnovi, često sa ostatkom pupčane vrpce. Seme makrobiotičko, zadržava sposobnost klijanja nekoliko desetina godina.[8]

Klijanje hipogeično. Prvi listovi naizmenični, parno perasti, sa 4 para liski. Liske izduženojajaste ili lancetaste, zašiljenog vrha, kratko klinaste osnove, po obodu trepavičasto dlakave, odozgo skoro gole. Drške liski i listova dlakave. Epikotil dobro razvijen, zelene boje.[7]

Areal[uredi | uredi izvor]

Oblast njegovog rasprostiranja proteže se između 33o i 45o severne širine i između 72o i 95o zapadne dužine. To je istočni deo severne polovine SAD i deo Kanade, od Njujorka, Pensilvanije, južnog Ontarija i Minesote na jugu do istočne Nebraske, Oklahome istočnog Kentakija i Tenesija. Prilagođeno je raznim podnebljima, uglavnom kontinetalnim sa malo, ali i mnogo padavina gde raste oko svežih voda i na krečnjačkim terenima. I pre eksploatacije šuma gvozdeno drvo u prirodi nije bilo mnogo zastupljeno. Bilo je dosta oskudno primešano drugim vrstama, najčešče sa: Juglans nigra, Gleditsia triacanthos, Populus deltoides, Celtis occidentalis, Quercus alba, Q. palustris, Q. rubra, Tilia americana, Fraxinus americana…[3]

Vrsta je u kulturi u SAD pre 1748.[9] U Englesku introdukovana pre sredine XVIII veka. Kod nas verovatno sredinom XIX veka sudeći po opisu Petrovića iz 1951. godine tri drveta u Topčideru procenjene starosti od 85 godina.[10]

Bioekološke karakteristike[uredi | uredi izvor]

Prema nekim autorima je spororastuća vrsta[11][12], dok je drugi svrstavaju u brzorastuće.[13] Azotofiksator je i vrsta kratke vegetacije sa kasnim olistavanjem i ranim odbacivanjem lista, tako da je bez lista više od pola godine[13]. Najbolje raste na dubokom, bogatom, dobro dreniranom tlu, ali može da raste na nutritivno siromašnom tlu i na vrlo alkalnim i zaslanjenim zemljištima. Ne može da raste u senci. Preferira i suvo i vlažno tlo, a može da toleriše sušu i zagađenje atmosfere i lako se presađuje. Nije poznato da gvozdeno drvo ima štetočina.[14][15]

Značaj[uredi | uredi izvor]

Perasto složeni listovi kruni daju čipkastu teksturu, a u jesenjem aspektu interesantan efekat daju izvesno vreme preostale lisne drške jer prvo opadaju samo liske. Zimi, mlado drveće ima izrazit izgled sa malo grana i hrapavim deblom. Zbog estetskih osobina, kao i otpornosti na uslove u urbanim uslovima nalazi primenu u pejzažnoj arhitekturi.[16]

U šumarstvu kod nas se eventualno može primeniti za terene na staništu lužnjaka-jasena.[3]

Drvo je teško i trajno, ali nema veliku upotrebu zato što se vrlo retko nalazi. Tehničke osobine drveta su: čvrstoća na savijanje 840 kg/cm², čvrstoća na pritisak sa čela 420 kg/cm², čvrstoća na raskidanje 1165 cm², modul elastičnosti 102.000.[10] Drvo je korišćeno se za stubove i pragove.[17]

U prerijama list gvozdenog drveta upotrebljava se za trovanje muva. Zeleni listovi se potope u mleko koje postaje otrovno za muve. Insekticidna svojstva imaju i specifične aminokiseline ekstrahovane iz semena.[18] U Kentakiju i Tenesiju rani dosenjenici koristili su seme kao zamenu za kafu, a pulpu zelenih plodova kao medikament. Seme je u sirovom stanju otrovno jer sadrži saponine koji se termičkom obradom eliminišu.[17]

Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Generativno razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Seme ima dormantnost semenjače, pa je potrebno da se pre setve tretira koncentrovanom sumpornom kiselinom 60-240 minuta, uz obavezno ispiranje. Preporučuju se i dvokratno tretiranje sumpornom kiselinom po 1-2 sata, sa ispiranjem između dva tretmana, kao i višekratno potapanje semena u vrelu vodu u trajanju od 2 do 6 minuta, zatim mehanička skarifikacija[19][20] Seme se seje u proleće, odmah po obavljenom tretiranju. Po dužnom metru treba upotrebiti oko 50-60 g, a seme se seje na dubinu 3-4 cm.[21]

Vegetativno razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Gvozdeno drvo se može razmnožiti korenskim reznicama, pripremljenim u decembru, debelim oko 1 cm i više, dugim oko 5 cm i posađenim u sandučiće, smeštene u umereno zagrejanoj staklari.[22][21]

