Nankinški masakr

Žrtve masakra pored obale reke Jangcekjang. Pored njih stoji japanski vojnik.

Japanski vojnici zakopavaju žive kineske civile.

Japanski vojnik se sprema da katanom odrubi glavu Kinezu.

Nankinški masakr, takođe poznat i kao Silovanje Nankinga, bio je slučaj masovnih ubistava i masovnih silovanja koje su počinili japanski vojnici nad stanovništvom Nankinga tokom Drugog kinesko-japanskog rata. Masakri su se odvijali u periodu od 6 nedelja počevši od 13. decembra 1937. kada su Japanci zauzeli Nanking, koji je tada bio glavni grad Republike Kine. Tokom tog perioda, na stotine hiljada kineskih civila i razoružanih vojnika je ubijeno od pripadnika Imperijalne japanske armije. Pored ubistava, desila su se brojna silovanja i pljačke. Istoričari i svedoci su procenili da je ubijeno između 250.000 i 300.000 osoba. Nekima od ključnih izvršilaca ovih dela, i tada smatranih ratnim zločinima, suđeno je i proglašeni su krivim na Tribunalu za ratne zločine u Nankingu i oni su pogubljeni. Drugi ključni izvršilac, princ Jasuhiko Asaka, član japanske carske porodice je izbegao suđenje dobivši ranije imunitet od Saveznika.

Ovaj događaj ostaje sporno političko pitanje, pošto brojne njegove aspekte osporavaju revizionisti i japanski nacionalisti, koji tvre da je masakr ili preuveličan ili u potpunosti izmišljenjen za propagandne svrhe. Kao posledica nacionalističkih napora da poreknu ili opravdaju ratne zločine, kontroverze zbog masakra ostaju kamen spoticanja u kinesko-japanskim odnosima, kao i u japanskim odnosima sa drugim azijskim i pacifičkim državama, kao što su Južna Koreja i Filipini.

Tačna procena broja žrtava masakr nije utvrđena pošto su većina japanskih vojnih izveštaja o ubistva ili namerno uništeni ili su sakriveni ubrzo po kapitulaciji Japana 1945. Međunarodni vojni tribunal za Daleki istok je procenio da postoji više od 200.000 žrtava ovog incidenta; kineske zvanične procene se kreću oko 300.000 žrtava, zasnovano na proceni Tribunala za ratne zločine u Nankingu. Procene japanskih istoričara variraju znatno, od oko 40.000 pa do 20.000. Neki revizionisti poriču da su se brojni sistematski masakri uopte i desili, tvrdeći da su ubistva ili vojno opravdana, slučajna ili izolovani incidenti neodobrenih zločina. Ovi revizionisti tvrde da je karakterisanje ovog događaja kao sistematskog masakra širokih razmera izmišljen za propagadne svrhe.

Iako je japanska vlada priznala slučajeve ubistava velikog broja neboračkog stanovništva, pljački i drugih nasilnih dela koja je počila Imperijalna japanska armija posle pada Nankinga, mala ali glasna manjina u okviru japanske vlade i društva tvrdi da su žrtve bile vojnici i da se nikakvi zločini nisu desili. Poricanje masakra (i divergentan niz revizionističkih navoda o ubistvima) su postali karakteristika japanskog nacionalizma. U Japanu, mišljenje javnosti o masakrima varira, i malo njih poriče da se masakr desio. Međutim, stalni pokušaji poricatelja da promovišu revizionističku istoriju o incidentu izazivaju kontroverze koje periodično odjekuju u međunarodnim medijima, naročito u Kini, Južnoj Koreji i drugim istočnoazijskim državama.

Vojna situacija

Glavni članci: Bitka za Šangaj i Bitka za Nanking

Drugi kinesko-japanski rat počeo je 7. jula 1937, nakon incidenta na mostu Marka Pola, i brzo je eskalirao u rat punog razmera u severnoj Kini između kineske i japanske vojske. Kineske nacionalističke snage su, međutim, želele da izbegnu odlučujući sukob u severnom regionu i umesto toga otvorile su drugi front pokretanjem ofanzive protiv japanskih snaga u Šangaju. Kao odgovor, Japan je rasporedio vojsku koju je predvodio general Ivane Macui, da se bori protiv kineskih snaga u Šangaju.

U avgustu 1937. japanska vojska je izvršila invaziju na Šangaj, gde je naišla na snažan otpor i pretrpela velike gubitke. Bitka je bila krvava jer su se obe strane suočile sa iscrpljivanjem u gradskoj borbi prsa u prsa. Iako su japanske snage uspele da nateraju kineske snage na povlačenje, Glavni štab u Tokiju je u početku odlučio da ne širi rat jer je želeo da se rat završi. Međutim, došlo je do značajnog neslaganja između japanske vlade i njene vojske u Kini. Macui je izrazio nameru da napreduje na Nanking čak i pre polaska za Šangaj. Čvrsto je verovao da će zauzimanje Nankinga, kineske prestonice, dovesti do kolapsa cele kineske nacionalističke vlade, čime će Japanu obezbediti brzu i odlučujuću pobedu. Štab Generalštaba u Tokiju je na kraju popustio zahtevima carske japanske armije u Kini tako što je odobrio operaciju napada i zauzimanja Nankinga.

Strategija za odbranu Nankinga

U saopštenju za štampu stranim novinarima, Tang Šengdži je najavio da se grad neće predati i da će se boriti do kraja. Tang je okupio garnizon od oko 81.500 vojnika, od kojih su mnogi bili neobučeni regruti, ili trupe iscrpljene od bitke kod Šangaja. Kineska vlada otišla je na preseljenje 1. decembra, a predsednik je otišao 7. decembra, prepuštajući administraciju Nankinga Međunarodnom komitetu na čelu sa Jonom Rabeom, nemačkim državljaninom i članom Nacističke partije.

U pokušaju da dobije dozvolu za ovaj prekid vatre od generalisimusa Čang Kaj Šeka, Rabe, koji je živeo u Nankingu i bio je predsednik Međunarodnog komiteta za zonu bezbednosti Nankinga, ukrcao se na USS Panaj (PR-5) dana 9. decembar. Sa ove topovnjače Rabe je poslao dva telegrama. Prvi je bio upućen Čangu preko američkog ambasadora u Hankouu, tražeći da kineske snage „ne preduzimaju nikakve vojne operacije“ unutar Nankinga. Drugi telegram je poslat preko Šangaja japanskim vojnim vođama, zalažući se za trodnevni prekid vatre kako bi Kinezi mogli da se povuku iz grada.

Sledećeg dana, 10. decembra, Rabe je dobio odgovor od generalisimusa. Američki ambasador u Hankouu je odgovorio da iako podržava Rabeov predlog o prekidu vatre, Čang nije. Rabe kaže da nam je ambasador takođe „poslao poseban poverljivi telegram u kojem nam kaže da ga je Ministarstvo spoljnih poslova u Hankouu zvanično obavestilo da je naše shvatanje da je general Tang pristao na trodnevno primirje i povlačenje njegovih trupa iz Nankinga pogrešno, štaviše da je Čang Kaj Šek najavio da nije u poziciji da prihvati takvu ponudu“. Ovo odbijanje komitetskog plana o prekidu vatre, u Rabeovom umu, zapečatilo je sudbinu grada. Nanking je danima neprestano bombardovan, uzrokujući ogromna razaranja i civilne žrtve.

Dana 11. decembra, Rabe je otkrio da kineski vojnici i dalje borave u zonama bezbednosne zone, što znači da je ona postala namijenjena meta japanskih napada uprkos tome što su većinu činili nevini civili. Rabe je prokomentarisao kako su pokušaji da se uklone ove kineske trupe propali i kako su japanski vojnici počeli da bacaju granate u izbegličku zonu.

Približavanje carske japanske vojske

Japanski vojnik pozira sa odsečenom glavom

Japansko napredovanje na Nanking obeležilo je trag paljenja, silovanja i ubistava. 170 milja između Šangaja i Nanđinga postalo je „zona smrti i razaranja“. Japanski avioni su često gađali nenaoružane farmere i izbeglice „iz zabave“. Civili su bili izloženi ekstremnom nasilju i brutalnosti u nagoveštaju masakra u Nankingu. Na primer, zaselak Nankiantou je zapaljen, a mnogi njegovi stanovnici zaključani su u zapaljenim kućama. Dve žene, od kojih je jedna trudna, više puta su silovane. Potom su vojnici „trudnici otvorili stomak i iskopali plod“. Uplakani dvogodišnji dečak izvađen je iz majčinog naručja i bačen u vatru, dok su majka i ostali seljani bajonetivani i bačeni u potok. Mnogi kineski civili su izvršili samoubistvo, poput dve devojke koje su se namerno udavile u blizini Pinghua.

Japanske novine izveštavaju o takmičenju u ubistvu stotinu ljudi.

Prema svedočanstvu Kurosua Tadanobua iz 13. divizije:

„Odveli bismo sve muškarce iza kuća i ubili ih bajonetima i noževima. Zatim bismo žene i decu zatvarali u jednu kuću i silovali ih noću... Onda bismo, pre nego što bismo otišli ​​sledećeg jutra, pobili sve žene i decu, i povrh svega, mi bismo zapalili kuće, da i ako se ko vrati, ne bi imao gde da živi.”

Mnogi gradovi i mesta su bili podvrgnuti uništavanju i pljački od strane Japanaca koji su napredovali, uključujući, ali ne ograničavajući se na Sjudžou, Taicang i Đijading. Kada su masakrirali sela, japanske snage su obično odmah pogubile muškarce, dok su žene i deca prvo silovali i mučili pre nego što su ubijeni. Jedno od zapaženih zverstava bilo je takmičenje u ubijanju između dva japanska oficira, gde su obojica održala takmičenje ko će prvi da odrubi glave 100 kineskih zarobljenika. Zverstvo je izvedeno dva puta, dok je u drugom krugu cilj podignut na 150 zarobljenika, o čemu su izveštavale japanske novine.

Godine 2000. istoričar Bob Tadaši Vakabajaši se složio sa određenim japanskim naučnicima koji su tvrdili da je takmičenje izmišljena priča, sa dosluhom samih vojnika u cilju podizanja nacionalnog borbenog duha.

Okružni sudija u Tokiju je 2005. godine odbacio tužbu porodica poručnika, navodeći da su „poručnici priznali činjenicu da su se utrkivali da ubiju 100 ljudi“ i da se ne može dokazati da je priča potpuno lažna. Sudija je takođe presudio protiv građanske tužbe tužilaca jer je originalni članak bio star više od 60 godina. Istoričnost događaja ostaje sporna u Japanu.

Politika spaljene zemlje kineskih trupa u povlačenju

Garnizonske snage Nankinga zapalile su zgrade i kuće u oblastima blizu Sjaguana na severu, kao i u okolini istočnih i južnih gradskih kapija. Mete unutar i izvan gradskih zidina — kao što su vojne kasarne, privatne kuće, kinesko ministarstvo komunikacija, šume, pa čak i čitava sela — potpuno su spaljene, po procenjenoj vrednosti od 20–30 miliona američkih dolara (1937).

Uspostavljanje Bezbednosne zone Nankinga

Mnogi zapadnjaci su u to vreme živeli u gradu, obavljajući trgovinu ili na misionarskim putovanjima. Kako se japanska vojska približavala Nankingu, većina njih je pobegla iz grada, ostavljajući 27 stranaca. Pet od njih su bili novinari koji su ostali u gradu nekoliko dana nakon što je zarobljen, a napustili su grad 16. decembra. Petnaest od preostala 22 stranca formiralo je komitet, nazvan Međunarodni komitet za zonu bezbednosti Nankinga u zapadnoj četvrti grad.

