Radu Lupu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Radu Lupu
Radu Lupu
Datum rođenja(1945-11-30)30. novembar 1945.
Mesto rođenjaGalac, Rumunija
Datum smrti17. april 2022.(2022-04-17) (76 god.)
Mesto smrtiLozana, Švajcarska

Radu Lupu (rum. Radu Lupu; Galac, 30. novembar 1945 — Lozana, 17. april 2022) bio je rumunski pijanista. Široko je poznat kao jedan od najvećih živih pijanista.[1][2][3] Rođen je u Galacu, gde je počeo da uči sviranje klavira sa šest godina. Njegovi glavni učitelji klavira bili su Florika Musičesku, koja je takođe predavala Dinu Lipatija, i Hajnrih Nojhaus, koji je takođe bio učitelj Svjatoslava Rihtera i Emila Giljelsa. Od 1966. do 1969. godine osvojio je prve nagrade na tri najprestižnija svetska pijanistička takmičenja: Van Klabern (1966), Žorž Enesku (1967) i Lids (1969). Ove pobede pokrenule su njegovu međunarodnu karijeru, pojavio sa svim glavnim orkestrima i na svim glavnim festivalima i muzičkim prestonicama sveta.

Od 1970. do 1993. snimio je preko dvadeset snimaka za Decca Records. Njegova samostalna snimanja, koja su dobila pohvale, uključuju dela Ludviga van Betovena, Johanesa Bramsa, Edvarda Griga, Volfganga Amadeusa Mocarta, Franca Šuberta i Roberta Šumana, uključujući sve Betovenove klavirske koncerte, kao i pet klavirskih sonata i druga samostalna dela; koncerte za klavir Griga i Šumana, kao i tri glavna Šumanova samostalna dela; devet klavirskih sonata i Impromptus and Moments musicaux Šuberta; razna glavna samostalna dela i prvi Bramsov koncert za klavir; i dva Mocartova koncerta za klavir. Njegova snimanja kamerne muzike za Decca Records uključuju sve Mocartove sonate za violinu i klavir sa Šimonom Goldbergom; violinske sonate Kloda Debisija i Sezara Franka sa Kjung-va Čungom; i razna dela Šuberta za violinu i klavir sa Goldbergom. Dodatno je snimao dela Mocarta i Šuberta za klavir sa Mariom Perahijom za CBS Masterwork, Šubertove pesme sa Barbarom Hendriks za EMI i dela Šuberta za klavir kod Danijela Barenbojma za Teldec.

Pored izvođenja muzike Betovena, Bramsa, Mocarta, Šuberta i Šumana, Lupu je poznat i po nastupima Bela Bartoka, Kloda Debisija, Žorža Enesku i Leoša Janačeka, između ostalih kompozitora. Lupu je bio nominovan sa dve nagrade Gremi, osvojivši jednu 1996. za album dve Šubertove klavirske sonate. Godine 1995. osvojio je Edisonovu nagradu za disk sa tri glavna Šumanova klavirska dela. Ostale nagrade koje je osvojio uključuju nagradu Franko Abijati 1989. i 2006. i nagradu Arturo Benedeti Mikelanđeli 2006.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Mladost i obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Moskovski konzervatorijum, gde je Lupu studirao od 1961. do 1969.

Rođen je 30. novembra 1945. u Galacu, u Rumuniji, kao sin Mejera Lupu, advokata i Ane Gabor, lingvistkinje.[4] Od svojih najranijih dana, Lupu se „uvek izražavao pevanjem”, a prvi klavir dobio je sa pet godina.[5] Studije klavira započeo je 1951, kao šestogodišnjak, kod Lije Busujočanu. U javnosti je debitovao 1957. godine, u periodu od dvanaest godina, na koncertu koji je predstavljao njegove sopstvene kompozicije.[5] Godine 1970. rekao je The Christian Science Monitor da „od samog početka sebe smatram kompozitorom. Bio sam siguran, a i svi ostali, da ću jednog dana postati poznati kompozitor”. Od kompozicije je odustao otprilike četiri godine kasnije, rekavši da misli da će biti „mnogo bolji kao pijanista”.[5]

