Emomali Rahmon

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Emomali Rahmon
Emomali Rahmon
Lični podaci
Datum rođenja(1952-10-05)5. oktobar 1952. (71 god.)
Mesto rođenjaDangara, Kuljab, Tadžička SSR, SSSR
DržavljanstvoTadžikistan
ReligijaIslam
ProfesijaEkonomista
Politička karijera
Politička
stranka		Narodno-demokratska partija Tadžikistana
3. predsednik Tadžikistana
16. novembra 1994
PrethodnikRahmon Nabijev
Predsednik Narodno-demokratske partije Tadžikistana
10. decembra 1994.
Potpis

Emomali Rahmon (tadž. Эмомалӣ Раҳмон; 5. oktobra 1952), rođeno ime Emomali Šaripovič Rahmonov (tadž. Эмомалӣ Шарифович Раҳмонов), je predsednik Tadžikistana od 1994.

Ranije je bio predsednik Kuljabskog oblasnog izvršnog komiteta tokom 1992. i predsednik vrhovnog saveta Tadžikistana od 1992. do 1994.

Rahmon ima devetoro dece, sedam ćerki i dva sina.

Mladost[uredi | uredi izvor]

Rahmon je rođen kao Emomali Šaripovič Rahmonov u porodici Šarifa Rahmonova (oko 1912–1992)[1] i Majram Šarifove (1910–2004),[2] seljačke porodice u Dangari,[3] Kulobska oblast (danas Katlon Region). Njegov otac je bio veteran Crvene armije iz Drugog svetskog rata, dobitnik Ordena slave 2. i 3. stepena.[4] Od 1971 do 1974, Rahmon je služio u Pacifičkoj floti Sovjetskog Saveza, tokom koje je bio stacioniran u Primorskom kraju. Po odsluženju vojnog roka, Rahmon se vratio u svoje rodno selo gde je neko vreme radio kao električar.[5]

Kao aparatčik u usponu u Tadžikistanu, postao je predsednik kolektivne državne farme svoje rodne Dangare. Prema njegovoj zvaničnoj biografiji, Rahmon je diplomirao na Državnom nacionalnom univerzitetu Tadžikistana sa diplomom specijaliste ekonomije 1982. Nakon nekoliko godina rada u Sovhozu Danghara, Rahmon je 1987. godine postavljen za predsednika sovhoza.[6]

Rana politika[uredi | uredi izvor]

Godine 1990. Rahmon je izabran za narodnog poslanika u Vrhovnom sovjetu Tadžikistanske SSR.[7] Predsednik Rahmon Nabijev je bio primoran da podnese ostavku u prvim mesecima građanskog rata u avgustu 1992. Akbaršo Iskandrov, predsednik Vrhovnog sovjeta, postao je vršilac dužnosti predsednika. Iskandarov je podneo ostavku u novembru 1992. u pokušaju da okonča građanske nemire. Istog meseca, Vrhovni sovjet se sastao u Hujandu na svojoj 16. sednici i proglasio Tadžikistan parlamentarnom republikom. Rahmona su tada članovi Vrhovnog sovjeta izabrali za njegovog predsedavajućeg — pošto parlamentarni republički sistem koji je usvojio Tadžikistan nije predviđao ceremonijalnog predsednika, on je bio i šef države — i šef vlade.[7] Bivši ministar unutrašnjih poslova Jakub Salimov se kasnije prisećao da je Rahmonovo imenovanje izvršeno zato što je bio „neopisiv“, u čemu su drugi komandanti na terenu mislili da bi mogao biti odbačen „kada je odslužio svoju svrhu“.[8][9]

Predsedništvo[uredi | uredi izvor]

Ruski predsednik Vladimir Putin odlikovao je Rahmona Ordenom Aleksandra Nevskog u februaru 2017
Rahmon, Mirzijojev, Putin i drugi postsovjetski lideri na Paradi pobede u Moskvi 2023.
Američki državni sekretar Džon Keri sa Rahmonom 2015
Rahmon na samitu Šangajske organizacije za saradnju 2022.
Rahmon sa predsednikom Azerbejdžana Ilhamom Alijevom u Bakuu, decembar 2012

Godine 1994. novim ustavom je ponovo uspostavljeno predsedništvo. Rahmon je na tu funkciju izabran 6. novembra 1994. i položio je zakletvu deset dana kasnije. Tokom građanskog rata koji je trajao od 1992. do 1997. godine, Rahmonovoj vladavini se protivila Ujedinjena tadžikistanska opozicija. U ratu je poginulo čak 100.000 ljudi. Preživeo je pokušaj atentata 30. aprila 1997. u Hujandu[10], kao i dva pokušaja državnog udara u avgustu 1997. i novembru 1998. godine.