Unutarvrsni taksoni[uredi | uredi izvor]

Prirodni unutarvrsni taksoni gvozdenog drveta nisu opisani, a kultivara ima vrlo malo sa ograničenim tržištem. U evropskim rasadnicima nudi se samo osnovna forma, a u SAD se ograničeno sreću četiri muška kultivara:

  • Gymnocladus dioica 'Espresso' sa lučno povijenim granama koje daju vazoliki habitus;
  • Gymnocladus dioica 'J.C McDaniel' (Prairie Titan™): uspravnog rasta, široke krune;
  • Gymnocladus dioica 'Stately Manor' uskog habitusa i uspravnog rasta sintetisan je 2002. na Univerzitetu Minesote;[23]
  • Gymnocladus dioica 'McKBranched' razgranatiji klon od osnovne forme, naročito u mladosti sintetisan u rasadniku MekKej (McKay nursery company, Waterloo, WI)i patentiran.[24]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Isely, D. 1975. Leguminosae of the United States: II. Subfamily Caesalpinioideae. Mem. New York Bot. Gard. 25(2):160.
  2. ^ The Plant List is a working list of all known plant species
  3. ^ a b v g d Jovanović, B. (1985): Dendrologija. IV izmenjeno izdanje. Univerzitet u Beogradu. Beograd
  4. ^ Harlow, W.M., Harrar, E.S. (1950): Textbook of Dendrology, Covering the Important Forest Trees of the United States and Canada. Third Edition. McGraw-Hill, Book Company, Inc. New York, Toronto, London
  5. ^ Kolesnikov, A. I. (1974): Dekorativnaя dendrologiя, Izdatelьstvo Lesnaя promыšlennostь, Moskva.
  6. ^ Harr, W.H. (1927): Some studies on the structure and behavior during germination of Gymnocladus canadensis Lam. University of Kansas Science Bulletin. 17(5): 331—365.
  7. ^ a b Stilinović, S. (1985): Semenarstvo šumskog i ukrasnog drveća i žbunja. Univerzitet u Beogradu. Beograd
  8. ^ Grbić, M. (1994): Germination studies of Gymnocladus dioicus (L.) K. Koch seed stored for ten years. International Plant Propagators Society in Bulgaria. Scientific conference „Propagation of ornamental plants”. Sofia, Bulgaria
  9. ^ Rehder A. 1940. Manual of cultivated trees and shrubs hardy in North America. 2nd ed. New York: Macmillan. 996 p.
  10. ^ a b Petrović, D. (1951): Strane vrste drveća (egzoti) u Srbiji. Srpska akademija nauka, posebna izdanja knjiga CLXXXII. Beograd.
  11. ^ The Arbor Day Foundation
  12. ^ University of Kentucky, College of Agriculture, Food and Environment
  13. ^ a b Recovery Strategy for the Kentucky Coffee-tree (Gymnocladus dioicus) in Canada[mrtva veza]
  14. ^ Hillier’s Manual Of Trees And Shrubs, Fifth Edition, David & Charles, Newton Abbot, London, 1981
  15. ^ Vukićević E. (1996): Dekorativna dendrologija, Šumarski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd
  16. ^ Hightshoe, G. L. (1988): Native Trees Shrubs, and Vines for Urban and Rural America: A Planting Design Manual for Environmental Designers. ISBN 0-442-23274-8 ISBN 978-0-442-23274-0, Publisher: Van Nostrand Reinhold.
  17. ^ а б Harrar, E.S. & Harrar, J.G. (1946): Guide to southern trees. New York: McGraw-Hill Book Company. 712 p.
  18. ^ Evans, C.S., Bell, E.A. (1978): ‘Uncommon’ amino acids in the seeds of 64 species of Caesalpinieae. Phytochemistry 17: 1127—1129.
  19. ^ Stilinović, S., Grbić, M., & Đorđević, D. (1985): Utvrđivanje pravilnih postupaka za predsetveno tretiranje nekih vrsta semena sa tvrdom i nepropustljivom semenjačom (II). Glasnik šumarskog fakulteta, Serija C 64: 335-45
  20. ^ Grbić, M., & Radanov, S. (1995): Očuvanje klijavosti semena nekih leguminoza posle višegodišnjeg čuvanja. XI simpozijum Jugoslovenskog društva za fiziologiju biljaka. Novi Sad.
  21. ^ а б Стилиновић, С. (1987): Производња садног материјала шумског и украсног дрвећа и жбуња, Шумарски факултет, Београд.
  22. ^ Грбић, М. (2004): Производња садног материјала — Вегетативно размножавање украсног дрвећа и жбуња. Универзитет у Београду. Београд. ISBN 86-7602-009-4.
  23. ^ THE MORTON ARBORETUM
  24. ^ Justia patents
Gvozdeno drvo na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гвоздено_дрво&oldid=26848231”