Za njenog lidera izabran je nemački biznismen Jon Rabe, delom zbog svog statusa člana Nacističke partije i postojanja nemačko-japanskog bilateralnog antikominternskog pakta. Japanska vlada je ranije pristala da ne napada delove grada u kojima se ne nalaze kineske vojne snage, a članovi Komiteta su uspeli da ubede kinesku vladu da pomeri svoje trupe iz tog područja. Bezbednosna zona Nankinga bila je razgraničena korišćenjem zastava Crvenog krsta.

Dana 1. decembra 1937. gradonačelnik Nankinga Ma Čaočun naredio je svim kineskim građanima koji su ostali u gradu da se presele u zonu bezbednosti. Mnogi su pobegli iz grada 7. decembra, a Međunarodni komitet je preuzeo de fakto vlast u gradu.

Mini Votrin je bila hrišćanska misionarka koja je osnovala Devojački koledž Ginling u Nankingu, koji je bio unutar uspostavljene zone bezbednosti. Tokom masakra, ona je neumorno radila na prihvatanju hiljada žena izbeglica da ostanu u kampusu koledža, dajući utočište do 10.000 žena.

Osnivanje izbegličkog kampa u fabrici cementa

Sa 26 godina, Danac po imenu Bernhard Arp Sindberg počeo je svoju ulogu čuvara u fabrici cementa u Nankingu u decembru 1937. godine, nekoliko dana pre japanske invazije Nankinga. Kada je masakr počeo, Sindberg i Karl Gunter, nemački kolega, pretvorili su fabriku cementa u improvizovani izbeglički kamp gde su ponudili utočište i medicinsku pomoć za otprilike 6.000 do 10.000 kineskih civila.

Znajući da carski Japan nije neprijateljski raspoložen prema Danskoj ili nacističkoj Nemačkoj, pokazujući na taj način poštovanje prema njihovim zastavama, Sindberg je naslikao veliku dansku zastavu na krov fabrike cementa kako bi odvratio japansku vojsku od bombardovanja fabrike. Da bi držali japanske trupe dalje od fabrike, on i Gunter su strateški postavili dansku zastavu i nemački kukasti krst oko lokacije. Kad god bi se Japanci približili kapiji, Sindberg bi pokazao dansku zastavu i izašao da razgovara sa njima, a oni bi na kraju otišli.

Princ Asaka postavljen za komandanta

Princ Jasuhiko Asaka 1935. godine.

U memorandumu za palatu, car Hirohito je za osudu izdvojio princa Jasuhiko Asaku kao jedinog carskog rođaka čiji stav „nije bio dobar“. Asaku je dodelio Nankingu kao priliku da se iskupi.

Asaka je 5. decembra avionom napustio Tokio i tri dana kasnije stigao na front. Sastao se sa komandantima divizija, general-potpukovnicima Kesagom Nakadžomom i Heisukeom Janagavom, koji su ga obavestili da su japanske trupe skoro u potpunosti opkolile 300.000 kineskih vojnika u okolini Nankinga i da su preliminarni pregovori sugerisali da su Kinezi spremni da se predaju.

Princ Asaka je izdao naredbu da se „ubiju svi zarobljenici“, čime je obezbeđena zvanična sankcija za zločine koji su se dogodili tokom i posle bitke. Neki autori beleže da je princ Asaka potpisao naređenje japanskim vojnicima u Nankingu da „ubiju sve zarobljenike“. Drugi tvrde da je potpukovnik Isamu Čo, Asakin ađutant, poslao ovo naređenje pod prinčevim priručnikom bez prinčevog znanja ili pristanka. Ipak, čak i ako je Čo preuzeo inicijativu, Asaka je nominalno bio glavni oficir i nije izdavao naređenja da se zaustavi pokolj. Dok stepen odgovornosti princa Asake za masakr ostaje predmet debate, konačna sankcija za masakr i zločine počinjene tokom invazije na Kinu izdata je u ratifikaciji predloga japanske vojske od strane cara Hirohita da se uklone ograničenja međunarodnog prava na tretman kineskih zatvorenika 5. avgusta 1937. godine.

Bitka za Nanking

Glavni članak: Bitka za Nanking

Opsada grada

Japanska vojska je nastavila da se kreće napred, probijajući nekoliko linija kineskog otpora, i stigla je ispred gradskih kapija Nankinga 9. decembra.

Zahtev za predaju

U međuvremenu, članovi Komiteta su kontaktirali Tanga i predložili plan za trodnevni prekid vatre, tokom kojeg bi kineske trupe mogle da se povuku bez borbe, dok bi japanske trupe ostajale na svom sadašnjem položaju.

Jon Rabe se ukrcao na američku topovnjaču USS Panaj 9. decembra i poslao dva telegrama, jedan Čang Kaj Šeku preko američkog ambasadora u Hankouu, a jedan japanskim vojnim vlastima u Šangaju.

Napad i zauzimanje Nankinga

Ivane Macui ulazi u Nanking.

Uprkos tome što su se žestoko opirali napadu, kineski branioci su bili sputani rastućim žrtvama i japanskim snagama u vatrenoj moći i broju. U kombinaciji sa umorom i kvarom u komunikacijama, garnizon je postepeno bio savladan u četvorodnevnoj borbi za grad, da bi se konačno srušio u noći 12. decembra.

Dana 12. decembra, pod jakom artiljerijskom vatrom i bombardovanjem iz vazduha, general Tang Šeng-či je naredio svojim ljudima da se povuku. Sukobna naređenja i slom discipline pretvorili su događaje koji su usledili u katastrofu. Dok su neke kineske jedinice uspele da pobegnu preko reke, mnogo više ih je zahvatio opšti haos koji je izbio širom grada. Neki kineski vojnici skinuli su civile odeću u očajničkom pokušaju da se uklope, a mnoge druge je kineska nadzorna jedinica upucala dok su pokušavali da pobegnu.

13. decembra 6. i 116. divizija japanske armije prve su ušle u grad. Istovremeno, 9. divizija je ušla u obližnju kapiju Guanghua, a 16. divizija je ušla u kapiju Džongšan i Tajping. Istog popodneva, dve male flote japanske mornarice stigle su sa obe strane reke Jangce.

Potera i "operacije čišćenja"

Sukob u Nankingu je trajao i posle noći između 12. i 13. decembra, nakon što je japanska vojska zauzela preostale kapije i ušla u grad. Japanska vojska je nastavila da nailazi na sporadičan otpor preostalih kineskih snaga još nekoliko dana. Japanska vojska je utvrdila da treba da eliminiše sve preostale kineske vojnike skrivene u gradu. Međutim, proces pretrage je koristio proizvoljni kriterijum za identifikaciju bivših kineskih vojnika. Kineski muškarci za koje se smatralo da su dobrog zdravlja automatski su se smatrali vojnicima. Tokom ove operacije, japanske snage su počinile zločine nad kineskim stanovništvom.

Sakupljanje i masovna ubistva muških civila i zarobljenih ratnih zarobljenika eufemistički su nazivani „operacijama čišćenja“ u japanskim saopštenjima, na način „baš kao što su nacisti govorili o „obrađivanju“ ili „rukovanju“ Jevrejima“.

Civilno stanovništvo i evakuacija

Premeštanjem glavnog grada Kine, stalnim bombardovanjem i izveštajima o japanskoj brutalnosti, veći deo civilnog stanovništva Nankinga je pobegao iz straha. Imućne porodice su prve pobegle, napuštajući Nanking u automobilima, nakon čega je usledila evakuacija srednje klase, a potom i siromašnih. Oni koji su ostali bili su uglavnom siromašni najniži sloj, kao što su etnički Tanka ljudi iz čamaca, i oni sa imovinom koja se nije mogla lako premestiti, poput trgovaca.

Od stanovništva Nankinga, procenjenog na preko milion pre japanske invazije, polovina je pobegla iz grada pre nego što su Japanci stigli.

Masakr

Od 13. decembra 1937. godine, japanska vojska se bavila nasumičnim ubistvima, mučenjem, ratnim silovanjem, pljačkom, paljevinom i drugim ratnim zločinima. Takav zločin se nastavio od tri do šest nedelja u zavisnosti od vrste zločina. Prve tri nedelje su bile intenzivnije. Grupa stranih iseljenika na čelu sa Rabeom je 22. novembra formirala Međunarodni komitet za zonu bezbednosti Nankinga od 15 ljudi i napravila mapu bezbednosne zone Nanking kako bi zaštitila civile u gradu.

Kineska deca koju su ubili japanski vojnici, tela pobacana u ribnjak

.

U dnevničkom zapisu Mini Votrin 15. decembra 1937. napisala je o svojim iskustvima u zoni bezbednosti:

Japanci su juče i danas naveliko pljačkali, uništavali škole, ubijali građane i silovali žene. Hiljadu razoružanih kineskih vojnika, za koje se Međunarodni komitet nadao da će ih spasiti, oduzeto je od njih i do tada su verovatno streljani ili izbodeni bajonetama. U našoj Kući Južnog brda Japanci su polomili panel ostave i izvadili malo starog voćnog soka i još nekoliko stvari.

Uzroci

Na pojavu i prirodu masakra u Nankingu uticalo je nekoliko faktora. To je uključivalo dehumanizaciju japanskih vojnika od strane njihovih komandanata i izazovno borbeno okruženje u Kini. Takođe, japansko stanovništvo je podučavano militarističkim i rasističkim ideologijama. Fašistička doktrina japanske vlade dalje je propagirala veru u japansku superiornost nad svim drugim narodima.

Masakr u Nankingu dogodio se tokom japanske invazije na Kinu. Ekstremna okrutnost u Nankingu, uključujući obimna ubistva, mučenje, seksualno nasilje i pljačku, nije bila izolovana pojava, već prije odraz ponašanja Japana tokom rata u Kini. Ovo nasilje se ne može odvojiti od osnovnog prezira prema drugim Azijatima koji je bio duboko ukorenjen u japanskom društvu pre rata. Da bi pokazala duboke efekte etničkih predrasuda, japanska autorka Cuda Mičio daje primer:

Tokom rata u južnoj Kini, japanski narednik koji je silovao i ubio brojne Kineskinje postao je „impotentan“ čim je na svoj šok saznao da je jedna od njegovih žrtava zapravo Japanka koja se udala za Kineza i emigrirala u Kinu.

Širo Azuma, bivši japanski vojnik, svedočio je u intervjuu 1998:

Kada sam pokušao da odsečem prvu, ili se farmer pomerio ili sam pogrešno naciljao. Na kraju sam mu odsekao samo deo lobanje. Krv je šiknula nagore. Ponovo sam zamahnuo... i ovog puta sam ga ubio... Učili su nas da smo superiorna rasa jer smo živeli samo zarad ljudskog boga — našeg cara. Ali Kinezi nisu bili. Tako da nismo imali ništa osim prezira prema njima... Bilo je mnogo silovanja, a žene su uvek ubijane. Kada su bile silovane, žene su bile ljudi. Ali kada je silovanje završeno, postali su svinjsko meso.

Džonatan Spens, britansko-američki sinolog i istoričar, napisao je:

Ne postoji očigledno objašnjenje za ovaj sumorni događaj, niti se može naći. Japanski vojnici, koji su očekivali laku pobedu, umesto toga su se mesecima žestoko borili i podneli beskonačno veće žrtve nego što se očekivalo. Bilo im je dosadno, bili su ljuti, frustrirani, umorni. Kineskinje su bile nebranjene, njihovi muškarci nemoćni ili odsutni. Rat, još neobjavljen, nije imao jasan cilj i svrhu. Možda su svi Kinezi, bez obzira na pol ili godine, izgledali označeni kao žrtve.

