Milica Đurić-Topalović

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Milica Đurić-Topalović
Milica Đurić-Topalović, socijalista i borac za ženska prava
Datum rođenja(1893-08-01)1. avgust 1893.
Mesto rođenjaBeograd,  Kraljevina Srbija
Datum smrti10. april 1972.(1972-04-10) (78 god.)
Mesto smrtiBeč,  Austrija

Milica Đurić—Topalović (Beograd, 1. avgust 1893 — Beč, 10. april 1972), novinarka, profesor Univerziteta u Beogradu, borac za ženska prava, jedna od prvih žena-socijalista u Srbiji i supruga političara Živka Topalovića.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Milica Đurić rođena je u Beogradu 1. avgusta 1893. godine od oca Janićija i majke Jelene.[1] Osnovnu školu i gimnaziju završila je u Beogradu. Upisuje se na fakultet i diplomira filozofske-pedagoške i biološke nauke. Posle završenih studije odlazi u Ženevu gde upisuje Univerzitet i studira još tri godine ekonomsko-sociološke nauke. Nakon toga u Intitutu Žan Žak Rusoa (Jean Jacques Rousseau) studira pedagoške sisteme i psihološke nauke. Doktorirala je na temu Problemi i metodi vaspitanja odraslih.

Posle zavešenog školovanja Milica je bila suplent, a zatim profesor gimnazije u Bitolju. Nakon toga bila je profesor Druge ženske, Treće ženske i Četvrte muške gimnazije u Beogradu.[2] Profesor Ženske učiteljske škole[3] i asistent Opšteg pedagoškog smera Univerziteta u Beogradu. Ona je osnovala ovaj smer zajedno sa profesorom Milanom Ševićem.[4]

Porodica Milice Đurić bila je politički konzervativna, naprednjačko-liberalnih ideja. Bili su svi viši činovnici i oficiri te im je ondašnje vreme davalo i političko opredeljenje.

U sedmom razredu gimnazije Milica se definitivno opredeljuje za socijalizam. Prisustvuje Balkanskoj socijalističkoj konferenciji u Beogradu i pridružuje se Sekreterijatu žena socijalista. Kao gimnazijalka 1911. godine, postala je urednik prvog ženskog političkog lista na Balkanu Jednakost i uređuje ga sa prekidima sve do 1919. godine, kada ga preuzimaju jugoslovenski komunisti.

Nakon toga, zajedno sa dr Vladisavljevićem osniva dečiju grupu Budućnost i uređuje list za decu Budućnost. Bila je sekretar Centralnog sekreterijata žena socijalista Srbije, kao i stalni saradnik Radničkih novina. Saradnik časopisa Borba postaje 1914. godine, a iste te godine počinje i njen rad u sindikatima i to kao saradnik i referent u sindikalnim listovima. Iste godine vodila je i tromesečni štrajk tekstilnih radnika u Leskovcu.[5]

Na početku Prvog svetskog rata, Milica je preuzela akciju za donošenje Zakona o pomaganju porodica vojnih obveznika preko poverenica Centralnog saveza žena socijalista. Zahvaljujući akciji žena sa Milicom na čelu usvojen je Predlog zakona za pomaganje porodica vojnih oveznika.

Nakon Prvog svetskog rata, od 1918. godine Milica Đurić bila je stalni član redakcije Radničkih novina, zatim je izabrana za sekretara Centralnog sekretarijata žena socijalista[6], bila je urednik Jednakosti. Posle Vukovarskog kongresa i rascepa unutar Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), 1920. godine, opredelila se za centrumaše i krajem godine potpisala Manifest opozicije Komunističke partije Jugoslavije, zbog čega je zajedno sa ostalim potpisnicima Manifesta isključena iz Komunističke partije Jugoslavije.[7] Godine 1921. je bila izabrana u Privremeni sekretarijat žena socijalista i rukovodila ovom organizacijom. Isticala se u borbi protiv Komunističke partije Jugoslavije.

U Beogradu je bila član Suda dobrih ljudi zajedno sa fabričkom radnicom Sofijom Levi. Napisala je pismo Klari Cetkin o položaju Srbije i potrebe za njenu nezavisnost i oslobođenje. Klara Cetkin je objavila to pismo u listu nemačkih žena socijalista Jednakost (Gleicheit).[1] To je Milici dinelo velike neprijatnosti.

U periodu od 1929. godine pa sve do 1941. godine bila je sekretar Centrale za radničko vaspitanje. Ona je osnivač i direktor Radničkog univerziteta prvog u Jugoslaviji, kao i sindikalne škole. U saradnji sa Radničkom komorom i Centralnim sekretarijatom podiže dečija letovališta, među kojima je letovalište na Avali, otvoreno 20. jula 1932. godine.[8] Zatim su otvorena letovališta na Vencu, Fruškoj gori, Kozlijama i Prenju.

Za vreme okupacije zemlje, krajem 1943. godine, zajedno sa suprugom Živkom Topalovićem uspostavila je kontakte sa četničkim pokretom. Potom su prešli u Štab Dragoljuba Mihailovića, odakle su maja 1944. otišli u Bari, u Italiju u diplomatsku misiju.[1] Posle završetka rata, bili su uhapšeni, ali nisu prbedati jugoslovenskim vlastima, već su proterani u Francusku.