Nakon ustavnih promena, ponovo je izabran 6. novembra 1999. na sedmogodišnji mandat, zvanično uzevši 97% glasova. On je 22. juna 2003. pobedio na referendumu koji mu je omogućio da se kandiduje za još dva uzastopna sedmogodišnja mandata nakon što mu je istekao mandat 2006. Opozicija navodi da je ovaj amandman bio sakriven na način koji je bio na granici izborne prevare. Rahmon je ponovo izabran na sedmogodišnji mandat na kontroverznim izborima 6. novembra 2006, sa oko 79% glasova, prema zvaničnim rezultatima. 6. novembra 2013. ponovo je izabran za drugi sedmogodišnji mandat, sa oko 84% glasova, na izborima za koje je Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju rekla da im nedostaje „istinski izbor i smislen pluralizam“.[11] U oktobru 2020. ponovo je ponovo izabran za predsednika za peti mandat sa razlikom od 90,92%[12][13] zbog optužbi za prevaru.[14]

Sastanak ruskog predsednika Vladimira Putina sa predsednikom Tadžikistana Emomalijem Rahmonovim 2000.

Dana 22. maja 2016. na nacionalnom referendumu su odobrene brojne promene ustava zemlje.[15] Jedna od glavnih promena ukinula je ograničenje predsedničkih mandata, što je praktično omogućilo Rahmonu da ostane na vlasti onoliko mandata koliko želi.[16] Druge ključne promene stavile su van zakona političke stranke zasnovane na veri, čime je okončano uklanjanje zabranjene Partije islamskog preporoda iz politike Tadžikistana i smanjena minimalna starosna granica za predsedničke kandidate sa 35 na 30 godina, što je omogućilo Rahmonovom starijem sinu, Rustamu Emomaliju, da se kandiduje za predsednika bilo kada posle 2017. godine.[17] U januaru 2017.[18] Rustam Emomali je imenovan za gradonačelnika Dušanbea, što je ključna pozicija koju neki analitičari vide kao sledeći korak ka vrhu vlasti.[19] Tadžikistan pod Rahmonom je neopatrimonijalni režim, koji karakteriše visok stepen klijentelizma, korupcije i lošeg upravljanja.[20][21] U diplomatskoj depeši koja je procurela 2010. godine, američki ambasador u Tadžikistanu je izvestio da Rahmon i njegova porodica kontrolišu glavne poslove u zemlji, uključujući i najveću banku.[22] U novembru 2018. Rahmon je pokrenuo hidroelektranu za rešavanje energetskih problema.[23]

Tadžikistanski predsednik se sastao sa iranskim vrhovnim liderom Alijem Hamnejom i iranskim predsednikom Mahmudom Ahmadinedžadom u januaru 2006.

Uloga u ratu protiv terorizma[uredi | uredi izvor]

U julu 2021. godine, preko 1.000 avganistanskih vojnika i civila pobeglo je u Tadžikistan nakon što su talibanski pobunjenici preuzeli kontrolu nad mnogim delovima Avganistana.[24] Kao odgovor, Rahmon je naredio da se 20.000 rezervnih vojnika Kopnene vojske zemlje pošalje na avganistansko-tadžikistansku granicu.[25]

Kult ličnosti i moći[uredi | uredi izvor]

U decembru 2015, zakon koji je usvojio tadžikistanski parlament dao je Rahmonu titulu „Osnivač mira i nacionalnog jedinstva, vođa nacije“.[26] Kraća verzija naslova, „Vođa nacije“, se često koristi. Osim što je Rahmonu dao doživotni imunitet od krivičnog gonjenja, zakon mu je dao i niz drugih doživotnih privilegija, uključujući pravo veta na sve važne državne odluke, slobodu obraćanja naciji i parlamentu o svim stvarima koje smatra važnim, i privilegiju da prisustvovanje svim sednicama vlade i parlamenta.[27][28]

Dmitrij Medvedev i Emomali Rahmon gledaju završnu fazu specijalnih kompleksnih vežbi snaga za brzo reagovanje „Saradnja 2009“.