Dženifer M. Dikson, vanredni profesor na Odseku za političke nauke na Univerzitetu Vilanova, izjavila je:

Pored toga, bitka kod Šangaja koja je prethodila zauzimanju Nankinga, bila je teža i produžena nego što je japanska strana očekivala, što je doprinelo želji japanskih oficira i vojnika da se osvete Kinezima.

Premijer Fumimaro Konoe, koji je predsedavao Drugim kinesko-japanskim ratom, je pravdao masakr kao odmazdu protiv uporne agresije Kuomintanga i zalagao se za uništenje režima u januaru 1938. godine. Pre pada Nankinga, Konoe je odbio Čang Kaj Šekovu ponudu za pregovore preko nemačkog ambasadora.

Takmičenja u ubijanju

Godine 1937, „Osaka Mainiči Šimbun” i njene sestrinske novine, „Tokio Niči Niči Šimbun”, pokrivale su takmičenje između dva japanska oficira, Tošiakija Mukaija i Cujošija Node iz japanske 16. divizije. Dvojica muškaraca su opisana da se takmiče da prvi ubiju 100 ljudi mačem pre zauzimanja Nanđinga. Od Južonga do Tangšana (dva grada u provinciji Đangsu, Kina), Mukai je ubio 89 ljudi, dok je Noda ubio 78. Takmičenje se nastavilo jer nijedan nije ubio 100 ljudi. Do trenutka kada su stigli na planinu Zijin, Noda je ubio 105 ljudi, dok je Mukai ubio 106 ljudi. Oba oficira su navodno premašila svoj cilj tokom žara bitke, zbog čega je bilo nemoguće utvrditi koji je oficir zaista pobedio u takmičenju. Stoga su, prema novinarima Asami Kazuo i Suzuki Jiro, koji pišu u tokijskom „Niči Niči Šimbunu” od 13. decembra, odlučili da započnu još jedno takmičenje za ubistvo 150 ljudi.

Silovanja

Fotografija snimljena u Sjudžouu, na kojoj se vidi telo žene koja je profanisana na način sličan tinejdžerki opisanom u slučaju 5 filma Džona Magija.

Slučaj 5 u filmu Džona Magija: 13. decembra 1937. oko 30 japanskih vojnika je ubilo sve osim dvojice od 11 Kineza u kući na br. 5 Sjinlukou. Žena i njene dve ćerke tinejdžerke su silovane, a japanski vojnici su joj zabili flašu i štap u vaginu. Osmogodišnja devojčica je izbodena, ali su ona i njena mlađa sestra preživele. Žive ih je pronašla dve nedelje nakon ubistva starija žena prikazana na fotografiji. Na fotografiji se mogu videti i tela žrtava.

Međunarodni vojni sud za Daleki istok procenio je da su u prvom mesecu okupacije japanski vojnici počinili oko 20.000 slučajeva silovanja u gradu. Neke procene govore o 80.000 slučajeva silovanja. Prema Međunarodnom vojnom sudu za Daleki istok, silovanja svih uzrasta, uključujući decu i starije žene, bila su uobičajena pojava, a bilo je nekoliko slučajeva sadističkog i nasilnog ponašanja u vezi sa ovim silovanjima. Nakon silovanja, mnoge žene su ubijene, a njihova tela su osakaćena. Veliki broj silovanja su sistematski vršili japanski vojnici dok su išli od vrata do vrata, tražeći devojke, pri čemu su mnoge žene zarobljene i grupno silovane.

Japanski vojnik Takokoro Kozo priseća se:

Najviše su patile žene. Bez obzira koliko mlade ili stare, sve nisu mogle da izbegnu sudbinu silovanja. Poslali smo kamione uglja na gradske ulice i sela da pohvataju mnogo žena. A onda je svaki od njih raspoređen na petnaest do dvadeset vojnika za seksualne odnose i zlostavljanje. Posle silovanja bismo ih ubijali.

Žene su često ubijane neposredno nakon silovanja, često eksplicitnim sakaćenjem, kao što je prodiranje u vagine bajonetima, dugim štapovima od bambusa ili drugim predmetima. Na primer, šestomesečna trudna žena je izbodena šesnaest puta u lice i telo, jedan ubod je probio i ubio njeno nerođeno dete. Mladoj ženi je flaša piva zabijena u vaginu nakon što je silovana, a zatim je upucana. Američki dopisnik Edgar Snou je pisao kako su pijani japanski vojnici „često bajonetili žrtve“.

Dana 19. decembra 1937, velečasni Džejms M. Mekalum je napisao u svom dnevniku:

Ne znam gde da završim. Nikada nisam čuo ili pročitao takvu brutalnost. Silovanje! Silovanje! Silovanje! Procenjujemo da ima najmanje 1.000 slučajeva noću i mnogo danju. U slučaju otpora ili bilo čega što izgleda kao neodobravanje, sledi ubod bajonetom ili metak... Ljudi su histerični... Žene se odvode svako jutro, popodne i veče. Čini se da je cela japanska vojska slobodna da ide i dolazi kako hoće, i da radi šta hoće.

Originalni natpis Džona Magija: „Ovo je leš dečaka starog oko sedam godina koji je umro tri dana nakon prijema u Univerzitetsku bolnicu. Zadobio je pet rana bajonetom u stomak, od kojih je jedna probila stomak.“

Devojka koju su silovali japanski vojnici.

Petnaestogodišnja devojčica bila je zaključana gola u kasarni u kojoj se nalazi dve stotine do tri stotine japanskih vojnika i silovana više puta dnevno. Američki dopisnik Edgar Snou pisao je kako su „majke često morale da gledaju kako im bebama odsecaju glave, a zatim da se podvrgnu silovanju“. Šef IMCA Fič je izvestio da je jedna žena „namerno ugušila svoje petomesečno dete od strane zveri kako bi sprečila da plače dok ju je silovao.“

7. marta 1938, Robert O. Vilson, hirurg u univerzitetskoj bolnici u zoni bezbednosti kojom su upravljale Sjedinjene Države, napisao je u pismu svojoj porodici, „konzervativna procena hladnokrvno zaklanih ljudi je negde oko 100.000, uključujući, naravno, hiljade vojnika koji su bacili oružje." Evo dva odlomka iz njegovih pisama od 15. i 18. decembra 1937. njegovoj porodici:

Pokolj civila je užasan. Mogao bih da nastavim sa stranicama koje govore o slučajevima silovanja i brutalnosti gotovo neverovatnim. Dva leša bajonetirana su jedini preživeli od sedam čistača ulica koji su sedeli u svom štabu kada su japanski vojnici ušli bez upozorenja i razloga i ubili petoro od njih i ranili dvojicu koji su našli put do bolnice. Dozvolite mi da ispričam neke slučajeve koji su se desili u poslednja dva dana. Sinoć je provaljeno u kuću jednog od kineskih radnika univerziteta, a dve žene, njegove rođake, silovane su. Dve devojke, od oko 16 godina, silovane su do smrti u jednom od izbegličkih kampova. U Univerzitetskoj srednjoj školi, gde ima 8.000 ljudi, Japanci su sinoć dolazili deset puta, preko zida, krali hranu, odeću i silovali dok nisu bili zadovoljni. Bajonetirali su jednog dečaka od osam godina koji je [imao] pet rana bajonetom, uključujući i jednu koja mu je prodrla u stomak, deo omentuma je bio izvan stomaka. Mislim da će preživeti.

U svom dnevniku koji je vođen tokom agresije na grad i njegove okupacije od strane japanske carske vojske, vođa Zone bezbednosti Jon Rabe napisao je mnoge komentare o japanskim zverstvima. Za 17. decembar:

Dva japanska vojnika su se popela preko baštenskog zida i spremaju se da provale u našu kuću. Kada se pojavim, izgovaraju se da su videli dva kineska vojnika kako se penju preko zida. Kad im pokažem svoju partijsku značku, vraćaju se istim putem. U jednoj od kuća u uskoj ulici iza mog baštenskog zida, žena je silovana, a potom bajonetom ranjena u vrat. Uspeo sam da dobijem hitnu pomoć da je odvezemo u bolnicu Kulou... Sinoć je silovano do 1.000 žena i devojaka, oko 100 devojaka na Ginling koledžu... samo. Ne čujete ništa osim silovanja. Ako muževi ili braća intervenišu, oni bivaju streljani. Ono što čujete i vidite na svim stranama je brutalnost i bestijalnost japanskih vojnika.

U dokumentarnom filmu o masakru u Nankingu, „U ime cara”, bivši japanski vojnik po imenu Širo Azuma je iskreno govorio o procesu silovanja i ubistva u Nankingu.

U početku smo koristili neke čudne reči kao što je Pikankan. Pi znači "kuk", kankan znači "pogledati". Pikankan znači: "Hajde da vidimo ženu kako otvara noge." Kineskinje nisu nosile pantalone. Umesto toga, nosile su pantalone vezane kanapom. Nije bilo pojasa. Dok smo povlačili konce, zadnjica je bila otkrivena. Mi "pikankan". Pogledali smo. Posle nekog vremena bismo rekli nešto poput: „Moj je dan da se okupam“, i naizmenično smo ih silovali. Bilo bi u redu da ih samo silujemo. Ne bih trebao reći u redu. Ali mi smo ih uvek ubadali i ubijali. Zato što mrtva tela ne govore.

Iris Čang, autorka knjige „Silovanje Nankinga”, napisala je jedan od najsveobuhvatnijih izveštaja o japanskim ratnim zverstvima u Kini. Ona je u svojoj knjizi procenila da se broj Kineskinja koje su silovali japanski vojnici kretao od 20.000 do 80.000. Čang takođe navodi da nisu sve žrtve silovanja bile žene. Neki Kinezi su bili sodomizovani i prisiljeni da vrše „odbojne seksualne radnje“. Postoje i izveštaji o japanskim trupama koje su primoravale porodice da počine incestuozna dela; sinovi su bili prisiljeni da siluju svoje majke, očevi svoje ćerke, a braća svoje sestre. Ostali članovi porodice bi bili primorani da gledaju. Umesto da kazne japanske trupe koje su bile odgovorne za silovanje na veliko, „'Japanske ekspedicione snage u centralnoj Kini izdale su naređenje da se postave udobne kuće tokom ovog perioda,' Jošimi Jošijaki, istaknuti profesor istorije na Univerzitetu Čuo, primećuje, 'zato što se Japan plašio kritika Kine, Sjedinjenih Američkih Država i Evrope nakon slučaja masovnih silovanja između bitaka u Šangaju i Nankingu.'"

Masakri nad civilima

Dečak ubijen kundakom puške japanskog vojnika, navodno zato što nije skinuo šešir.

Leš Kineza izgoreo u kerozinu.

Mrtvi civili pored jedne od kapija Nankinga.

Glave kineskih civila, koje su odsekli japanski vojnici.

Otprilike tri nedelje od 13. decembra 1937. godine, japanska carska vojska je ušla u zonu bezbednosti Nankinga da traži bivše kineske vojnike skrivene među izbeglicama. Mnogi nevini ljudi su pogrešno identifikovani i ubijeni.

Jon Rabe je u svojim dnevnicima sažeo ponašanje japanskih trupa u Nanđingu:

Nekoliko puta sam pisao u ovom dnevniku o telu kineskog vojnika koji je upucan dok je bio vezan za svoj bambusov krevet i koji još uvek leži nepokopan u blizini moje kuće. Moji protesti i molbe japanskoj ambasadi da se ovaj leš konačno sahrani, ili da mi da dozvolu da ga sahranim, do sada su bili bezuspešni. Telo još uvek leži na istom mestu kao i ranije, osim što su konopci presečeni i bambusov krevet sada leži na oko dva jarda dalje. Potpuno sam zbunjen ponašanjem Japanaca po ovom pitanju. S jedne strane, oni žele da budu priznati i tretirani kao velika sila u rangu sa evropskim silama, a sa druge, trenutno pokazuju grubost, brutalnost i bestijalnost koja se ne može porediti osim sa hordama Džingis-kana. Prestao sam da pokušavam da sahranim jadnog đavola, ali ovim zapisujem da on, iako veoma mrtav, još uvek leži iznad zemlje!

