Mehran Karimi Naseri
Mehran Karimi Naseri | |
|---|---|
 Mehran Karimi Naseri na pariskom aerodromu | |
| Datum rođenja | 1942. |
| Mesto rođenja | Masjed Soleyman,  Iran |
| Datum smrti | 12. novembar 2022. |
| Mesto smrti | Pariz, Francuska |
Mehran Karimi Naseri (pers. مهران کریمی ناصری; Masjed Soleyman, 1942 — Pariz, 12. novembar 2022) bio je iranska prognana osoba i izbeglica koja je živela na Terminalu 1 Šarl de Golovog aerodroma u Parizu od 8. avgusta 1988. do avgusta 2006. godine. Takođe je bio poznat i pod imenom Ser, Alfred Mehran.
Detinjstvo[uredi | uredi izvor]
Naseri je rođen u Masđed Solejmanu, u Iranu. Grad je bio pretežno naseljen radnicima Anglo-persijske naftne kompanije. Njegov otac je bio iranski lekar koji je radio za naftnu kompaniju. Naseri je izjavio da je njegova majka bila škotskog porekla i da je radila za istu kompaniju kao i njegov otac, kao medicinska sestra[1]. Septembra 1973. godine Naseri stiže u Ujedinjeno Kraljevstvo, kako bi započeo trogodišnje studije o tadašnjoj Jugoslaviji na Bredford Univerzitetu.
Protesti[uredi | uredi izvor]
Tokom boravka u Engleskoj, marta 1974. godine, Naseri je učestvovao u protestima protiv tadašnjeg kralja Irana, Mohameda Reze Pahlavija. 7. avgusta 1975. godine se vraća u Iran, nakon što je iscrpeo finansijska sredstva za dalje školovanje. Prema njegovima iskazima, po povratku u Teheran, biva uhapšen na teheranskom međunarodnom Mehrabad aerodromu, i odveden u zatvor od strane iranske tajne policije, SAVAK. Po sopstvenim iskazima u zatvoru je proveo četiri meseca, gde je bio pod stalnom fizičkom torturom, da bi po puštanju iz zatvora bio deportovan iz Irana. Novinari nisu mogli da utvrde verodostojnost ove priče, ali su uspeli da utvrde da je Naseri bio među dvadeset studenata koji su rane 1970. godine privedeni na informativne razgovore nakon protesta protiv tada tek uvedene regulacije Univerziteta u Teheranu. Izvori tvrde da studenti nakon razgovora nisu hapšeni niti bili izloženi fizičkim napadima.
Tumaranje po Evropi[uredi | uredi izvor]
Nakon deportacije iz Irana, Naseri dolazi u Evropu gde prvo traži politički azil u Berlinu, u Zapadnoj Nemačkoj, gde biva odbijen. 1977. godine podnosi zahtev za politički azil u Holandiji, gde takođe biva odbijen. 1978. godine pokušava da dobije azil u Francuskoj, gde je još jednom odbijen, a zatim odbijen i nakon žalbenog postupka. Ista stvar se dešava 1979. godine pri traženju azila u Jugoslaviji i Italiji. 1980. Godine pokušava još jednom svoju sreću u Francuskoj, nakon čega biva odbijen, i nakon čega njegova žalba biva odbijena. Njegova aplikacija da emigrira u Ujedinjeno Kraljevstvo je odbijena, i nakon dolaska u London, biva deportovan sa Hitrou aerodroma u Berlin. Po dolasku u Berlin, zapadnonemačke vlasti ga deportuju na granicu sa Belgijom, gde ga Belgija prihvata. Visoki komeserijat za izbeglice Ujedinjenih nacija mu daje 7. oktobra 1980. godine politički azil u Belgiji. Naseri je živeo u Belgiji do 1986. godine, kada je odlučio da se preseli u Ujedinjeno Kraljevstvo. On tvrdi da je na putu za Englesku, na aerodromu u Francsukoj pokraden, i da su mu zajedno sa torbom pokradena dokumenta izdata od strane Visokog komeserijata za izbeglice UN-a koja dokazuju njegov status u Belgiji. I pored toga Naseri je uspeo da uđe na avion za Hitrou aerdrom, ali kada je avion sleteo u London, kako nije imao potrebna dokumenta, aerodromski službenici su ga vratili sledećim avionom u Pariz. Od tog trenutka počinje njegov život na Šarl de Gol aerodromu u Parizu. Kako Naseri nije imao dokumenta da pokaže pariskim službenicima svoj status izbeglice u Belgiji, premešten je u Zonu za čekanje (Zone d'attente), zona predviđena za putnike bez dokumenata.