Religija i uverenja[uredi | uredi izvor]

Rahmon je sunitski musliman i često je naglašavao svoje muslimansko poreklo iako je njegova administracija angažovana u nemilosrdnoj kampanji protiv javnog ispoljavanja islamske odanosti.[29] Njegovo suzbijanje islamskog izražavanja uključuje zabranu nošenja brade, posećivanje džamije za žene i decu mlađu od 18 godina, hadž za osobe mlađe od 40 godina, učenje u islamskim školama van Tadžikistana, proizvodnju, uvoz ili izvoz islamskih knjiga bez dozvole (primenjeno 2017), korišćenje zvučnike za emitovanje ezana, velova, medresa, islamističkih političkih partija i imena koja zvuče arapski (primenjeno 2016. godine). Štaviše, džamije su strogo regulisane, pružajući nezvanično islamsko učenje može da dovede do 12 godina zatvora, a zahtevan je naporan proces da se dobije dozvola za osnivanje islamske organizacije, izdavanje islamske knjige ili odlazak na hodočašće u Meku.[30] U januaru 2016, Rahmon je izveo Umru sa brojnom svojom decom i visokim članovima svoje vlade. To je bilo Rahmonovo četvrto hodočašće u Meku.[31]

Njegov odgovor na kritičare izbornih standarda na predsedničkim izborima u Tadžikistanu 2006. bio je:

Tokom sednice Organizacije islamske saradnje 2010. u Dušanbeu, Rahmon je govorio protiv onoga što je nazvao zloupotrebom islama u političke svrhe, tvrdeći da „terorizam, teroristi, nemaju naciju, državu, veru... Koristeći naziv 'islamski terorizam ' samo diskredituje islam i obeščašćuje čistu i bezopasnu religiju islama."[33]

Članstvo u Hizb ut-Tahrir, militantnoj islamskoj partiji koja ima za cilj da zbaci sekularne vlade i ujedini Tadžike u jednu islamsku državu, je nezakonito i članovi podležu hapšenju i zatvoru.[34]

Islamska renesansna partija Tadžikistana (IRP) je zabranjena islamistička politička partija i proglašena je terorističkom organizacijom od 2015. godine.[35][36]