Broj poginulih civila je teško precizno izračunati zbog brojnih tela koja su namerno spaljena, zakopana u masovne grobnice ili bačena u reku Jangce. Robert O. Vilson, lekar, svedočio je da su slučajevi rana od vatrenog oružja „nastavili da dolaze [u bolnicu Univerziteta u Nandžingu] nekih šest ili sedam nedelja nakon pada grada 13. decembra 1937. godine. Kapacitet bolnice je obično bio sto osamdeset kreveta, a ovaj je bio pun do kraja tokom čitavog perioda. Bredli Kembel je opisao masakr u Nankingu kao genocid, imajući u vidu činjenicu da su stanovnici još uvek masovno klani i nakon bitke, uprkos uspešnom i sigurnom ishodu bitke. Međutim, Žan-Luj Margolin ne veruje da bi zločine u Nankingu trebalo smatrati genocidom jer su samo ratni zarobljenici pogubljeni na sistematski način, a gađanje civila bilo je sporadično. urađeno bez naređenja pojedinih aktera.

Tek kada obiđemo grad, saznaćemo razmere uništenja. Nailazimo na leševe na svakih 100 do 200 metara. Tela civila koje sam pregledao imala su rupe od metaka na leđima. Ovi ljudi su verovatno bežali i pogođeni su s leđa. Japanci marširaju kroz grad u grupama od deset do dvadeset vojnika i pljačkaju prodavnice... Svojim sam očima posmatrao kako pljačkaju kafić našeg nemačkog pekara Her Kislinga. Hempelov hotel je takođe provaljen, kao i skoro svaka radnja na putevima za Čung Šang i Tajping.

Američki vicekonzul Džejms Espi stigao je u Nanking 6. januara 1938. da ponovo otvori američku ambasadu. Dao je sažeti opis onoga što se dogodilo u gradu:

Slika Nankinga koju su naslikali bila je jedna od vladavine terora koja je zadesila grad nakon okupacije od strane japanskih vojnih snaga. Njihove priče i priče nemačkih stanovnika govore o tome da je grad pao u ruke Japanaca kao zarobljeni plen, ne samo uzet u toku organizovanog ratovanja, već i zaplenjen od strane invazione vojske čiji su se članovi, činilo, prihvatili nagradu da počine neograničena pljačka i nasilje. Potpuniji podaci i naša sopstvena zapažanja nisu izneli činjenice koje bi diskreditovale njihove informacije. Civilno kinesko stanovništvo koje je preostalo u gradu preplavilo je ulice takozvane "bezbednosne zone" kao izbeglice, od kojih su mnogi siromašni. Gotovo svuda se nalaze fizički dokazi o ubijanju muškaraca, žena i dece, o provaljivanju i pljački imovine i o paljenju i uništavanju kuća i zgrada. Ostaje, međutim, da su japanski vojnici preplavili grad u hiljadama i počinili neopisiva razaranja i zverstva. Činilo bi se prema pričama stranih svedoka da su vojnici pušteni kao varvarska horda da oskrnave grad. Muškarci, žene i deca ubijeni su u nebrojenom broju širom grada. Čuju se priče da su civili streljani ili bajonetirani bez ikakvog razloga.

Dana 10. februara 1938. godine, sekretar za izdavanje nemačke ambasade, Georg Rozen, pisao je svom Ministarstvu spoljnih poslova o filmu koji je u decembru snimio velečasni Džon Magi i preporučio njegovu kupovinu.

Tokom japanske terorističke vladavine u Nankingu — koja se, inače, u znatnoj meri nastavlja i danas — velečasni Džon Magi, član Američke episkopalne crkvene misije koji je ovde skoro četvrt veka, oduzeo je filmovi koji elokventno svedoče o zverstvima koje su počinili Japanci... Moraće da se sačeka da li će najviši oficiri japanske vojske uspeti, kako su nagovestili, da zaustave aktivnosti svojih trupa koje se nastavljaju čak i danas. 13. decembra, oko 30 vojnika došlo je u kinesku kuću na adresi 5 Hsing Lu Ku u jugoistočnom delu Nankinga i zatražilo ulazak. Vrata je otvorio gazda, Muhamedanac po imenu Ha. Odmah su ga ubili iz revolvera, a takođe i gospođu Ha, koja je posle Haove smrti kleknula pred njima, moleći ih da nikog drugog ne ubijaju. Gospođa Ha ih je pitala zašto su joj ubili muža i oni su je ubili. Gospođa Hsija je izvučena ispod stola u gostinskoj sali gde je pokušala da se sakrije sa svojom jednogodišnjom bebom. Nakon što ju je jedan ili više muškaraca skinuo i silovao, bajonetom su je udarili u grudi, a zatim su joj zabili flašu u vaginu. Beba je ubijena bajonetom. Neki vojnici su zatim otišli ​​u susednu sobu, gde su bili roditelji gospođe Hsije, starosti 76 i 74 godine, i njene dve ćerke od 16 i 14 godina. Hteli su da siluju devojčice kada je baka pokušala da ih zaštiti. Vojnici su je ubili iz revolvera. Deda je zgrabio telo svoje žene i ubijen. Dve devojčice su potom skinute, stariju su silovala 2–3 muškarca, a mlađu 3. Starija devojčica je nakon toga izbodena, a štap joj je zabijen u vaginu. Mlađa devojčica je takođe bajonetirana, ali je pošteđena užasnog tretmana kome su bile izložene njena sestra i majka. Vojnici su zatim bajonetirali još jednu sestru od 7 do 8 godina, koja je takođe bila u sobi. Poslednja ubistva u kući bila su Haino dvoje dece, starosti 4 i 2 godine. Stariji je bajonetiran, a mlađi mačem raskoljen po glavi.

Originalni natpis Džona Magija: „Ova devetnaestogodišnja žena je bila izbeglica u Američkoj školi u izbegličkoj zoni. Bila je šest i po meseci trudna sa svojim prvim detetom. Opirala se silovanju i zbog toga izbodena nožem više puta na licu, osam na nogama i dva inča duboko u stomak. To je izazvalo pobačaj dan nakon ulaska u Univerzitetsku bolnicu. Oporavila se od rana“.

Tela Kineza masakrirane od strane japanskih trupa duž reke u Nandžingu.

Trudnice su bile meta ubistava, jer su im stomak često bajonetiran, ponekad nakon silovanja. Tang Junšan, preživeli i svedok jednog od sistematskih masovnih ubistava japanske vojske, svedočio je:

Sedma i poslednja osoba u prvom redu bila je trudnica. Vojnik je pomislio da bi mogao da je siluje pre nego što je ubije, pa ju je izvukao iz grupe na jedno mesto udaljeno desetak metara. Dok je pokušavao da je siluje, žena se žestoko opirala.... Vojnik ju je naglo ubo bajonetom u stomak. Ona je konačno vrisnula dok su joj se creva izlila. Zatim je vojnik ubo fetus, sa jasno vidljivom pupčanom vrpcom, i bacio ga u stranu.

Prema veteranu mornarice Šo Mitaniju, „vojska je koristila zvuk trube koji je značio 'Ubij sve Kineze koji beže'.“ Hiljade su odvedene i masovno pogubljene u iskopavanju poznatom kao „Jarak od deset hiljada leševa “, rov dužine oko 300 metara i širine 5 metara. Pošto se evidencija nije vodila, procene o broju žrtava zakopanih u jarku kreću se od 4.000 do 20.000.

Narod Huej, manjinska kineska grupa, većina muslimana, takođe je stradao tokom masakra. Jedna džamija je bila uništena, a za druge je utvrđeno da su "ispunjene leševima". Huej dobrovoljci i imami sahranili su preko stotinu svojih mrtvih nakon muslimanskog rituala.

Vansudsko ubijanje kineskih ratnih zarobljenika i muških civila

Ubrzo nakon pada grada, japanske trupe su izvršile temeljnu potragu za kineskim vojnicima i po hitnom postupku uhapsile hiljade mladih Kineza. Mnogi su odvedeni do reke Jangce, gde su streljani iz mitraljeza. Ono što je verovatno bio najveći pojedinačni masakr kineskih trupa, Masakr u klisuri u slamnatom nizu, dogodio se duž obala reke Jangce 18. decembra. Veći deo jutra japanski vojnici su zarobljenicima vezali ruke. U sumrak su vojnici podelili ratne zarobljenike u četiri kolone i otvorili vatru. Pošto nisu mogli da pobegnu, zarobljenici su mogli samo da vrište i očajnički udaraju. Trebalo je sat vremena da zvuci smrti prestanu, a još duže da Japanci bajonetuju svakog pojedinca. Većina tela je bačena direktno u reku Jangce.

Japanske trupe su okupile 1.300 kineskih vojnika i civila kod kapije Tajping i ubile ih. Žrtve su raznesene nagaznim minama, zatim polivene benzinom i zapaljene. Preživeli su ubijani bajonetima.

Vojnik iz 13. divizije Japanske carske vojske je u svom dnevniku opisao ubijanje preživelih:

„Mislio sam da više nikada neću dobiti ovakvu priliku, pa sam izbo trideset prokletih Činka. Popevši se na planinu leševa, osećao sam se kao pravi ubica đavola, ubadajući iznova i iznova, svom snagom. 'Uf, uf', zastenjali bi Činki. Bilo je i staraca kao i dece, ali smo ih ubili bravu, kundak i bure. Takođe sam pozajmio prijateljev mač i pokušao da odrubim neke glave. Nikada nisam doživeo ništa tako neobično."

Američki dopisnici vesti F. Tilman Durdin i Arčibald Stil izvestili su da su videli leševe masakriranih kineskih vojnika kako formiraju humke visoke šest stopa na kapiji Jiđang na severu grada. Durdin, koji je radio za „Njujork Tajms”, obišao je Nanking pre svog odlaska iz grada. Čuo je talase mitraljeske vatre i video kako su japanski vojnici u roku od deset minuta ubili oko dve stotine Kineza. Kasnije je izjavio da je video tenkovske topove kako se koriste na vezanim vojnicima.

Dva dana kasnije, u svom izveštaju za „Njujork Tajms”, Durdin je naveo da su uličice i ulice ispunjene mrtvima, među kojima su bile žene i deca. Durdin je naveo „[treba reći da su određene japanske jedinice bile uzdržane i da su određeni japanski oficiri ublažili moć velikodušnošću i provizijom“, ali je nastavio „ponašanje japanske vojske u celini u Nankingu bilo je mrlja na reputaciji njihove zemlje"."

Trenutak kada je japanski vojnik odrubio glavu Kinezu.

Ralf L. Filips, misionar, svedočio je pred istražnim komitetom Državne skupštine SAD, da je „bio primoran da gleda dok Japanci raskuću kineskog vojnika“ i „prže njegovo srce i džigericu i jedu ih“.

Neposredno posle Božića, Japanci su postavili javne pozornice na kojima su pozivali bivše kineske vojnike da priznaju, tvrdeći da neće biti povređeni. Kada se javilo preko 200 bivših vojnika, oni su odmah pogubljeni. Kada su bivši vojnici prestali da se identifikuju, Japanci su počeli da skupljaju grupe mladića koji su „izazvali sumnju“.

Na osnovu službene evidencije Komiteta za sigurnosnu zonu, posleratni Međunarodni vojni sud je utvrdio da je oko 20.000 kineskih muških civila ubijeno pod lažnim optužbama da su vojnici, dok je oko 30.000 pravih bivših boraca pogubljeno, a njihova tela bačena u reku.

