Irena Vrkljan

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Irena Vrkljan, 1964.

Irena Vrkljan (Beograd, 21. avgust 1930 — Zagreb, 23. mart 2021)[1] bila je hrvatska[2] pesnikinja, radio dramaturg, esejista, prevodilac, poznata kao hrvatska Virdžinija Vulf.[3] Na hrvatskoj književnoj sceni bila je aktivna više od pedeset godina. Bila je dopisna članica Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Mladost i obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Njena majka je bila Bečanka koja se preselila u Beograd, a otac trgovački putnik čija je porodica poreklom iz Lovinca . Pohađala je dvojezičnu nemačko - srpsku školu u Beogradu. Posle bombaškog napada 1941. godine, preselila se sa roditeljima i deset godina mlađim sestrama Verom i Nadom u Zagreb, gde je završila srednju školu kod časnih sestara u Savskoj. Porodica se potom zbog očevog posla, preselila u Opatiju a Irena je ostala sama u Zagrebu da studira. [4] Studirala je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu ( arheologiju, etnologiju i germanistiku ) i na Filmskoj akademiji u Berlinu .

Književno stvaralaštvo[uredi | uredi izvor]

Od 1960. do 1971. godine radila je na televiziji kao urednica emisije Portreti i susreti . Okušala se u različitim književnim žanrovima objavivši više od dvadeset knjiga: pesničke zbirke, romane, autobiografsku prozu i eseje. Takođe je pisala scenarije za televizijske i radio drame. Njene knjige su prevedene na nekoliko stranih jezika. Kao profesionalna spisateljica živela je u Berlinu i Zagrebu. Za dopisnu članicu Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti izabrana je 2008. godine.

Svoj uspešan književni i umetnički put započela je u generaciji krugovaša, kojima pripada i starosno i pesnički. Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, od zbirke Krik je samo tišina (1954) do zbirke Doba prijateljstva (1963), pisala je poeziju blisku nadrealističkim postulatima, a od zbirke Soba, taj strašni vrt (1966) ) okrenula se analitici postojanja i subjektivnoj epistemologiji . Radio Zagreb emitovao je njene radio drame Opasno popodne, Pisma za mapu, Sneg u sobi, Vaša Paulina Golisch, Marina ili pesnikovo vreme, Drevne trake života i druge. Sa suprugom Benom Majerom-Vehlackom napisala je radio-drame Slika i Jak kao stablo i na nemački prevela antologiju hrvatske ratne lirike U ovom strašnom času .

Nakon toga sledi duga faza umetničke inkubacije, obeležena unutrašnjim i spoljašnjim izgnanstvom - prelazak u Berlin, na drugi jezik i u drugu kulturu. Na Filmskoj i Televizijskoj akademiji u Berlinu upoznala je docenta dramaturgije i pisca Bena Majera-Vehlackog, za koga se udala. [5] Na poetski zaokret ukazuje zbirka U koži moje sestre (1982) sa raštrkanim identitetom, resentimentom i inventarom sopstvene intime kao nove i trajne tematske opsesije. Ove opsesije će dobiti punu umetničku formu i estetski kapital u autobiografskom romanu Svila, makaze (1984), u kojem priča o sopstvenom životu i fragmentima tuđih biografija otkriva specifičan senzibilitet, teme i retoriku ženskog pisanja. Potraga za sopstvenim identitetom, samoprepoznavanje u biografijama drugih ljudi, mukotrpan proces samospoznaje i samopotvrđivanja kroz umetničko stvaralaštvo, kroz pisanje shvaćeno kao terapeutsko sredstvo za oslobađanje od tereta prošlosti i u ličnoj katarzi, obeležiće romane Marina ili o biografiji (1987). ), Berlinski rukopis (1988) i Dora, ove jeseni (1991). . Romanom Svila, škare, ova dela karakteristične fragmentarne strukture čine autobiografsku tetralogiju u kojoj se delovi dopunjuju, objašnjavaju i neprestano obiluju novim podacima. Televizijsku adaptaciju režirao je Eduard Galić, a 1987. prikazala Televizija Zagreb.