Birokratija[uredi | uredi izvor]
Kristijan Burget, advokat ljudskih prava, je odlučio da Naseriju pruži pravnu pomoć. 1992. godine francuski sud je utvrdio da Naseri ne može biti izbačen iz Francuske, jer je u zemlju ušao legalno kao izbeglica. Međutim, sud nije mogao da natera francuske vlasti da izdaju Naseriju izbegličku vizu niti tranzitnu vizu. Naseri je zatražio od belgijskih vlasti da ponovo izdaju dokumenta koja potvrđuju njegov status izbeglice u Belgiji. Međutim, belgijske vlasti su odbile da dokumenta pošalju poštom u Francusku, već su tražili da Naseri dođe lično u Belgiju, kako bi se mogao overiti njegov identitet. Prema belgisjkom zakonu, izbeglica koja samovoljno napusti Belgiju se ne može vratiti natrag, te su belgijske vlasti odbile da izdaju Naseriju privremenu vizu kako bi ušao u Belgiju da overi svoj identitet i dobije natrag dokumenta koja dokazuju njegov status izbeglice u Belgiji. Pod pritiskom javnosti, 1995. godine belgijske vlasti popuštaju, i odobravaju Naseriju da se vrati u Belgiju, pod uslovom da živi pod nadzorom socijalnog radnika. Naseri odbija, tvrdeći da ne želi da živi u Belgiji, već u Ujedinjenom Kraljevstvu.
Godine 1999. francuske vlasti izdaju privremenu dozvolu, koja dozvoljava Naseriju da živi u Francuskoj, kako bi napokon napustio aerodrom. Naseri odbija da potpiše dokumenta tvrdeći da su dokumenta pogrešna. Njegovo odbijanje da potpiše dokumenta pokazuju polagano mentalnu nestabilnost koja je iz godine u godinu bivala sve viša. Sredinom devedesetih je čak i tvrdio da on nije iz Irana, da ni ne razume persijski jezik i da se zove Ser, Alfred. Krajem osamdesetih, i početkom devedesetih, engleske vlasti su mu poslale pismo, koje je počinjalo sa Ser, Alfred, i od tada Naseri tvrdi da je njegovo ime, uključujući i zarez, Ser, Alfred.
Tokom godina Naseri se navikao na život na aerodromu. Kupao se u kupatilu na terminalu na kojem je živeo, i svako jutro se dizao u 05 časova, kada je aerodrom primao putnike za jutarnje letove. Osoblje koje je radilo na terminalu mu je pralo veš i poklonili su mu jedan kauč. Većinu vremena je proveo slušajući radio, čitajući knjige i pišući svoj dnevnik. Njegov dnevnik je pretvoren u knjigu i objavljen kao autobiografija – Čovek na terminalu. ISBN 978-0-552-15274-7, u saradnji sa britanskim piscem Endru Donkinom. Njegova knjiga je objavnjena u Engleskoj, Nemačkoj, Poljskoj, Japanu i Kini. Kritičari u britanskim novinama Sandej Tajms su opisali knjigu kao “veoma uznemirujuću i briljantnu”. Naseri je retko razgovarao sa bilo kim na terminalu. Sa svim svojim torbama i kutijama izgledao je kao i svaki drugi putnik, tako da ljudi nisu ni obraćali pažnju na njega.
Naserijev život na aerodromu je završen avgusta 2006. godine kada je proveo kratko vreme u bolnici. Po izlasku iz bolnice o njemu se stara lokalna grana francuskog Crvenog Krsta blizu Šarl de Gola. Oni su mu privremeno obezbedili hotelsku sobu blizu aerodroma. 6. marta 2007. godine biva prebačen u Emus, centar za ljude bez doma.
Inspiracija za knjige i filmove[uredi | uredi izvor]
Naserijeva životna priča je bila inspiracija za francuski film iz 1993. godine, pod nazivom Izgubljen u tranzitu. Petnaestogodišnje čekanje je priča američkog autora Majkl Paternitija u nastavcima objavljena u GQ magazinu. Aleksis Kjuros je napravio dokumentarni film o Naseriju pod nazivom Čekajući Godoa na de Golu 2000. godine.
Veruje se da je Naser bio i inspiracija za holivudski film Terminal, sa Tomom Henksom u glavnoj ulozi. Stiven Spilberg i Drimvorks studio su uvek govorili da film nema nikakve veze sa Naserijem. Jedan izveštaj u Gardijuanu međutim navodi da je Spilbergova kompanija Drimvork platila $250.000 Naseriju za prava kako bi snimili film[2]. Prema nekim reportažama u novinama, Naseri je bio uzbuđen oko filma, i rekao da je njegovo “interesovanje u Ameriku poraslo upravo zbog filma”, i da bi voleo da ga vidi.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Osobe bez državljanstva
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Berczeller, Paul (September 6, 2004). „The man who lost his past”. Guardian Unlimited. Pristupljeno 5. 5. 2007. Proverite vrednost paramet(a)ra za datum:
|date=(pomoć) - ^ „Paul Berczeller on the man who inspired Steven Spielberg's Terminal | Film”. Pristupljeno 12. 4. 2013. Tekst „ The Guardian ” ignorisan (pomoć)