Pljačka i paljevine

„Prvih dana okupacije vojnici [...] su od izbeglica uzeli veliku količinu posteljine, pribora za kuvanje i hrane. Skoro u svaku zgradu u gradu ulazile su mnogo, mnogo puta ove lutajuće bande vojnika širom prvih šest ili sedam nedelja okupacije“.. „Nije bilo paljenja sve dok japanske trupe nisu bile u gradu pet ili šest dana. Počevši, verujem, 19. ili 20. decembra, paljenje je nastavljeno redovno šest nedelja.“.

Stacioniran u Nankingu, očevidac, novinar F. Tilman iz „Njujork Tajmsa”, poslao je svojim novinama članak u kojem je opisao ulazak carske japanske vojske u Nanking decembra 1937: „Pljačka koju su izvršili Japanci stigla je do skoro čitavog grada. U skoro sve zgrade ulazili su japanski vojnici, često na vidiku njihovih oficira, a muškarci su uzimali sve što su hteli.”

Jedna trećina grada je uništena kao rezultat paljevine. Prema izveštajima, japanske trupe su zapalile novoizgrađene vladine zgrade, kao i domove mnogih civila. Došlo je do znatnih razaranja područja izvan gradskih zidina. Vojnici su pljačkali i od siromašnih i od bogatih. Nedostatak otpora kineskih trupa i civila u Nanđingu značio je da su japanski vojnici mogli slobodno da dele gradske vrednosti kako su smatrali potrebnim. To je rezultiralo rasprostranjenom pljačkom i provalama.

Predsedavajući Jon Rabe je 17. decembra napisao žalbu Kijošiju Fukuiju, drugom sekretaru japanske ambasade. Sledi izvod:

Drugim rečima, 13. kada su vaše trupe ušle u grad, imali smo skoro sve civilno stanovništvo okupljeno u zoni u kojoj je bilo vrlo malo razaranja zalutalim granatama i nije bilo pljačke od strane kineskih vojnika čak ni u potpunom povlačenju... Svih 27 zapadnjaka u tom gradu i naše kinesko stanovništvo bili su potpuno iznenađeni vladavinom pljačke, silovanja i ubijanja koju su pokrenuli vaši vojnici 14. Sve što tražimo u našem protestu je da uspostavite red među svojim trupama i što pre pokrenete normalan život u gradu. U ovom drugom procesu drago nam je da sarađujemo na bilo koji način. Ali i sinoć između 20 i 21 čas. kada je pet članova našeg osoblja i komiteta sa Zapada obišlo zonu da posmatra uslove, nismo zatekli nijednu japansku patrolu ni u zoni ni na ulazima!

Bezbednosna zona Nanking i uloga stranaca

Japanske trupe su u izvesnoj meri poštovale Zonu; do japanske okupacije nijedna granata nije ušla u taj deo grada osim nekoliko zalutalih hitaca. Tokom haosa nakon napada na grad, neki su ubijeni u zoni bezbednosti, ali su zločini koji su se desili u ostatku grada po svemu sudeći daleko veći.

Rabe je pisao da bi Japanci s vremena na vreme ušli u zonu bezbednosti po volji, odveli nekoliko stotina muškaraca i žena i ili ih pogubili po kratkom postupku ili silovali, a zatim ubili.

Do 5. februara 1938. Međunarodni komitet za zonu bezbednosti Nanking je prosledio japanskoj ambasadi ukupno 450 slučajeva ubistva, silovanja, mučenja i opšteg nereda od strane japanskih vojnika koji su prijavljeni nakon što su američke, britanske i nemačke diplomate vratili u svoje ambasade:

• „Slučaj 5 – U noći 14. decembra bilo je mnogo slučajeva kada su japanski vojnici ulazili u kuće i silovali žene ili ih odvodili. Ovo je izazvalo paniku u tom području i stotine žena su se juče uselile u kampus Ginling koledža.“
• „Slučaj 10 – U noći 15. decembra, jedan broj japanskih vojnika ušao je u zgrade Univerziteta u Nankingu u Tao Juenu i na licu mesta silovao 30 žena, od kojih neke po šest muškaraca.”
• „Slučaj 13 – 18. decembar, 16 časova, kod br. 18 I Ho Lu, japanski vojnici su tražili mušku kutiju za cigarete i kada je oklevao, jedan od vojnika mu je bajonetom udario u stranu glave. Čovek je sada u Univerzitetskoj bolnici i ne očekuje se da preživi“.
• „Slučaj 14 – 16. decembra sedam devojaka (starosti od 16 do 21 godine) odvedeno je sa Vojnog fakulteta. Pet se vratilo. Svaka devojka je silovana šest ili sedam puta dnevno – saopšteno je 18. decembra.“
• „Slučaj 15 – U br. 83 i 85 na Kantonskom putu ima gužve oko 540 izbeglica.... Više od 30 žena i devojaka je silovano. Žene i deca plaču cele noći. Uslovi u kompleksu su gori nego možemo opisati, molim vas, dajte nam pomoć."
• „Slučaj 16 – Kineskinju po imenu Loh, koja je sa majkom i bratom živela u jednom od izbegličkih centara u izbegličkoj zoni, japanski vojnik je pucao u glavu i ubio je. Devojčica je imala 14 godina. Incident se dogodio u blizini Kuling Su, poznatog hrama na granici izbegličke zone..."
• „Slučaj 19 – 30. januara, oko 17 časova, gospodina Sonea (iz Bogoslovije u Nankingu) dočekalo je nekoliko stotina žena koje su ga molile da neće morati da idu kući 4. februara. Rekle su da nema svrhe da idu kući, mogle bi biti ubijene zbog boravka u logoru kao i da budu silovane, opljačkane ili ubijene kod kuće... Jedna starica od 62 godine otišla je kući blizu Hansimena i japanski vojnici su došli noću i hteli je da je siluju. Rekla je da je bila prestara, pa su je vojnici nabili na štap, ali je preživela i vratila se.”

Tvrdi se da je Rabe spasao između 200.000 i 250.000 Kineza.

• 
  Fotografija u albumu koju je u Nankingu napravio Itou Kaneo iz Kisarazu vazdušne jedinice carske japanske mornarice
• 
  Slika mrtvog deteta. Verovatno je fotografisao Bernhard Arp Sindberg
• 
  Zatvorenici zakopavani živi
• 
  Kosturi žrtava masakra
• 
  Jezerce ispunjeno mrtvim žrtvama
• 
  Još jedna fotografija iz albuma Itou Kanea, na kojoj su prikazani kineski leševi

Literatura

Izjave očevidaca uključuju svedočenja iseljenika koji se bave humanitarnim radom (uglavnom lekara, profesora, misionara i biznismena), novinara (i zapadnih i japanskih), kao i terenske dnevnike vojnog osoblja. Američki misionar Džon Magi ostao je da obezbedi dokumentarni film od 16 mm i fotografije iz prve ruke o masakru u Nankingu. Rabe i američki misionar Luis S. C. Smajt, sekretar Međunarodnog komiteta i profesor sociologije na Univerzitetu u Nankingu, snimili su akcije japanskih trupa i podneli žalbe japanskoj ambasadi.

Macuijeva reakcija na masakr

Kada je 18. decembra 1937. general Ivane Macui počeo da shvata sve razmere silovanja, mučenja, ubistava i pljački u gradu, on je postajao sve više uplašen. On je navodno rekao jednom od svojih civilnih pomoćnika:

Sada shvatam da smo nesvesno izvršili najstrašnije posledice na ovaj grad. Kada pomislim na osećanja i osećanja mnogih mojih kineskih prijatelja koji su pobegli iz Nankinga i na budućnost ove dve zemlje, ne mogu a da se ne osećam depresivno. Veoma sam usamljen i nikada ne mogu da se radujem ovoj pobedi.... Meni je lično žao zbog tragedija za ljude, ali vojska mora da nastavi dalje osim ako se Kina ne pokaje. Sada, zimi, godišnje doba daje vremena za razmišljanje. Izražavam svoje saosećanje, sa dubokim emocijama, milionima nevinih ljudi.

Na Novu godinu, uz zdravicu, poverio se jednom japanskom diplomati: „Moji ljudi su uradili nešto veoma loše i krajnje žalosno.“ Macui je za zločine okrivio moralni pad japanske vojske, rekavši:

Incident u Nankingu je bio strašna sramota... Odmah posle parastosa, okupio sam više oficire i plakao pred njima suze gneva, kao glavnokomandujući... Rekao sam im da posle svih naših napora da unapredimo carski prestiž, sve je izgubljeno u jednom trenutku zbog brutalnosti vojnika. A možete li zamisliti, čak i nakon toga, ovi oficiri su mi se smejali... Zaista sam, dakle, prilično srećan što sam, bar, trebalo da završim ovako, u smislu da to može poslužiti za samorefleksiju na mnogo više pripadnika vojske tog vremena.

Prikupljanje dokaza

Japanci su ili uništili ili sakrili važne dokumente, ozbiljno umanjujući količinu dokaza dostupnih za konfiskaciju. Između proglašenja primirja 15. avgusta 1945. i dolaska američkih trupa u Japan 28. avgusta, „japanske vojne i civilne vlasti su sistematski uništavale vojne, pomorske i vladine arhive, od kojih je veliki deo bio iz perioda 1942– 1945.“ Prekomorskim trupama u Pacifiku i Istočnoj Aziji je naređeno da unište inkriminišuće dokaze o ratnim zločinima.[114] Otprilike 70 odsto ratne evidencije japanske vojske je uništeno. Što se tiče masakra u Nankingu, japanske vlasti su namerno sakrile ratne zapise, izbegavajući konfiskaciju od američkih vlasti. Neke od prikrivenih informacija objavljene su nekoliko decenija kasnije. Na primer, 1989. objavljena je dvotomna zbirka vojnih dokumenata u vezi sa operacijama u Nankingu; a uznemirujući odlomci iz dnevnika Kesaga Nakadžime, komandanta u Nankingu, objavljeni su početkom 1980-ih.

Tokom svog boravka u Kini, Bernhard Arp Sindberg, amaterski fotograf i prijatelj nekoliko stranih novinara, uvek je imao svoj fotoaparat sa sobom, fotografišući slikovite masakre civila i velika razaranja. Sindberg je uz pomoć svoje kompanije prokrijumčario neobrađen film iz Kine, a razvoj filma je poverio svojim kolegama. Posle rata, vratio je svoje fotografije, stvarajući jedan od retkih fotografskih zapisa koji dokumentuju masakr u Nankingu.

Ono Kenđi, hemijski radnik u Japanu, vodio je kolekciju ratnih dnevnika japanskih veterana koji su se borili u bici kod Nankinga 1937. godine. Godine 1994. objavljeno je skoro 20 dnevnika u njegovoj kolekciji, koji su postali važan izvor dokaza za masakr. Zvanične ratne časopise i dnevnike je takođe objavljivala Kaikoša, organizacija penzionisanih japanskih vojnih veterana.

Godine 1984, u pokušaju da opovrgne japanske ratne zločine u Nankingu, Kaikoša, Udruženje veterana japanske vojske, intervjuisalo je bivše japanske vojnike koji su služili u oblasti Nankinga od 1937. do 1938. godine. Umesto da opovrgnu masakr, intervjuisani veterani su potvrdili da je dogodio se masakr i otvoreno opisali i priznali učešće u zločinima. 1985. godine, intervjui su objavljeni u časopisu udruženja Kaiko, uz priznanje i izvinjenje koje je glasilo: „Bez obzira na ozbiljnost rata ili posebne okolnosti ratne psihologije, mi jednostavno gubimo reči suočeni sa ovim masovnim ilegalnim ubistvom. Kao oni koji su povezani sa predratnom vojskom, mi se jednostavno duboko izvinjavamo narodu Kine, to je zaista bio čin varvarstva za žaljenje.“

Početkom 1980-ih, nakon intervjuisanja preživelih Kineza i pregleda japanskih zapisa, japanska novinarka Honda Kacuiči zaključila je da masakr u Nankingu nije izolovan slučaj i da su japanska zverstva nad Kinezima bila uobičajena u donjem delu reke Jangce još od bitke kod Šangaja. Dnevnici drugih japanskih boraca i medicinara koji su se borili u Kini potkrepljuju njegove zaključke.