Vlada Tadžikistana je 2017. godine usvojila zakon kojim se od ljudi zahteva da se „drže tradicionalne nacionalne odeće i kulture“, što se naširoko smatra pokušajem da se spreči da žene nose islamsku odeću, posebno stil marame zamotane ispod brade, u u suprotnosti sa tradicionalnom tadžikistanskom maramom vezanom iza glave.[37]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Эmomali Rahmon o svoem otce”. Akhbor.com. Arhivirano iz originala 1. 11. 2019. g. Pristupljeno 1. 11. 2019. 
  2. ^ „Skončalasь matь prezidenta Tadžikistana Rahmonova” (na jeziku: ruski). RIA Novosti. 23. 11. 2004. Arhivirano iz originala 1. 11. 2019. g. Pristupljeno 1. 11. 2019. 
  3. ^ „Tarҷumai Ҳoli Эmomalii Raҳmon”. Government of Tajikistan. Arhivirano iz originala 15. 12. 2014. g. Pristupljeno 28. 11. 2014. 
  4. ^ „RAHMON Эmomali Šarifovič” (na jeziku: ruski). CentrAziя. Arhivirano iz originala 22. 8. 2018. g. Pristupljeno 28. 3. 2021. 
  5. ^ „Эmomali Rahmon”. Saйt Prezidenta Respubliki Tadžikistan. Arhivirano iz originala 27. 5. 2016. g. Pristupljeno 20. 5. 2016. 
  6. ^ „ЭMOMALӢ RAҲMON [Official Biography]”. Official Website of the President of Tajikistan. Arhivirano iz originala 16. 4. 2016. g. Pristupljeno 20. 5. 2016. 
  7. ^ a b „Emomali Rahmon”. Official Website of the President of the Republic of Tajikistan. Arhivirano iz originala 21. 10. 2016. g. Pristupljeno 4. 9. 2016. 
  8. ^ Pannier, Bruce (8. 4. 2008). „Tajikistan: Former Interior Minister In Dushanbe To Face Trial For Treason”. Radio Free Europe/Radio Liberty (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 17. 10. 2020. g. Pristupljeno 2020-10-17. 
  9. ^ Pannier, Bruce (13. 10. 2020). „Emomali Rahmon: The Accidental Leader Who Has Stayed In Power For Decades”. Radio Free Europe/Radio Liberty (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 17. 10. 2020. g. Pristupljeno 2020-10-17. 
  10. ^ „Tajikistan - Leninabad: Crackdown In The North”. Hrw.org. april 1998. Arhivirano iz originala 2. 11. 2008. g. Pristupljeno 2. 6. 2014. 
  11. ^ „Republic of Tajikistan, Presidential Election 6 November 2013: OSCE/ODIHR Election Observation Mission Final Report”. OSCE/ODIHR. 5. 2. 2014. Arhivirano iz originala 5. 6. 2016. g. Pristupljeno 20. 5. 2016. 
  12. ^ Putz, Catherine. „Tajikistan's Presidential Election Yields Expected Results”. thediplomat.com. The Diplomat. Arhivirano iz originala 26. 1. 2021. g. Pristupljeno 30. 1. 2021. 
  13. ^ Abdulkerimov, Bahtiyar. „Tajikistan's president sworn in for 5th term”. aa.com.tr. Anadolu Agency. Arhivirano iz originala 19. 1. 2021. g. Pristupljeno 30. 1. 2021. 
  14. ^ „Amid Fraud Allegations, Results Give Tajikistan's Rahmon Fifth Presidential Term”. rferl.org. Radio Free Europe/Radio Liberty. Arhivirano iz originala 26. 1. 2021. g. Pristupljeno 30. 1. 2021. 
  15. ^ „Tajikistan Approves Constitutional Changes Tightening Rahmon's Grip On Power”. Radio Free Europe/Radio Liberty. RFE/RL. 23. 5. 2016. Arhivirano iz originala 26. 5. 2016. g. Pristupljeno 26. 5. 2016. 
  16. ^ „Why Does Tajikistan Need A Referendum?”. Radio Free Europe/Radio Liberty. RFE/RL. 20. 5. 2016. Arhivirano iz originala 21. 5. 2016. g. Pristupljeno 20. 5. 2016. 
  17. ^ „Tajiks to vote in 'president-for-life' referendum”. Reuters. 10. 2. 2016. Arhivirano iz originala 16. 6. 2016. g. Pristupljeno 20. 5. 2016. 
  18. ^ „Tajiks to vote in 'president-for-life' referendum”. Reuters. 10. 2. 2016. Arhivirano iz originala 16. 6. 2016. g. Pristupljeno 20. 5. 2016. 
  19. ^ „Tajikistan: regime eternalization completed?”. The Politicon. 26. 1. 2017. Arhivirano iz originala 8. 11. 2017. g. Pristupljeno 26. 1. 2017. 