Zajedno sa suprugom Živkom Topalovićem 1963. godine nastanila se u Beču, u Austriji. Februara meseca 1972. godine umire njen suprug, a nedugo zatim 10. aprila 1972. godine u bolnici u Beču umire i Milica.[1] Oboje su bili sahranjeni na Bečkom groblju, a posle izvesnog vremena njihove urne prenete su i sahranjene na pariskom groblju u srpskoj parceli.

Milica Đurić-Topalović bila je stalni saradnik „Prosvete” u Beogradu, stalni saradnik časopisa Težak, kao i sekretar Pedagoškog društva i predsednica Jugoslovenske sekcije Lige žena za mir i slobodu. Sarađivala je u mnogim listovima pre rata u jugoslovenskim, a posle rata sa mnogim emigrantskom listovima, ali i u listovima zemalja u kojima je živela. Napisala je veći broj knjiga.

U inostranstvu Milica je je učestvovala u osnivanju Centra slobodnih sindikata u izgnanstvu i Socijalističke unije za srednju i istočnu Evropu. Izabrana je za sekretara Komiteta žena socijalista u izgnanstvu.

Porodične prilike[uredi | uredi izvor]

Roditelji su joj bili poreklom od najstarijih beogradskih familija, bogatih i većinom na visokim društvenim položajima. Otac Janićije Đurić, bio je zamenik člana Vračarskog kvarta, a studirao je državne nauke u Minhenu. Mati Jelena završila je Višu žensku školu i bila je pitomica kraljice Natalije Obrenović.

Deda Aleksandar Đurić, bio je predsednik Apelacionog suda u Beogradu. Pradeda po ocu, Janićije Đurić, bio je sekretar kod Karađorđa za vreme Prvog srpskog ustanka, zatim vojvoda na Drini, a potom emigrant u Rusiji. Bio je pukovnik u ruskoj vojsci i nosilac Georgijevskog krsta, a zatim i državni savetnik u Srbiji.[1]

Deda po majci, Stefan Stefanović Tenka, bio je predsednik Ministarskog saveta i Ministar prosvete. Deda po majci bio je Jovan Đurić, bio je vojvoda u Srpskom ustanku u Hercegovini i Bosni (1875-1878), a zaim emigrant u Beogradu i bio je upravnik carine. Jovan je studirao u Carigradu pravne nauke i jezike, gde mu je stric bio veliki vezir, .

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • Dan T., Radnik u Sovjetskoj Rusiji / prevod Milice Topalović ; uvod Živka Topalovića - Beograd : Štamparija "Tucović" : "Oslobođenje", 1924.
  • Đurić-Topalović, M., Pobačaj i njegovi uzroci - Beograd : Socijalistička knjižara Tucović, 1928 (Beograd : Tucović).
  • Fus H., Rad nije roba / s francuskog Milica Đurić-Topalović. - Beograd : Privredni pregled, 1935.
  • Đurić-Topalović, M., Žena kroz vekove - Beograd : Oslobođenje, 1939,Beograd : Drag. Popović.
  • Đurić-Topalović, M., Katarina A. Jovanović : 1869-1954 : život i rad - Pariz : Sindikalist, 1961.
  • Đurić-Topalović, M., Rade Bombaš : pripovetka - Beč, 1966.
  • Đurić-Topalović, M., Žena i politika - Beograd : Oslobođenje, Beograd : Drag. Popović.
  • Karl Kaucki, Dijalektika / prevela Milica Đurić-Topalović. - Beograd : Oslobođenje, Beograd : D. Popović.
  • Đurić-Topalović, M., Borci pevaju. - Beograd : Oslobođenje, Beograd : D. Popović.
  • Đurić-Topalović, M., Teškoće federalizma : prilog diskusiji o ustavnom pitanju - Beograd : Oslobođenje.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d Milunović, Marko. Iz života i rada dr Živka Topalovića: prilozi za biografiju. Stokholm, 1988: Zadužbina dr Živko i Milica Topalović. str. 56—67. 
  2. ^ Prosvetni glasnik, godina XXXVIII, broj 1, januar 1921.. str. 2.
  3. ^ Prosvetni glasnik, godina XLVI, broj 5, maj 1930.. str. 627.
  4. ^ Pravda, godina XXIX, broj 10267 , 7. jun 1933.. str. 9.
  5. ^ Radničke novine, godina XIV, broj 131, petak 6. jun 1914.. str. 1.
  6. ^ Radničke novine, godina XVII, broj 113, 13. maj 1919.
  7. ^ Radničke novine, godina XVIII, broj 296, 20. decembar 1920.
  8. ^ Pravda, godina XXVIII, broj 202 , 20. jul 1932.. str. 14.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Milunović, Marko. Iz života i rada dr Živka Topalovića : prilozi za biografiju. Stokholm, 1988: Zadužbina dr Živko i Milica Topalović. str. 56—67. 
  • Jovanka Kecman Žene Jugoslavije u radničkom pokretu i ženskim organizacijama 1918-1941. „Institut za savremenu istoriju“ Beograd i „Narodna knjiga“ Beograd, 1978. godina.
  • Kristina JORGIĆ STEPANOVIĆ, Milica Đurić Topalović i žensko pitanje u Kraljevini Jugoslaviji". Tokovi istorije 1(2021).

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милица_Ђурић-Топаловић&oldid=27771689”