Putovanje kroz prostore prošlosti i intime, scene lične i porodične drame koje pažljivo i necenzurisano beleži olovkom sećanja, obeležiće i esejističku prozu Naša ljubav, naše bolesti(2004. ). Svoju umetničku i intelektualnu radoznalost zadovoljila je povremenim putovanjima u žanr krimi romana, poput Poslednjeg putovanja u Beč (2000) i Smrti dolazi sa suncem (2002). ). Ali introspektivni radovi na širenju ženske teme, na osećaju nekorenosti, na prošlosti koja opterećuje sadašnjost, na želji i slobodi pisanja, koja u njenom slučaju postaje konditio sine kva non postojanja, ostaće temeljna odlika književne poetike Irene Vrkljan. O tome svedoče romani Zelene čarape (2005) i Sestra kao iza stakla (2006).

Velikim i estetski respektabilnim opusom, od mladalačke nadrealističke poezije do autobiografske proze, prepoznatljivog narativnog rukopisa, Irena Vrkljan svoj je trajni doprinos ugradila u hrvatsku književnost i kulturu .

Nagrade i nagrade[uredi | uredi izvor]

  • Nagrada Tin Ujević za najbolju knjigu poezije U koži moje sestre (1983)
  • Nagrada Ksaver Sandor Đalski, za knjigu Silk, Scissors (1985)
  • Nagrada Ivan Goran Kovačić, za roman Marina ili o biografiji
  • Nagrada HAZU, za roman Poslednje putovanje u Beč
  • Nagrada Vladimir Nazor, za životno delo (2009)
  • Nagrada Kiklop, za zbirku poezije Koračim kroz sobu (2014)

Dela[uredi | uredi izvor]

  • Krik je tišina (1954)
  • Paralele (1957)
  • Stvari već daleke (1962)
  • Doba prijateljstva (1966)
  • Soba, taj strašni vrt (1966)
  • U koži moje sestre (1982)
  • Svila, škare (1984)
  • Marina ili o biografiji (1987)
  • Berlinski rukopis (1988)
  • Dora, ove jeseni (1991)
  • Poslednje putovanje u Beč (2000)[6]
  • Smrt dolazi sa suncem (2002)
  • Naše ljubavi, naše bolesti (2004)
  • Zelene čarape (2005)
  • Sestra, kao iza čaše (2006)
  • Sabrana proza 1-2 (2006)
  • Dnevnik zaboravljene mladosti (2007)
  • Svila je nestala, škare ostale (2008)
  • Pismo u pismu (2009, koautorka s Jasnom Horvat)
  • Žene i ovaj ludi svet (2010)
  • Šetam kroz sobu (2014)[7]

Neka od njenih dela prevela je s hrvatskog na poljski jezik u antologiji Zive 1996. godine poljska spisateljica i prevodilac Lucja Danielevska .

Zajedno sa Benom Majerom-Vehlackomovim prevela je antologiju hrvatske ratne lirike na nemački jezik U ovom strašnom času .

Ostalo[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Preminula čuvena književnica Irena Vrkljan”. Pristupljeno 23. 3. 2021. 
  2. ^ „Vrkljan, Irena | Hrvatska enciklopedija”. www.enciklopedija.hr. Pristupljeno 2021-03-23. 
  3. ^ http://www.funkhauseuropa.de/sendungen/radio_forum/serien/pisci_govore/irena_vrkljan.phtml
  4. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 03. 04. 2011. г. Приступљено 25. 06. 2021. 
  5. ^ Disput Benno Meyer-Wehlack, pristupljeno 22. listopada 2020.
  6. ^ Tonči Valentić, Duševna kartografija, Vijenac 165/2000. (HAW)
  7. ^ Marko Pogačar, Vlastita soba sjećanja, www.portalnovosti.com, објављено 12. фебруара 2015. (IA), приступљено 18. маја 2021.

Спољашње везе[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ирена_Вркљан&oldid=27538062”