  20. ^ Filippo Menga, "Public Construction and Nation-Building in Tajikistan" in Nation-Building and Identity in the Post-Soviet Space: New Tools and Approaches (eds. Rico Isaacs & Abel Polesem: Taylor & Francis: 2016), p. 197.
  21. ^ Anna Kreikemeyer, "National Sovereignty and Eurasian Regionalism: Defensive Answers on Transnational Threats in Central Asia" in European Peace and Security Policy: Transnational Risks of Violence (Nomos Bloomsbury: 2015), p. 174.
  22. ^ Luke Harding: WikiLeaks cables paint bleak picture of Tajikistan, central Asia’s poorest state Arhivirano 25 jul 2011 na sajtu Wayback Machine, The Guardian, 12 Dec 2010.
  23. ^ „Tajikistan Launches Giant Power Plant To Tackle Energy Problems”. Radio Free Europe/Radio Liberty (na jeziku: engleski). 16. 11. 2018. Arhivirano iz originala 4. 12. 2018. g. Pristupljeno 2018-12-04. 
  24. ^ „Tajikistan Reportedly Calls On Allies For Help With Security Challenges From Afghanistan”. RadioFreeEurope/RadioLiberty (na jeziku: engleski). 7. 7. 2021. Arhivirano iz originala 22. 11. 2021. g. Pristupljeno 4. 8. 2021. 
  25. ^ „Zasedanie Soveta Bezopasnosti Respubliki Tadžikistan | Prezidenti Toҷikiston - President of Tajikistan - Prezident Tadžikistana - رئيس جمهورية تاجيكستان”. president.tj. Arhivirano iz originala 11. 7. 2021. g. Pristupljeno 4. 8. 2021. 
  26. ^ „Қonuni Ҷumҳurii Toҷikiston dar borai Asosguzori sulҳu vaҳdati millӣ – Pešvoi millat”. Official Website of the President of Tajikistan. 25. 12. 2015. Arhivirano iz originala 25. 5. 2016. g. Pristupljeno 20. 5. 2016. 
  27. ^ „Tajikistan: Leader of the Nation Law Cements Autocratic Path”. EurasiaNet.org. 11. 12. 2015. Arhivirano iz originala 12. 6. 2016. g. Pristupljeno 20. 5. 2016. 
  28. ^ „Teflon Rahmon: Tajik President Getting 'Leader' Title, Lifelong Immunity”. Radio Free Europe/Radio Liberty. RFE/RL's Tajik Service. 10. 12. 2015. Arhivirano iz originala 13. 4. 2016. g. Pristupljeno 20. 5. 2016. 
  29. ^ Putz, Catherine (17. 4. 2015). „Tajikistan: No Hajj, No Hijab, and Shave Your Beard”. The Diplomat. Arhivirano iz originala 21. 10. 2019. g. Pristupljeno 20. 5. 2016. 
  30. ^ „Tajikistan's crackdown on observant Muslims intensifies”. The Economist. 21. 9. 2017. Arhivirano iz originala 24. 9. 2017. g. Pristupljeno 24. 9. 2017. 
  31. ^ „Tajikistan's Islam-Averse Leader Goes to Mecca”. EurasiaNet.org. 5. 1. 2016. Arhivirano iz originala 29. 6. 2016. g. Pristupljeno 20. 5. 2016. 
  32. ^ „Tajik President Wins Re-Election”. The Washington Post. 7. 11. 2006. Arhivirano iz originala 2. 4. 2015. g. Pristupljeno 6. 3. 2015. 
  33. ^ „Top Islamic Body Holds Foreign Minister Meeting In Dushanbe”. Rferl.org. 18. 5. 2010. Arhivirano iz originala 21. 9. 2016. g. Pristupljeno 2. 6. 2014. 
  34. ^ „Hizb ut Tahrir”. BBC News. BBC. 27. 8. 2003. Arhivirano iz originala 28. 8. 2013. g. Pristupljeno 12. 9. 2013. 
  35. ^ Michel, Casey (5. 11. 2015). „Trouble in Tajikistan: Analysts say the banning of a moderate Islamist party could unravel the country's post-civil war order”. Al Jazeera. Arhivirano iz originala 13. 2. 2017. g. Pristupljeno 23. 2. 2017. 
  36. ^ „Tajikistan human rights fears as banned party's ex-leaders jailed for life”. The Guardian. Reuters. 2. 6. 2016. Arhivirano iz originala 24. 2. 2017. g. Pristupljeno 23. 2. 2017. 
  37. ^ Harriet Agerholm (1. 9. 2017). „Tajikstan passes law 'to stop Muslim women wearing hijabs'”. The Independent. Arhivirano iz originala 6. 9. 2017. g. Pristupljeno 28. 12. 2017. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Емомали_Рахмон&oldid=27718803”