Po završetku srednje škole u Galacu diplomirao je na Popularnoj školi za umetnost u Brašovu, gde je učio harmoniju i kontrapunkt kod Viktora Bikeriča. Nastavio je studije klavira na bukureštanskom konzervatorijumu (1959—1961) kod Florike Musičesku (koja je takođe predavala Dinu Lipatija) i Kela Delavranka, učeći kompoziciju sa Dragošom Aleksandreskom. Godine 1961. dobio je stipendiju za Moskovski konzervatorijum, gde je studirao sedam godina. U Moskvi je najpre dve godine učio kod Galine Eguazarove (učenice Aleksandra Goldenvajzera), a zatim kod Hajnriha Nojhausa (koji je takođe predavao Svjatoslavu Rihteru i Emili Giljels), a kasnije i kod njegovog sina Stanislava Nojhausa.[6] Diplomirao je 1969.[7][8] Takođe je bio učenik Marije Kurčo, student Artura Šnabela.[7] Međutim, u intervjuu 1981. godine, kada je upitan o tome kakve su uticaje na njega imali njegovi učitelji, Lupu je odgovorio da sebe smatra samoobrazovnim: „Moj prvi učitelj vodio me je na svaki orkestarski koncert, a takođe sam zahvalan na onome što sam naučio u Moskvi, ali u osnovi mislim na sebe (u svakom slučaju u muzici) kao na nekoga ko je samoobrazovan. Dosta sam naučio od Vilhelma Furtvenglera, Artura Toskaninija, svuda sam učio... sve više i više otkako sam napustio Moskvu”.[9]

Rana karijera[uredi | uredi izvor]

Godine 1965. osvojio je peto mesto na međunarodnom pijanističkom takmičenju Betoven u Beču.[10] Sledeće godine osvojio je prvu nagradu na drugom međunarodnom pijanističkom takmičenju Van Klabern; takođe je osvojio posebne nagrade za najbolje izvođeno delo (Structure for Piano Vilard Dikerman Strejt)[11] i najbolje izvođenje pokreta[11] iz klavirske sonate Aron Kopland.[12] Svoje izvođenje prvog klavirskog koncerta br. 2 (op. 16) Sergeja Prokofjeva Vašington post opisao je kao „najvatreniju i najogromniju”. Pored Prokofjeva, izveo je Betovenov koncert za klavir i orkestar broj 5. Es - Dur, opus 73. Carski.[13] Alisija de Laroča, koja je bila u žiriju, proglasila je Lupu genijem.[14] Nakon pobede izjavio je: „uopšte nisam očekivao. Samo sam zanemeo”.[11] Ubrzo nakon takmičenja, aprila 1967, debitovao je u Carnegie Hall u Njujorku u Betovenovom, Šubertovom i Šopenovom programu.[15] Međutim, Lupu je navodno odbio mnoge druge obaveze koje su došle sa nagradom, umesto daljeg studiranja u Moskvi.[16]

Godinu dana nakon pobede na takmičenju Van Klabern, 1967. je osvojio prvu nagradu na međunarodnom pijanističkom takmičenju Žorž Enesku. Dve godine kasnije, u oktobru 1969.[17] pobedio je na Lids; u finalu je izveo Betovenov III klavirski koncert (op. 37).[18] Sledećeg meseca, u novembru 1969. je samostalno debitovao u Londonu drugim delom Betovenove klavirske sonate br. 7. Džoun Čisel iz The Times na recitalu je napisala: „Doneo je naizmenično pustoš i ponos što se činilo kao životno iskustvo. Muzika se nikada nije mogla približiti govoru”.[19][20][21]

U aprilu 1970. snimio je svoj prvi snimak za Decca Records: Bramsovu rapsodiju u h-molu (op. 79 br. 1) i Three Intermezzi (op. 117) i Šubertovu sonatu za klavir u a-molu (D. 784).[22] Nastavio je da snima za njih naredne 23 godine.[23] U avgustu 1970. godine debitovao je na koncertu The Proms, izvodeći Bramsov prvi koncert za klavir i orkestar (Op. 15) sa BBC simfonijskim orkestrom pod dirigentskom palicom Eda de Varta u Rojal Albert holu.[24] U novembru 1970. snimio je svoj prvi koncertni zapis za Decca Records, Betovenovog trećeg klavirskog koncerta sa londonskim simfonijskim orkestrom kojim je dirigovao Lorens Foster,[25] takođe je snimio Betovenove 32 varijacije u c-molu.[23]