Procene broja mrtvih

Spomenik u Memorijalnoj sali masakra u Nankingu koji kaže da je bilo 300.000 žrtava, na više jezika.

Brojni faktori komplikuju procenu tačnog broja umrlih.

Mrtvi kineski civili u blizini Sjaguana, njihove leševe su namerno spalili Japanci.

Prema američkom istoričaru Edvardu J. Drei:

Dok su Nemci, počevši od 1943. godine, uložili značajne napore da izbrišu dokaze o takvim zločinima kao što su masovna ubistva, i uništili su veliki deo potencijalno inkriminišućih zapisa 1945. godine, veliki deo je preživeo, delom zato što nije svaki od višestrukih kopije su spaljene. Situacija je bila drugačija u Japanu. Između najave prekida vatre 15. avgusta 1945. i dolaska malih prethodnica američkih trupa u Japan 28. avgusta, japanske vojne i civilne vlasti su sistematski uništavale vojne, pomorske i vladine arhive, od kojih je većina bila iz tog perioda. 1942–1945. Imperijalni generalni štab u Tokiju je slao šifrovane poruke terenskim komandama širom Pacifika i istočne Azije, naređujući jedinicama da spale inkriminišuće dokaze o ratnim zločinima, posebno prestupima protiv ratnih zarobljenika.

Prema Jang Dakingu, profesoru istorije i međunarodnih poslova na Univerzitetu Džordž Vašington:

Iako je uobičajena praksa da vlade uništavaju dokaze u vreme poraza, u dve nedelje pre nego što su saveznici stigli u Japan, razne japanske agencije – posebno vojska – sistematski su uništavale osetljive dokumente do stepena koji je možda bez presedana u istoriji. Procene uticaja razaranja variraju. Tanaka Hiromi, profesor na Japanskoj akademiji nacionalne odbrane koji je sproveo opsežno istraživanje preostalih dokumenata japanske carske vojske i mornarice u Japanu i inostranstvu, tvrdi da je preživelo manje od 0,1 odsto materijala koji je naređen za uništenje.

2003. godine, direktor Japanskog vojno-istorijskog arhiva Nacionalnog instituta za odbrambene studije rekao je da je uništeno čak 70 odsto ratnih zapisa Japana.

Ostali faktori uključuju masovno odlaganje kineskih leševa od strane japanskih vojnika; revizionističke tendencije i kineskih i japanskih pojedinaca i grupa, koje su vođene nacionalističkim i političkim motivima; i subjektivnost uključena u prikupljanje i tumačenje dokaza. Međutim, najkredibilniji naučnici u Japanu, koji uključuju veliki broj autoritativnih akademika, podržavaju validnost Međunarodnog vojnog suda za Daleki istok i njegovih nalaza, koji procenjuju više od 100.000 (ako je široko definisano) žrtava.

Istoričar Tokuši Kasahara navodi „više od 100.000 i blizu 200.000, ili možda više.“ Sa pojavom više informacija i podataka, on je rekao da postoji mogućnost da bi broj poginulih mogao biti veći. Hiroši Jošida u svojoj knjizi zaključuje „više od 200.000“. Tomio Hora podržava informacije pronađene u Međunarodnom vojnom sudu za Daleki istok, koji procenjuje da je smrtno stradalo najmanje 200.000. Procenjuje se da je umrlo 300.000 ljudi.

Prema Međunarodnom vojnom sudu za Daleki istok, kasnije procene pokazuju da je ukupan broj civila i ratnih zarobljenika ubijenih u Nanđingu i njegovoj okolini tokom prvih šest nedelja japanske okupacije bio preko 200.000. Ove procene potvrđuju i podaci pogrebnih društava i drugih organizacija, koji svedoče o preko 155.000 sahranjenih tela. Ove brojke takođe ne uzimaju u obzir one osobe čija su tela uništena spaljivanjem, utapanjem ili drugim sredstvima, ili čija su tela sahranjena u masovnim grobnicama. Najkredibilniji naučnici u Japanu, koji uključuju veliki broj autoritativnih akademika, podržavaju valjanost Tribunala i njegovih nalaza.

Prema presudi Tribunala za ratne zločine u Nankingu od 10. marta 1947. godine, postoji „više od 190.000 masovno zaklanih civila i kineskih vojnika koje je japanska vojska ubila mitraljezom, čiji su leševi spaljeni da bi se uništili dokazi. Osim toga, računamo još preko 150.000 žrtava varvarskih radnji koje su sahranile dobrotvorne organizacije. Dakle, imamo ukupno više od 300.000 žrtava.“

Jon Rabe, predsednik Međunarodnog komiteta za zonu bezbednosti Nankinga, procenio je da je ubijeno između 50.000 i 60.000 (civila). Međutim, Ervin Vikert, urednik „Dnevnika Jona Rabea”, ističe da je „Verovatno da je Rabeova procena preniska, pošto nije mogao da ima pregled čitavog opštinskog područja tokom perioda najgorih zločina. Mnoge trupe zarobljenih kineskih vojnika odvedene su iz grada i dole do Jangcea, gde su po kratkom postupku pogubljene, ali, kao što je navedeno, niko nije prebrojao mrtve.

Masovna grobnica iz masakra u Nankingu.

Harold Timperli, novinar u Kini tokom japanske invazije, izvestio je da je najmanje 300.000 kineskih civila ubijeno u Nankingu i drugde, i pokušao je da pošalje telegram, ali ga je japanska vojska cenzurisala u Šangaju. Drugi izvori, uključujući „Silovanje Nankinga” autorke Iris Čang, takođe zaključuju da je broj poginulih dostigao 300.000. U decembru 2007. godine, novi arhivski dokumenti američke vlade otkrili su da je telegraf američkog ambasadora u Nemačkoj u Berlinu poslat dan nakon što je japanska vojska okupirala Nanking, navodi da je čuo japanskog ambasadora u Nemačkoj kako se hvali da je japanska vojska ubila 500.000 Kineza. vojnika i civila dok je japanska vojska napredovala od Šangaja do Nankinga. Prema arhivskom istraživanju „Telegrami koje su poslale američke diplomate [u Berlinu] ukazivale su na masakr oko pola miliona ljudi u Šangaju, Sjudžouu, Đijasingu, Hangdžouu, Šaosingu, Vusiju i Čangdžouu“.

Prema dokumentima u Uneskovom registru Pamćenje sveta, ubijeno je najmanje 300.000 Kineza.

Raspon i trajanje

Trajanje incidenta je prirodno definisano njegovom geografijom: što su Japanci ranije ušli u područje, to je duže trajalo. Bitka za Nanking završena je 13. decembra, kada su divizije japanske vojske ušle u zidinama ograđeni grad. Tribunal za ratne zločine u Tokiju definisao je period masakra do narednih šest nedelja. Konzervativnije procene govore da je masakr počeo 14. decembra, kada su trupe ušle u zonu bezbednosti, i da je trajao šest nedelja. Istoričari koji definišu masakr u Nankingu kao da je počeo od vremena kada je japanska vojska ušla u provinciju Đangsu, pomeraju početak masakra na otprilike sredinu novembra do početka decembra (Sjudžou je pao 19. novembra), a kraj masakra produžavaju do kasno marta 1938. godine.

Za mnoge japanske naučnike, posleratne procene su bile iskrivljene „pravdom pobednika“, kada je Japan osuđen kao jedini agresor. Oni su verovali da putarina od 300.000 predstavlja "preterivanje u kineskom stilu" bez obzira na dokaze. Ipak, u Kini je ova figura postala simbol pravde, zakonitosti i autoriteta posleratnih suđenja kojima se Japan osuđuje kao agresor.

Sudovi za ratne zločine

Ubrzo nakon predaje Japana, glavni oficiri zaduženi za japanske trupe u Nankingu su izvedeni na suđenje. General Macui je optužen pred Međunarodnim vojnim sudom za Daleki istok da je "namerno i nepromišljeno" ignorisao svoju zakonsku obavezu "da preduzme adekvatne korake da obezbedi poštovanje i spreči kršenje" Haške konvencije.

Drugim japanskim vojnim vođama koji su bili zaduženi u vreme masakra u Nankingu nije suđeno. Princ Kanin Kotohito, načelnik štaba carske japanske vojske tokom masakra, umro je pre kraja rata u maju 1945. Princ Asaka je dobio imunitet zbog svog statusa člana carske porodice. Isamu Čo, pomoćnik princa Asake, za koga neki istoričari veruju da je izdao memorandum „ubij sve zarobljenike“, počinio je sepuku (ritualno samoubistvo) tokom bitke za Okinavu.

Dana 1. maja 1946. zvaničnici SCAP-a su ispitivali princa Asaku, koji je bio visoki oficir u gradu na vrhuncu zločina, o njegovoj umešanosti u masakr u Nandžingu i izjava je dostavljena Međunarodnom tužilačkom odeljenju Tokijskog tribunala. Asaka je negirao postojanje bilo kakvog masakra i tvrdio da nikada nije primio žalbe na ponašanje svojih trupa.

Dokazi i svedočenja

Telegram Harolda Džona Timperlija od 17. januara 1938. koji opisuje zločine.

Tužilaštvo je u julu 1946. započelo fazu izvođenja dokaza u Nankingu. Svedočio je dr Robert O. Vilson, hirurg i član Međunarodnog komiteta za zonu bezbednosti Nankinga. Ostali članovi Međunarodnog komiteta za sigurnosnu zonu Nankinga koji su zauzeli mesto za svedoke bili su Majner Serl Bejtes i Džon Magi. Džordž Fič, Luis S.C. Smajt, i Džejms Mekalum su podneli izjave pod zakletvom sa svojim dnevnicima i pismima.

Zapis za isti dan u Macuijevom dnevniku je glasio: „Danas sam mogao da osetim samo tugu i odgovornost, koja mi je u velikoj meri probadala srce. Ovo je uzrokovano lošim ponašanjem vojske nakon pada Nankinga i neuspehom da nastavi sa autonomnom vladom i druge političke planove.“

Macui je tvrdio da nikada nije naredio pogubljenje kineskih zarobljenika. Dalje je tvrdio da je naredio komandantima divizija svoje vojske da kazne svoje trupe za krivična dela i da nije odgovoran za propust da izvrše njegove direktive. Na suđenju, Macui se potrudio da zaštiti princa Asaku prebacujući krivicu na komandante divizija nižeg ranga.

Osuda

Koki Hirota, premijer Japana u ranijoj fazi rata i diplomata tokom zločina u Nankingu, osuđen je za učešće u „formulisanju ili izvršenju zajedničkog plana ili zavere“ (tačka 1), vođenje „rata agresije i rata kršeći međunarodne zakone, ugovore, sporazume i uveravanja protiv Republike Kine“ (tačka 27) i tačka 55. Macui je osuđen od strane većine sudija u Tokijskom tribunalu koji su presudili da snosi krajnju odgovornost za „orgiju zločina“ u Nankingu jer „Nije učinio ništa, ili ništa efikasno, da ublaži ove užase“.

