Жуторепа туна
| Žutorepa tuna | |
|---|---|
| |
Naučna klasifikacija 
| |
| Domen: | Eukaryota |
| Carstvo: | Animalia |
| Tip: | Chordata |
| Klasa: | Actinopterygii |
| Red: | Perciformes |
| Porodica: | Scombridae |
| Rod: | Thunnus |
| Podrod: | Neothunnus |
| Vrsta: | T. albacares
|
| Binomno ime | |
| Thunnus albacares Bonnaterre, 1788
| |
| Sinonimi[2] | |
| |
Žutorepa tuna ili tuna žutoperka[3] (lat. Thunnus albacares) vrsta je tune koja nastanjuje pelagijalne vode tropskih i suptropskih delova okeana širom sveta.
Žutorepa tuna se često prodaje kao ahi, od havajskog ʻahi, ime koje se tamo takođe koristi za blisko srodnu velikooku tunu .[4] Naziv vrste, albacares („belo meso“) takođe može dovesti do zabune: u nekim jezicima, albakor tuna ( Thunnus alalunga ) predstavlja zasebnu vrstu, dok je žutorepa tuna zvanično nazvana albacore na francuskom, a portugalski ribari žutorepu tunu takođe zovu albacora.
Opis[uredi | uredi izvor]
Žutorepa tuna spada među veće vrste tune, a dostiže težinu od preko 180 kilograma, ali je značajno manja od atlantske i pacifičke tune plavoperke, koje mogu dostići više od 450 kilograma, a nešto je manja od velikooke tune i južne tune plavoperke.
Drugo leđno peraje i analno peraje, kao i grebeni između tih peraja i repa su jarkožute boje, po čemu je ova riba i dobila naziv. Druga leđna i analna peraja mogu biti vrlo dugačka kod odraslih primeraka, dosežući gotovo do samog rep i daju ovoj ribi izgled srpa ili simitara. Pektoralna peraja su takođe duža nego kod srodne tune plavoperke, ali ne tako duga koliko su duga kod albakora. Telo je veoma tamne metalik plave boje, na trbuhu se boja menja u srebrnu, a ima oko 20 vertikalnih linija.
U literaturi se navode jedinke velike i do 2,4 metra i teške preko 200 kilograma. Rekord Međunarodne asocijacije za sportski ribolov za ovu vrstu iznosi 176 kilograma, a reč je o jedinki koja je ulovljena 1977. godine u blizini ostrva San Benedikto u pacifičkim vodama Meksika. Tokom 2010. godine ulovljena je žutorepa tuna teška 184 kilograma blizu poluostrva Donja Kalifornija, koja je bila duga 2,2 metra i imala u prečniku nešto više od jednog metra. Ulov još čeka na verifikaciju od strane Međunarodne asocijacije za sportski ribolov. Godine 2012, jedan ribar u Donjoj Kaliforniji ulovio je žutorepu tunu od 193 kilograma. Ako ovaj ulov zvanično potvrdi i odobri Asocijacija, ribar će dobiti nagradu od milion američkih dolara.[5]
Stanište[uredi | uredi izvor]
Žutorepa tuna je epipelagijalna riba koja naseljava mešoviti površinski sloj okeana iznad termokline. Praćenje radarima je utvrdilo da se žutorepa tuna, iako uglavnom kreće u prvih 100 metara vodenog stuba i relativno retko roni na veće dubine, ona je ipak sposobna da zaroni do značajnih dubina. Pojedinac označen u Indijskom okeanu arhivskom oznakom, 85% svog vremena proveo je u dubinama manjim od 75 metara, ali je zabeleženo da je napravio tri zarona na 578, 982 i 1.160 metara.