Lupuova prva velika američka gostovanja nakon pobede na takmičenju Lids bila su u februaru 1972. sa Klivlend orkestrom na prvom Bramsovom klavirskom koncertu sa dirigentom Danijelom Barenbojmom u Carnegie Hall u Njujorku[26] i u oktobru 1972. sa čikaškim simfonijskim orkestrom na trećem Betovenovom klavirskom koncertu pod dirigentskom palicom Karla Marija Đulinija.[27] Nastup Bramsa sa Klivlend orkestrom i Barenbojmom pregledao je Šenberg, muzički kritičar Pulicerova nagrada za The New York Times, koji je pre deset godina posebno ometao koncert njujorške filharmonije 6. aprila 1962, gde je isti koncert odsvirao Glen Guld sa njujorškom filharmonijom pod dirigentskom palicom Leonarda Bernstajna.[28] Šonberg je takođe bio kritičan prema izvedbi Lupua i Barenbojma, opisujući je kao „svojevoljnu, epizodnu i maniranu, samozadovoljavajuću, hirovitu”. Međutim, dodao je da je „ipak kroz sve ekscentričnosti proizašao osećaj dvoje mladih muzičara koji se trude da se izvuku iz kolotečine i ponekad uspeju, ali da u budućim godinama ovakav pristup može da im se zameri”.[29]

Priznanja[uredi | uredi izvor]

Iako je Šonberg kritikovao Lupuov debi sa Klivlend orkestrom kojim je dirigovao Barenbojm u februaru 1972, bio je mnogo oduševljeniji Lupuovim nastupom u novembru 1972, Betovenovog petog klavirskog koncerta sa kraljevskom filharmonijom pod dirigentskom palicom Lorensa Fostera u Carnegie Hall, pišući u The New York Times da je „njegov nastup mnogo učinio da iskupi utisak koji je ostavio prošle sezone u Bramsovom koncertu u d-molu. Tada je zvučao manirno, izbirljivo, veštački. Ovaj put je bio drugačiji pijanista”.[30] Šonberg je dodao:

Njegova proklamacija na otvaranju bila je velika i smela, odlikovana prodornim, mada staklastim tonom. Ovo je činilo temelj scene za vatrenu predstavu koja je bila stalno zanimljiva. Možda je malo nedostajalo resursa u boji, ali je imao pogon i ideje. I imao je izvanredan zamah, osim nekoliko loših ritmičkih grupa u usporenom pokretu.

Sledeće godine Lupu je snimio klavirske koncerte Šumana (Op. 54) i Griga (Op. 16) sa londonskim simfonijskim orkestrom pod dirigentskom palicom Andre Previna, snimak koji je Gramophone opisao kao „grandiozno zapovedajući”.[31] U februaru 1974. Lupu je izveo recital na koledžu Hunter u Njujorku, koji je oduševio Džona Rokvela iz The New York Times. Proglasio ga je „nikako običnim pijanistom” i pisao je o njegovom izvođenju Šubertove sonate za klavir u B-duru (D. 960):[32]

Za vreme Šuberta, pažnja publike bila je izvanredna. Bilo je to kao da je Lupu upošljavao neku vrstu alhemije da bi urokao nad svima. To je, zaista, otprilike ono što je on uradio, jer ima ono misteriozno nešto što prevazilazi tehniku, erudiciju i opštu muzikalnost da bi poseglo u senzibilitet slušalaca.

U novembru 1974. debitovao je u njujorškoj filharmoniji, izvodeći Mocartov 21 koncert za klavir (K. 467) pod dirigentskom palicom Džejmsa Konlona.[33][34] Godine 1975. debitovao je sa Konsertgebau orkestrom i održao premijeru klavirskog koncerta Andrea Čajkovskog, op. 4 sa kraljevskom filharmonijom pod dirigentskom upravom Urija Segala u kraljevskoj festivalskoj dvorani.[35][36] Godine 1976. snimio je Bramsovih šest komada (Op. 118) i četiri dela za klavir (Op. 119), što je Stereo Review opisao kao „blistavu spoznaju onoga što je Brams postavio, što ostavlja bez reči i jednostavno čini uživanje što ima uši”.[37] Godine 1978. debitovao je u berlinskoj filharmoniji pod dirigentskom palicom Herberta fon Karajana na festivalu u Salcburgu.[37] Pregledajući recital koji je Lupu održao u David Geffen Hall 1980.[38] Endru Porter iz The New Yorker pozdravio je Lupua kao „majstora koji zadovoljava sve vrste”.[37] Do 1981. svirao je sa svim većim orkestrima.[37]