Organizovano i masovno ubijanje muških civila vršeno je uz očiglednu dozvolu komandanata pod izgovorom da su kineski vojnici skinuli uniforme i da se mešaju sa stanovništvom. Formirane su grupe kineskih civila, vezanih ruku na leđima, i marširali van gradskih zidina gde su u grupama ubijani mitraljeskom vatrom i bajonetima. — Iz presude Međunarodnog vojnog suda

Presuda

Dana 12. novembra 1948, Macui i Hirota, zajedno sa još pet osuđenih ratnih zločinaca klase A, osuđeni su na smrt vešanjem. Još osamnaest je dobilo manje kazne. Smrtna kazna izrečena Hiroti, odlukom jedanaest sudija od šest do pet, šokirala je širu javnost i podstakla peticiju u njegovo ime, koja je ubrzo prikupila preko 300.000 potpisa, ali nije uspela da ublaži kaznu ministru. Svi su obešeni 23. decembra 1948. godine.

Druga suđenja

Hisao Tani, general-potpukovnik 6. divizije carske japanske armije, bio je optužen pred Tribunalom za ratne zločine u Nankingu u Kini. Proglašen je krivim za ratne zločine, osuđen na smrt i pogubljen streljanjem 26. aprila 1947. godine. Međutim, prema istoričaru Tokuši Kasahari, dokazi korišćeni za osudu Hisao Tanija nisu bili ubedljivi. Kasahara je rekao da bi, da je postojala potpuna istraga masakra, mogli biti umešani mnogi drugi visoki autoriteti, koji uključuju komandante višeg nivoa, vođe vojske i cara Hirohita.

1947. godine, Tošiaki Mukai i Cujoši Noda, dva oficira odgovorna za takmičenje u ubistvu 100 ljudi, uhapšeni su i izručeni Kini. Sudio im je i Tribunal za ratne zločine u Nankingu. Sa njima je suđeno Gunkiči Tanaka, kapetanu iz 6. divizije koji je lično ubio preko 300 kineskih zarobljenika i civila svojim mačem tokom masakra. Sva trojica muškaraca proglašena su krivima za ratne zločine i osuđena na smrt. Pogubljeni su zajedničkim streljanjem 28. januara 1948. godine.

Moritakeu Tanabeu, načelniku štaba japanske 10. armije u vreme masakra, suđeno je za nepovezane ratne zločine u Holandskoj Istočnoj Indiji. Osuđen je na smrt i pogubljen 1949. godine.

Spomenici

• 1985. godine, opštinska vlada Nankinga izgradila je Memorijalnu salu za žrtve masakra u Nankingu u znak sećanja na žrtve i da bi podigla svest o masakru. Nalazi se u blizini mesta gde je sahranjeno hiljade tela, nazvanog „jama deset hiljada leševa“. Od decembra 2016. godine, na spomen-zidu je ispisano ukupno 10.615 imena žrtava masakra u Nankingu.
• Danijel Kvan je 1995. godine održao izložbu fotografija u Los Anđelesu pod nazivom „Zaboravljeni holokaust“.
• Godine 2005. bivša rezidencija Jona Rabea u Nankingu je renovirana i sada je smeštena Memorijalna sala Jona Rabea i međunarodne bezbednosne zone, koja je otvorena 2006. godine.
• Dana 13. decembra 2009. kineski i japanski monasi održali su verski skup u znak žalosti za kineskim civilima ubijenim u invaziji japanskih trupa.
• Kina je 13. decembra 2014. godine održala svoj prvi Dan sećanja na masakr u Nankingu.
• 9. oktobra 2015. Dokumenti o masakru u Nankingu uvršteni su u Uneskov Registar Pamćenja sveta.

• 
  Spomenik masakru u Janzidžiju 2004.
• 
  Statua pod nazivom "Uništena porodica" ispred Memorijalne dvorane masakra u Nankingu
• 
  Bivša rezidencija Jona Rabea, sada Memorijalna sala Jona Rabea i međunarodne bezbednosne zone, u Nankingu, septembar 2010.

Kontroverze

Prema japanskom istoričaru Fudživari Akiri, „Kada je Japan prihvatio Potsdamsku deklaraciju i predao se u avgustu 1945. godine, država je zvanično priznala agresorski rat i masakr u Nandžingu koji je počinila japanska vojska.“

Debata u Japanu

David Askju, bivši vanredni profesor na Ricumejkan Asija Pacifik univerzitetu, primetio je da su u Japanu pogledi na masakr podeljeni između dve grupe koje se međusobno isključuju. Grupa „Škola velikog masakra“ prihvata nalaze tokijskih suđenja i zaključuje da je bilo najmanje 200.000 žrtava i najmanje 20.000 slučajeva silovanja; dok grupa "Škola iluzija" odbacuje nalaze Tribunala kao "pravdu pobednika". Prema Askjuu, „Škola velikog masakra“ je sofisticiranija, a kredibilitet njenih zaključaka podržava veliki broj autoritativnih akademika. Askju procenjuje da je u gradu od 24. decembra 1937. do 5. januara 1938. godine živelo 224.500 stanovnika.

Hora Tomio, japanski profesor istorije na Univerzitetu Vaseda, objavio je knjigu 1967. nakon svoje posete Kini 1966. godine, posvetivši trećinu knjige masakru. Tokom 1970-ih, Kacuiči Honda je napisao seriju članaka za „Asahi Šimbun” o ratnim zločinima koje su počinili japanski vojnici tokom Drugog svetskog rata (kao što je masakr u Nankingu). Kao odgovor, Šičihei Iamamoto, koristeći pseudonim „Isaja Ben-Dasan“, napisao je članak koji je negirao masakr, a Akira Suzuki je objavio knjigu u kojoj je negirao masakr. Međutim, debata je bila kratkog daha jer nijedan poricatelj nije napravio studiju koja je bila tako sveobuhvatna kao ona koju je sproveo Hora. Opozicija nije uspela da negira masakr.

Postoje sporovi oko zvaničnog broja žrtava masakra. Ova procena uključuje procenu da je japanska vojska ubila 57.418 kineskih ratnih zarobljenika u Mufušanu, mada najnovija istraživanja pokazuju da je masakrirano između 4.000 i 20.000, i takođe uključuje 112.266 leševa koje je očigledno zakopala humanistarna asocijacija Čongšangtang, iako danas neki istoričari tvrde da su zapisi o Čongšantangu u najmanju ruku uveliko preuveličani ako ne i potpuno izmišljeni. Prema Bobu Vakabajašiju, on procenjuje da je broj poginulih unutar gradskih zidina Nankinga oko 40.000, uglavnom masakriranih u prvih pet dana; dok ukupan broj žrtava nakon tromesečnog perioda u Nankingu i njegovih šest ruralnih okruga „daleko premašuje 100.000, ali je ispod 200.000“. Vakabajaši zaključuje da procene od preko 200.000 nisu verodostojne.

Izvinjenje i saučešće premijera i cara Japana

15. avgusta 1995. godine, na pedesetu godišnjicu predaje Japana, japanski premijer Tomiiči Murajama dao je prvo formalno izvinjenje za japanske akcije tokom rata.

On se izvinio svim preživelima i rođacima i prijateljima žrtava. Tog dana, premijer i japanski car Akihito izrekli su izjave žaljenja u tokijskom Nipon Budokanu. Iris Čang, autorka knjige „Silovanje Nankinga”, kritikovala je Murajamu što nije pružio pismeno izvinjenje koje se očekivalo. Ona je rekla da narod Kine „ne veruje da je Japan ikada uputio... nedvosmisleno i iskreno izvinjenje Kini“ i da bi pisano izvinjenje Japana poslalo bolju poruku međunarodnoj zajednici.

Poricanje masakra u Japanu

Glavni članak: Poricanje masakra u Nandžingu

Frakcija japanskih političara koji se ne izvinjavaju zbog smrti u Nankingu izazvala je ponavljajuću tačku napetosti u kinesko-japanskim odnosima.

U maju 1994. ministar pravde Šigeto Nagano nazvao je masakr u Nankingu „izmišljotinom“.

Dana 20. februara 2012. Takaši Kavamura, gradonačelnik Nagoje, rekao je gostujućoj delegaciji iz Nankinga da se masakr „verovatno nikada nije dogodio“. Dva dana kasnije branio je svoje opaske, rekavši: „Čak i otkako sam bio nacionalni predstavnik u Dijetu, ponavljao sam [više puta] da nije bilo masakra u Nankingu koji je rezultovao ubistvima nekoliko stotina hiljada ljudi.“

Guverner Tokija Šintaro Išihara je 24. februara 2012. negirao masakr u Nankingu. On je tvrdio da bi bilo nemoguće ubiti toliko ljudi u tako kratkom vremenskom periodu. Naveo je broj mrtvih od 10.000.

Dana 3. februara 2014, Naoki Hiakuta, član odbora guvernera japanske javne radiodifuzne kompanije, NHK, je citiran da je rekao da se masakr nikada nije dogodio. Rekao je da je bilo izolovanih incidenata brutalnosti, ali ne i široko rasprostranjenih zverstava, i kritikovao cifru od 200.000 suđenja u Tokiju.

Dana 19. juna 2007. grupa od oko 100 poslanika Liberalno-demokratske partije (LDP) ponovo je osudila masakr u Nankingu kao izmišljotinu, tvrdeći da nema dokaza koji bi dokazali navode o masovnim ubistvima japanskih vojnika. Optužili su Peking da je navodni incident koristio kao „političku reklamu“.

Prema japanskom istoričaru i poricatelju Šudou Higašinakanu, kineske izjave date 1970-ih su se previše oslanjale na lična svedočenja i anegdotske dokaze; a dokazi — kao što su zapisi o sahrani i fotografije — predstavljeni na Sudu za ratne zločine u Tokiju su izmišljeni, neovlašćeni ili pogrešno protumačeni.

Higašinakano je 1998. godine objavio negacionističku knjigu, „Kompletna istraga masakra u Nankingu”, koja je uključivala tvrdnju da preživela Sja Šućin nije bila svedok masakra. Sja je uspešno tužila Šudoa za klevetu u Japanu; Vrhovni sud Japana je odbio žalbu u februaru 2009. i naložio Higašinakanu i izdavaču „Tendenša” da plate Sja 4 miliona jena.

Brojni naučnici su rekli da verzija članka na japanskoj Vikipediji sadrži revizionističke i negacionističke narative. Oni primećuju da u članku u prvom paragrafu članka primetno nedostaju slike i da se izražava sumnja u masakr. Jumiko Sato je 2021. prevela rečenicu iz prvog pasusa: „Kineska strana to naziva masakrom u Nankingu, ali istina o incidentu je još uvek nepoznata“.

Nasleđe

Uticaj na međunarodne odnose

Sećanje na masakr u Nankingu je bila tačka spora u kinesko-japanskim odnosima od ranih 1970-ih. Trgovina između dve zemlje vredi preko 200 milijardi dolara godišnje. Uprkos tome, mnogi Kinezi i dalje imaju snažan osećaj nepoverenja zbog sećanja na zverstvo i neuspeh mera pomirenja. Ovaj osećaj nepoverenja je ojačan nespremnošću Japana da prizna i izvini se za zločine.

Takaši Jošida je opisao kako su promenjive političke brige i percepcije o "nacionalnom interesu" u Japanu, Kini i SAD oblikovale kolektivno sećanje na masakr u Nankingu. Jošida je tvrdio da je tokom vremena događaj dobio različita značenja za različite ljude. Ljudi iz kontinentalne Kine su sebe videli kao žrtve. Za Japan je to bilo pitanje na koje su morali da odgovore, ali nisu bili voljni da to urade jer su se i oni identifikovali kao žrtve nakon atomskih bombi. SAD, koje su služile kao lonac za topljenje kultura i dom potomaka pripadnika i kineske i japanske kulture, preuzele su mantiju istražitelja za žrtvu Kineza. Jošida je tvrdio da je masakr u Nankingu figurirao u pokušajima sve tri nacije dok rade na očuvanju i redefinisanju nacionalnog i etničkog ponosa i identiteta, preuzimajući različite vrste značaja na osnovu promene unutrašnjih i spoljašnjih neprijatelja svake zemlje.