Ponašanje[uredi | uredi izvor]
Iako se nalazi uglavnom u dubokim vodama daleko od obale, žutorepa tuna može prići obali kada postoje odgovarajući uslovi za to. Ostrva u okeanima, kao što je Havajski arhipelag, druge ostrvske grupe u zapadnom Tihom okeanu, Karibi i Maldivi, zatim ostrva Indijski okean, kao i vulkanska ostrva Atlantika poput Asensiona i Ostrva Svete Helene, često predstavljaju skroviše žutorepe tune gde se ona hrani mamcima ribolovaca blizu obale. Žutorepa tuna može da zaluta na obale kontinentalnog praga kad je temperatura pogodna i kada je bistra voda, a hrana obilna.
Žutorepa tuna često putuje u jatima zajedno sa jedinkama slične veličine. Ponekad se okuplja sa drugim vrstama tune formirajući mešovita jata koja se, pored jedinki žutorepe tune, najčešće sastoje i od tune prugavca. Često se povezuju sa raznim vrstama delfina ili pliskavica, kao i sa većim morskim stvorenjima poput kitova i kit ajkula. Takođe se povezuju sa plutajućim olupinama i deblima, a tagovanje jedinki ukazuje na to da neke jedinke prate plovila u pokretu.
Ishrana[uredi | uredi izvor]
Ishrana ove tune se pretežno sastoji od drugih riba, pelagijalnih rakova i lignji. Kao i sve tune, njihov oblik tela posebno je prilagođen brzom plivanju, omogućavajući im da istraju i hvataju brzo pokretne mamce, poput letećih riba, morskih pasa i skuša. Često se hrane ribama koje se okupljaju u jata, poput Myctophidae, sardela i sardina. Veće jedinke žutorepe tune hrane se manjim ribama iz porodice tuna, poput tune prugavca i vrste Auxis thazard.
Sa druge strane, žutorepa tuna je čest plen drugih pelagijalnih predatora, uključujući krupnije tune, morske ptice i grabljivice kao što su vahu (Acanthocybium solandri), morski pas i plavi marlin. Odraslima prete samo najveći i najbrži lovci, poput kitova zubana, posebno vrsta Pseudorca crassidens, potom pelagijalni morski psi kao što su maku ajkule i velika bela ajkula, veliki atlantski plavi marlin, pacifički plavi marlin i crni marlin. Glavni izvor smrtnosti je, ipak, industrijski ribolov.
Žutorepa tuna je u stanju da izbegne većinu grabljivica, jer su, za razliku od većine riba, tune toplokrvne životinje, a njihovi topli mišići čine ih izuzetno jakim plivačima, pri čemu žutoreputa tuna dostiže „brzinu do 50 milja na sat“. (Oni mogu ploviti na ogromna rastojanja, ponekad prelazeći čitave okeane.) [6]
Komercijalni ribolov[uredi | uredi izvor]
U okviru modernog komercijalnog ribolova, žutorepa tuna se lovi na veliki broj različitih načina i korišćenjem raznih mreža. Tokom 2010. godine u zapadnom i centralnom Tihom okeanu ulovljeno je 558.761 tona žutorepe tune.[6]
Klasičan ribolov[uredi | uredi izvor]
Nekada je veći deo komercijalnog ulova ostvarivan ribolovom pomoću štapove, korišćenjem živih mamaca kao što su sardele za privlačenje jata tuna blizu ribarskog broda koje su potom uzimane bambusa ili motkama od fiberglasa. Ovaj ribolov, koji je ciljao tune prugavce ili povremeno albakora, kao i žutorepu tunu za konzerviranje, dostigao je svoj vrhunac između Prvog svetskog rata i 1950-ih. Najpoznatija flota sa jedrilicama plovila je iz San Dijega [7] u Kaliforniji i lovila u meksičkim priobalnim vodama, kao i dalje na jug do Paname, Kostarike i ostrva Galapagos .[8]
Ovakva vrsta ribolova na žutorepu tunu se i danas obavlja na Maldivima, u Gani, na Kanarskim ostrvima, Madeiri i Azorima. Malobrojni brodovi sada ciljaju na žutorepu tunu, ali je procenat ulova na ovaj način danas zanemarljiv u odnosu na ukupni komercijalni ulov. Na Maldivima se uglavnom zajedno love žutorepa tuna i tuna prugavac.