Ostatak 20. veka[uredi | uredi izvor]

U junu 1982. Lupu je snimio kritički hvaljeni snimak Šubertovog Impromptus (D. 899 i 935). Džon Rokvel je u časopisu The New York Times napisao da „Lupuov ton pevanja ovde mora da se čuje da bi mu se verovalo. Bez omalovažavanja ostalih aspekata Šubertove muzičke ličnosti, on kompozitorsku pesničku suštinu beleži retkom lepotom i time još jednom potvrđuje sposobnost današnjih izvođača da ožive muziku prošlosti”.[39] Pored toga, Gramophone je o snimku rekao: [40]

Svih osam komada donosi uvide sve njegove vlastite proročne akutne svesti o vizionaru kod Šuberta, dok bi kao klavir svirao čisto i jednostavno, teško da bi mogao biti draži u fraziranju ili tonu. Kada sam se prvi put suočio sa ovim povratkom na već previše snimljene delove, moja trenutna reakcija je bila, priznajem, „Zašto još jedna?”. Sada shvatam da katalog ne bi bio potpun bez stanovišta tako posvećenog Šubertovca.

Godine 1989. Lupu je od italijanskog udruženja kritičara dodelilo nagradu Franko Abijati; ponovo mu je dodeljena nagrada 2006.[41][42] Godine 1995. osvojio je Edisonovu nagradu za album Šumanovih Kinderszenen (Op. 15), Kreisleriana (Op. 16) i Humoreske (Op. 20) koji je takođe nominovan za nagradu Gremi.[43][44] Godine 1995. dobio je nagradu Gremi za najbolje instrumentalno solističko izvođenje (bez orkestra) za svoj album Šubertovih klavirskih sonata u B-duru (D. 960) i A-duru (D. 664).[44]

21. vek[uredi | uredi izvor]

Godine 2006. nagrađen Premio Internazionale Arturo Benedetti Michelangeli, a 2016. je imenovan za orden Britanskog carstva za zasluge u muzici 2016.[45]

U junu 2019. Lupuov agent objavio je da će se pijanista povući sa koncertne scene na kraju sezone 2018—2019.[46][47][48]

Umro je u Lozani 17. aprila 2022. godine.[49]

Privatni život[uredi | uredi izvor]

Lupuova prva supruga bila je violončelistkinja Elizabeta Vilson (rođena 1947), ćerka diplomate Dankana Vilsona, sa kojom se oženio 1971.[50][51] Trenutno boravi u Lozani, u Švajcarskoj sa suprugom, violinistkinjom u orkestru Chambre de Lausanne.[14]

Tokom većeg dela svoje karijere, Lupu je redovno odbijao da daje intervjue novinarima[52] iz straha da će ga pogrešno razumeti ili citirati.[53] Njegova odbojnost prema štampi i publicitetu podstakla ih je da ga označe kao povučenog,[54] a The Independent ga naziva „vunastim usamljenikom” i „neko ko je nevoljno uvučen u koncertnu dvoranu”.[52] Pored toga, Lupu obično nije dozvoljavao radio emisije svojih nastupa.[55] Godine 1994., Čikago tribjun primetio je da je Lupuov komplet za štampu tada sadržao jedan jedini intervju koji je dao magazinu Clavier 1981. Ostali objavljeni intervjui uključuju razgovor koji je Lupu odobrio Clavier 1992.[53] i intervju iz 1975. koji je emitovan na BBC Radio 3.[56]

Muzički stil[uredi | uredi izvor]

Lupu u simfonijskom centru u Čikagu, 2010.