Mnogi japanski premijeri posetili su svetilište Jasukuni, svetilište za japanske ratne pogibije do kraja Drugog svetskog rata, koje uključuje ratne zločince koji su učestvovali u masakru u Nankingu. U muzeju pored svetilišta, panel obaveštava posetioce da nije bilo masakra u Nankingu, ali da su kineski vojnici u civilu "strogo tretirani". 2006. bivši japanski premijer Juničiro Koizumi hodočastio je u svetilište uprkos upozorenjima Kine i Južne Koreje. Njegova odluka da poseti svetilište bez obzira na to izazvala je međunarodnu negodovanje. Iako je Koizumi negirao da je pokušavao da veliča rat ili istorijski japanski militarizam, kinesko ministarstvo spoljnih poslova optužilo je Koizumija da "ruši političke temelje kinesko-japanskih odnosa". Zvaničnik iz Južne Koreje je rekao da će pozvati ambasadora Tokija na protest.

Masakr se sporno poredi sa drugim katastrofama u Kini, koje uključuju veliku kinesku glad (1959–1961) i kulturnu revoluciju.

Kao komponenta nacionalnog identiteta

Jošida tvrdi da je „Nanking učestvovao u pokušajima sve tri nacije [Kine, Japana i Sjedinjenih Država] da sačuvaju i redefinišu nacionalni i etnički ponos i identitet, uzimajući različite vrste značaja na osnovu promene unutrašnjih i spoljašnjih neprijatelja svake zemlje“.

Kina

Iris Čang, u svojoj knjizi „Silovanje Nankinga”, tvrdi da je politika Hladnog rata ohrabrila predsednika Mao Cedunga da relativno ćuti o Nankingu kako bi zadržao trgovinske odnose sa Japanom.[204] Jung Čang i Džon Halidej u biografiji Maoa tvrde da Mao nikada nije dao nikakav komentar ni u vreme ni kasnije u svom životu o masakru, ali je često sa trajnom gorčinom primećivao političku borbu između njega i Vang Minga koja se takođe dogodila u decembru 1937. godine.

Pre 1970-ih, Kina je učinila relativno malo da skrene pažnju na masakr u Nankingu. Takođe, praktički nije bilo javnih komemoracija sve do posle 1982. godine. Međutim, Kina nije bila svesna japanske debate o masakru. Godine 1982, zabrinuti zbog japanskog poricanja, izveštaji o masakru u Nankingu, zajedno sa drugim ratnim zločinima koje je Japan počinio u Kini, pojavili su se u kineskim medijima. Zabrinutost u vezi sa japanskim poricanjem masakra nije bila ograničena samo na Narodnu Republiku Kinu; naučnici na Tajvanu su takođe pokrenuli odgovor, objavljujući mnoge studije o japanskim zverstvima u Kini.

Prema američkom novinaru Hauardu V. Frenču, pominjanje masakra je u Kini potisnuto jer su, ideološki, komunisti radije promovisali „mučenike klasne borbe“ nego žrtve rata, posebno kada u Nankingu nije bilo komunističkih heroja ili bilo kakvih komunista kada se masakr dogodio.

Prema Guo-Ćjang Lju i Fengći Ćjan sa Univerziteta Dikin, tek od 1990-ih, kroz revizionističku kampanju patriotskog obrazovanja, masakr je postao nacionalno sećanje kao epizoda „Veka poniženja“ pre komunističkog osnivanja „Nove Kine“. Ovaj ortodoksni narativ o žrtvama postao je isprepleten sa kineskim nacionalnim identitetom i veoma je osetljiv na revizionistička osećanja krajnje desnice u Japanu, zbog čega sećanje na masakr čini stalnom tačkom napetosti u kinesko-japanskim odnosima posle 1982. godine.

Japan

Nakon završetka Drugog svetskog rata, neki krugovi civilnog društva u Japanu razmišljali su o razmerama masakra i učešću običnih vojnika. Naročito je romanopisac Hota Jošije napisao roman „Vreme” („Jikan”) 1953. godine, prikazujući masakr iz ugla kineskog intelektualca koji ga posmatra. Ovaj roman je preveden na kineski i ruski jezik. Drugi očevici masakra takođe su iznosili svoja mišljenja u japanskim časopisima 1950-ih i 1960-ih, ali političke promene su polako nagrizle ovaj val priznanja.

U Japanu 21. veka, masakr u Nankingu dotiče se nacionalnog identiteta i pojmova „ponosa, časti i sramote“. Jošida tvrdi da „Nanking kristalizuje mnogo veći sukob oko toga šta bi trebalo da čini idealnu percepciju nacije: Japan, kao nacija, priznaje svoju prošlost i izvinjava se za svoja ratna nedela; ili ... čvrsto stoji protiv stranih pritisaka i podučava japansku omladinu o dobronamernim i hrabrim mučenicima koji su vodili pravedni rat da spasu Aziju od zapadne agresije.“ Priznavanje masakra u Nankingu kao takvog može se u nekim krugovima u Japanu posmatrati kao „razbijanje Japana“ (u slučaju stranaca) ili „samobičevanje“ (u slučaju japanskog).

Vlada Japana navodi da se ne može poreći da je došlo do ubistva velikog broja neboraca, pljačke i drugih dela japanske vojske. Međutim, takođe se navodi da je stvarni broj žrtava teško utvrditi.

Najšire korišćeni japanski udžbenici za srednje škole sadrže reference na masakr u Nankingu i druga pitanja kao što su žene za utehu. Žestoko kritično prema takvim referencama, Japansko društvo za reformu udžbenika istorije objavilo je Novi udžbenik istorije u pokušajima da umanji ratne zapise o Japanu tokom 1930-ih i ranih 1940-ih. Masakr u Nankingu je pominjao kao „incident“ i prešućivao pitanje žena za utehu. Postoji i samo jedna rečenica koja se odnosi na događaj: „oni [japanske trupe] su okupirale taj grad u decembru.“ Ovaj revizionistički udžbenik, iako je odobren od strane vlade, izbegavali su skoro svi školski okruzi i koristilo ga je samo 13 škola.

Australija

Radnici na dokovima u Australiji bili su užasnuti masakrom i odbili su da utovare sirovo gvožđe na brodove koji su krenuli ka Japanu, što je dovelo do Dalframskog spora 1938. godine.

Zapisi

U decembru 2007. godine, vlada NR Kine objavila je imena 13.000 ljudi koje su ubile japanske trupe u masakru u Nankingu. Prema novinskoj agenciji Sinhua, to je najkompletniji zapis do sada. Izveštaj se sastoji od osam tomova i objavljen je povodom obeležavanja 70. godišnjice početka masakra. Takođe navodi jedinice japanske vojske koje su bile odgovorne za svaku od smrti i navodi način na koji su žrtve ubijene. Džang Sjanven, glavni urednik izveštaja, navodi da su prikupljene informacije zasnovane na „kombinaciji kineskih, japanskih i zapadnih originalnih izvora, koja je objektivna i pravedna i koja može da izdrži suđenje istoriji“. Ovaj izveštaj je bio deo serije od 55 tomova o masakru, Zbirke istorijskog materijala masakra u Nankingu.

Vidi još

• Antijapanske demonstracije 2005.
• Bernhard Arp Sindberg
• Bitka za Čangde
• Masakr u Čangđaou
• Žene za utehu
• Masakr u Gandou
• Japansko društvo za reformu udžbenika istorije
• Đinanski incident
• Jon Rabe
• Napad biološkim oružjem na Kaimingđje
• Spisak masakara u Kini
• Kampanja Džejđang-Đansi, rezultovala je oko 250.000 smrtnih slučajeva kineskih civila zbog japanskih ratnih zločina, uključujući upotrebu biološkog oružja.
• Masakr u Port Arturu (Kina)
• Politika Tri sve
• Jedinica 100
• Jedinica 731

Izvori

• Berger, Gordon M. (1974). „Japan's Young Prince. Konoe Fumimaro's Early Political Career, 1916–1931”. Monumenta Nipponica. 29 (4): 451—475. ISSN 0027-0741. JSTOR 2383896. doi:10.2307/2383896. 
• Chang, Iris, The Rape of Nanking: The Forgotten Holocaust of World War II. ISBN 0140277447. , Foreword by William C. Kirby; Penguin US (Paper), 1998;
• Fogel, Joshua A. (2000). The Nanjing Massacre in History and Historiography. Berkeley, CA: University of California Press. str. 248. ISBN 978-0520220072. 
• Hotta, Eri (2013). Japan, 1941: Countdown to infamy (First Vintage Books izd.). New York. ISBN 978-0307739742. OCLC 863596251. 
• Kingston, Jeff (10. 8. 2008). „War and reconciliation: a tale of two countries”. Japan Times. str. 9. Arhivirano iz originala 5. 10. 2016. g. Pristupljeno 1. 5. 2017. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Rabe, John; Wickert, Erwin (1998). The Good Man of Nanking: The Diaries of John Rabe. New York: A. A. Knopf. ISBN 978-0375402111.  (The Good Man of Nanking: The Diaries of John Rabe na sajtu Gugl knjige)

Literatura

• Levene, Mark; Roberts, Penny (1999). The Massacre in History. Berghahn Books. ISBN 978-1-57181-934-5. 
• Totten, Samuel; Bartrop, Paul Robert (2008). Dictionary of Genocide: M-Z. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-34644-6. 
• Fogel, Joshua A. (2000). The Nanjing Massacre in History and Historiography. University of California Press. ISBN 978-0-520-22007-2. 
• Dillon, Dana R. (2007). The China Challenge: Standing Strong Against the Military, Economic, and Political Threats that Imperil America. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-5133-6. 
• Yoshida, Takashi (2006). The Making of the "Rape of Nanking" : History and Memory in Japan, China, and the United States: History and Memory in Japan, China, and the United States. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-534621-3. 
• Gallicchio, Marc (2007). The Unpredictability of the Past: Memories of the Asia-Pacific War in U.S.–East Asian Relations. Duke University Press. ISBN 978-0-8223-9052-7. 

Spoljašnje veze

• The Rape of Nanjing – Nanjing Massacre – documentary
• Documents of Nanjing Massacre – UNESCO
• BBC News: Nanjing remembers massacre victims
• Online Documentary: The Nanjing Atrocities Arhivirano 2019-02-21 na sajtu Wayback Machine A master's degree thesis that delves into the atrocity
• English translation of a classified Chinese document on the Nanjing Massacre
• Japanese Imperialism and the Massacre in Nanjing by Gao Xingzu, Wu Shimin, Hu Yungong, & Cha Ruizhen
• Kirk Denton, "Heroic Resistance and Victims of Atrocity: Negotiating the Memory of Japanese Imperialism in Chinese Museums"
• Nanjing Massacre history site: History, Photos and Articles
• 'No massacre in Nanjing,' Japanese lawmakers say
• "Denying Genocide: The Evolution of the Denial of the Holocaust and the Nanjing Massacre," college research paper by Joseph Chapel, 2004
• Rape of Nanjing Original reports from The Times
• War and reconciliation: a tale of two countries
• Review of Iris Chang, The Rape of Nanjing: The Forgotten Holocaust of World War II
• The Ghosts of Nanjing: Mogollon Connection Special Series by Jesse Horn Arhivirano 2019-04-15 na sajtu Wayback Machine
• The Nanjing Massacre Project: A Digital Archive of Documents & Photographs from American Missionaries Who Witnessed the Rape of Nanjing From the Special Collections of the Yale Divinity School Library
• The Nanjing Incident: Recent Research and Trends by David Askew in the Electronic Journal of Contemporary Japanese Studies, April 2002