Ručne mreže[uredi | uredi izvor]
Ovakav vid komercijalnog ribolova na tune postao je popularan tokom 1960-ih i 1970-ih, a danas se na ovaj način lovi ubedljivo najviše tuna i procenat komercijalnog ulova je veći nego bilo kojom drugom metodom. Ribolov pomoću ručnih mreža je prvenstveno razvijen u Tihom okeanu, oko San Dijega, na istoku Tihog okeana i na ostrvima zapadnog Tihog okeana, gde su se tokom 1980-ih preselile mnoge američke fabrike za konzerviranje tune, ali značajne količine žutorepe tune se na ovaj način love i u Indijskom okeanu i u tropskom Atlantskom okeanu, posebno u Gvinejskom zalivu, gde ih love brojna francuska i španska plovila.
Kada je reč o ovom načinu lova, tune se pronalaze pomoću brodskih osmatračnica, kao što je to rađeno i u klasičnom ribolovu na brodovima, ali se ovde takođe koristi sofisticirana elektronska oprema, meri se temperatura na površini mora i koriste se drugi satelitski podaci, kao i helikoptere koji lete iznad okeana. Jednom kada se locira jato tuna, mreža se postavlja oko njega. Samo jedna velika mreža je dovoljna da se uhvati oko 100 tona tune. Savremeni brodovi koji se koriste za lov na tune imaju kapacitet do 2.000 tona, dostižu brzinu od preko 17 čvorova i nose više helikoptera za pronalaženje riba.[11]
Ovaj način lova na žutorepu tunu postao je veoma kontroverzan krajem 1970-ih kada je postalo očigledno da je ribarstvo na istočnom Tihom okeanu ubilo mnoge delfine i neke kitove koji se javljaju zajedno u jatima sa žutorepom tunom, što nije nepoznanica, pošto je udruživanje ovih vrsta odavno poznato komercijalnim ribolovcima.
Označavanje „delfin-prijateljski”[uredi | uredi izvor]
Od uvođenja „delfin-prijateljski” označavanja, sve veći broj ribolova ručnim mrežama izvodi se u područjima u kojima se nalaze jata žutorepe tune bez delfina, kao i jata koja se okupljaju oko plovnih objekata, što je još jedno udruživanje koje je dugo poznato i koje ima sve veći značaj u lovu na tune. Potonja praksa posebno ima veliki ekološki uticaj zbog visokog procenta slučajnog ulova, uključujući manta raže, morske kornjače, plave ajkule i druge ugrožene morske vrsta ulovljenih postavljanjem mreža oko trupaca i drugih plovnih objekata. Tune ulovljene na ovaj način su često znatno manje od tuna koje se kreću u jatima sa delfinima. Lovljenje ogromnog broja juveničnih jedinki žutorepe i velikooke tune koje tek treba da dostignu uzrast za mrešćenje ima velike potencijalne posledice na smanjenje broja populacija tuna širom sveta.
Palangra[uredi | uredi izvor]
Većina komercijalnog ulovljene tune se konzervira, ali tržište sašimija dodaje značajnu potražnju za visokokvalitetnom ribom. Ovo tržište prevashodno opslužuju industrijski brodovi koji koriste palangre za lov na tunu.
Industrijski lov palangrom su prvenstveno usavršili japanski ribolovci koji su se u kasnim pedesetim i početkom 1960-ih godina proširili na nova područja u Zapadnom Tihom, Indijskom i Atlantskom okeanu. Palangre su od tada prihvatili i drugi ribolovci, od kojih su najznačajnije grupe ribolovaca u Južnoj Koreji, Tajvanu i Sjedinjenim Državama .
Palangrama se ciljaju veće tune teške oko 25 kilograma i pogodne za sašimi koje plivaju dublje u vodenom stubu. U tropskim i toplim umerenim područjima, dragocenije su velikooke tune, ali značajan napor je usmeren i prema većim žutorepim tunama. Lov palangrama zahteva područja veće produktivnosti okeana naznačene temperaturnim i hlorofilnim frontovima formiranim uporištima, okeanskim strujama i glavnim batimetrijskim karakteristikama. Tehnologija satelitskog snimanja je glavni alat za pronalaženje ovih dinamičnih i stalno menjajućih okeanskih područja.
Slučajan ulov drugih vrsta je glavni problem zaštite životne sredine u ribolovu palangrama, a posebno pogađa morske kornjače, pelagične morske pse i morske ptice.
Zanatski ribolov[uredi | uredi izvor]
Osim industrijskog ribolova velikih obima, žutorepa tuna se takođe lovi i u okviru zanatskog ribolova manjeg obima, koji generacijama često opslužuje domaća tržišta. Zanatski ribolov se sada često koristi za opsluživanje unosnog tržišta sašimija na mnogim lokacijama gde je moguća međunarodna avionska isporuka.
Najveći ribolov koji u poslednje vreme koristi zanatske metode postoji u filipinskim i indonežanskim vodama, gde hiljade ribolovaca ciljaju žutorepu tunu oko uređaja za skupljanje ribe, mada je ovaj ribolov daleko veći od zanatskih razmera u pogledu ulovljene tonaže i broja učesnika, i trebalo bi ga smatrati komercijalnim ribolovom. General Santos najznačajnija je filipinska luka za iskrcavanje i pretovar ulova. Ulovi koji su dovoljno dobrog kvaliteta za sašimi uglavnom se šalju na japansko tržište; oni koji ne zadovoljavaju ove uslove prodaju se lokalno ili se konzerviraju. Drugde na Tihom okeanu, ribari sa malim čamcima na Havajima, na Tahitiju i drugim pacifičkim ostrvima opslužuju lokalna, a ponekad i strana tržišta, svežom žutorepom tunom.
Žutorepa tuna ulovljena rukom jedan je od retkih izvoza ekonomije ostrva Svete Helene .
Sportski ribolov[uredi | uredi izvor]
Žutorepa tuna je verovatno prvi put privukla pažnju sportskih ribolovaca kada se pojavila na ostrvu Katalina, u Kaliforniji, samo nekoliko godina nakon što su ribolovci izumeli sportski ribolov, ciljajući pacifičku plavooku tunu. Ove tune su lovljene u okviru komercijalnog ribolova u Japanu i u zapadnom Pacifiku, ali razlog njihove pojave tada nije bio poznat. Kasnije je otkriveno da toplije vodene vrste, poput žutorepe tune, vrste Coryphaena hippurus i prugastog marlina, ulaze u vode južne Kalifornije u sezonama koje imaju povoljne okeanske uslove, naročito tokom fenomena El Ninjo, koji donosi topliju vodu na zapadne obale Severne Amerike.
Žutorep tunu su naknadno otkrili sportski ribolovci na Bermudama, Bahamima, Havajima i mnogim drugim delovima njihovog areala. Veće odrasle ribe koje su razvile izrazito dugačka peraja, u početku su smatrane drugačijom vrstom i bile su poznate kao alison tuna (ime koje je 1920. godine dao tadašnji kustos Bermudskog akvarijuma, Luis Maubrej). Destinacije poput Havaija i Bermuda postale su poznate po tome što se tamo mogu uloviti ove prekrasne ribe.
Danas je žutorepa tuna glavna sportska riba koju sportski ribolovci love u mnogim delovima sveta. Hiljade ribolovaca lovi ovu ribu uz istočnu obalu Sjedinjenih Država, posebno u Severnoj Karolini i Novoj Engleskoj. Žutorepa tuna je takođe popularna riba među ribolovcima Meksičkog zaliva, San Dijega i drugih luka južne Kalifornije. Veći brodovi „dugog dosega“ u floti San Dijega takođe love ribu u meksičkim vodama. Žutorepa tuna je takođe veoma cenjeni ulov u morskom sportskom ribolovu Južne Afrike, Australije i Novog Zelanda. Sportski ribolov na žutorepu tunu postoji u manjem obimu u mnogim drugim delovima sveta.
Kuhinja[uredi | uredi izvor]
Prema havajskom vodiču za kupovinu morskih plodova, žutorepa tuna se široko koristi u jelima od sirove ribe, posebno za sašimi. Ova riba je takođe odlična za roštilj.[4] Žutorepa tuna se često poslužuje osušena.
Kupci žutorepe tune prepoznaju dve klase, „sašimi klasu“ i „ostale ribe“, mada postoje razlike u kvalitetu i ovih ostalih riba.
Različiti vodiči za održivost morskih riba dovode do različitih zaključaka o tome da li je ribolov na žutorepu tunu održiv. Odobonov vodič (vodič za to koje vrste morskih prehrambenih proizvoda nisu ekološki prihvatljivi) navodi da žutorepu tunu i kao "OK" i kao "biti oprezan", sve u zavisnosti od načina na koji je ova riba ulovljena. [11]
Žutorepa tuna postala je popularna zamena za atlantsku tunu plavoperku čiji je broj jedinki u ogromnom padu.
Greenpeace International je 2010. godine dodao žutorepu tunu na svoju crvenu listu morskih plodova. Crvena lista morskih plodova ove organizacije je „lista riba koje se obično prodaju u supermarketima širom sveta i koje imaju veoma visok rizik da budu istrebljene zbog neodrživog ribolova“.[12]
-
Ribarski brod postavljen za hvatanje žutorepe tune -
Ribar pravi filete od žutorepe tune -
Pržena žutorepa tuna -
Stek žutorepe tune
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Collette, B.; Acero, A.; Amorim, A.F.; et al. (2011). „Thunnus albacares”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2011: e.T21857A9327139. doi:10.2305/IUCN.UK.2011-2.RLTS.T21857A9327139.en
.
- ^ Froese, Rainer; Pauly, Daniel; ur. (2018). Thunnus albacares” na FishBase-u. [verzija na datum: February 2018]
- ^ „Spisak robe sa tarifnim stavovima koji pri uvozu podležu veterinarsko-sanitarnoj kontroli” (PDF). srbcargo.rs. str. 14.
- ^ a b [1] Arhivirano 2009-03-31 na sajtu Wayback Machine
- ^ "Record Tuna Catch Could Fetch $1 Million Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. decembar 2012)" KTLA, 9 October 2012
- ^ a b Service, Shannon (2. 4. 2013). „The Saudi Arabia of Sashimi”. Slate. Pristupljeno 28. 10. 2013.
- ^ „Pole Fishing for Tuna, 1937–1941 | San Diego History Center”. Sandiegohistory.org. Arhivirano iz originala 05. 06. 2011. g. Pristupljeno 22. 3. 2012.
- ^ „The High Seas Tuna Fishery of California1”. Content.cdlib.org. Pristupljeno 22. 3. 2012.
- ^ Espejo, Edwin (16. 3. 2013). „Why GenSan is the tuna capital of the PH”. Rappler. Pristupljeno 23. 11. 2019.
- ^ „The Rise and Possible Fall of the Philippines' Tuna Capital”. AsiaSentinel. Pristupljeno 23. 11. 2019.
- ^ „2200T Super Tuna Purse Seiners”. Cfsb.com.tw. Pristupljeno 22. 3. 2012.
- ^ „Greenpeace International Seafood Red list | Greenpeace International”. Greenpeace.org. 15. 8. 2008. Pristupljeno 28. 10. 2013.
Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]
- Collete, B. (2011). „Thunnus albacares”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2011. Pristupljeno 22. 11. 2011. Listed as Near Threatened (v3.1).
- Froese, Rainer; Pauly, Daniel; ur. (2008). Thunnus albacares” na FishBase-u. [verzija na datum: April 2008]
- Atlantic yellowfin tuna NOAA FishWatch. Retrieved 4 November 2012.
- Pacific yellowfin tuna NOAA FishWatch. Retrieved 4 November 2012.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- The Journal of San Diego History Summer 1991, Volume 37, Number 3: 'Pole Fishing for Tuna, 1937–1941: An Interview with Edward S. Soltesz' Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. јун 2011)
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