Svira obično uz klavir,[57][58] bez standardne klupe.[59] Izjavio je za Clavier 1981. da je sedeći na klupi imao tendenciju da se nagne napred, podigne ramena, postane ukočen i sve više ima bolove. Takođe je rekao da je kod kuće vežbao sa stolicom i da mu je bilo prirodno.[60] Iako je Lupu poštovao sviranja Artura Rubinštajna i Vladimira Horovica, imenovao je Mečislava Horšovskog koji je imao najveći uticaj na njegovo sviranje, rekavši da on govori sa njim kao sa nikim drugim. Početni pristup novoj muzici mu je bio da čita dalje od klavira, rekavši da „lakše čita dalje od instrumenta” i da je „to jedini način učenja”.[60] Izjavio je da proizvodi tonova da „iz glave”, dodajući: „Ako imate bilo kakav pojam zvuka, čujete ga u svom unutrašnjem uhu. Sve na čemu morate raditi je da uskladite taj zvuk na instrumentu. Čitav balans, linija, ton, glava opaža i kontroliše”. Dalje opisuje proizvodnju tonova kao „proces podudaranja za koji vežba”, a fizički kontakt tastature kao „vrlo individualnu stvar određenu bojom ili timbrom koji čujete i pokušavate da dobijete, komad koji svirate, fraza”.[60]

Lupuovo sviranje izazvalo je divljenje ne samo muzičkih kritičara, već i kolega umetnika. Micuko Učida je Hamfriju Bartonu u intervjuu za BBCRadio 3 2002. godine rekao da „na zemlji nema nikoga ko zaista može da dobije određeni opseg boja, a takođe i kontrolu, ne potcenjujte ovu neverovatnu kontrolu njegovog sviranja”.[61] Nikolaj Luganski je u intervjuu rekao da Lupu „poseduje retku moć puštanja da muzika govori sama za sebe”,[62] a Andraš Šif je izjavio da Lupu ima „retki dar da osvetli sve što svira retkom muzičkom inteligencijom”.[63] Među ostale pijaniste koji su izrazili divljenje prema Lupu ili ga navode kao inspiraciju u svom stvaralaštvu su Emanuel Aks, Danijel Barenbojm, Seong-đin Čo (koji je Lupuov snimak Šubertovog Impromptus nazvao svojim omiljenim),[64] Kiril Gerštajn, Stiv Houg, Robert Levin, Marija Žoao Pires[65] i Danil Trifonov.[66] Dirigent Janik Nezet-Seguin navodi Lupua kao inspiraciju dok je bio student klavira, rekavši da je slušanje njegovih recitala i snimaka oblikovalo njegovu koncepciju zvuka od malih nogu, a violončelista Stiven Iserlis ga je nazvao jednim od najvećih umetnika koje je ikada čuo ili poznavao.[63]

Repertoar i snimci[uredi | uredi izvor]

U periodu od 23 godine, Lupu je snimio preko dvadeset snimaka za Decca Records. Njegov prvi snimak snimljen je u proleće 1970. Lupuova samostalna snimanja, koja su pohvaljena, uključuju dela Betovena, Bramsa, Griga, Mocarta, Šuberta i Šumana. Njegova samostalna snimanja bez orkestra uključuju pet Betovenovih sonata za klavir (Op. 13, 27/2, 49 i 53), kao i dva Betovenova ronda za klavir (Op. 51) i 32 varijacije u c-molu; Bramsovu sonata za klavir br. 3 u f-molu (op. 5), dve rapsodije (op. 79), šest komada (op. 118) i četiri dela za klavir (op. 119); devet Šubertovih sonata za klavir (D. 157, 557, 664, 784, 845, 894, 958, 959, 960) kao i Impromptus (D. 899, 935) i Moments musicaux (D. 780); i Šumanove Humoreske (op. 20), Kinderszenen (op. 15) i Kreisleriana (op. 16). Njegova snimanja uključuju kompletan ciklus koncerata za klavir Betovena sa Izraelskom filharmonijom pod dirigentskom upravom Zubina Mehta; Bramsov prvi koncert za klavir i orkestar (op. 15) sa londonskom filharmonijom pod dirigentskom palicom Eda de Varta; koncerti za klavir Griga i Šumana sa londonskim simfonijskim orkestrom i Androm Previnom; i dva Mocartova koncerta za klavir (K. 414 i 467) sa engleskim kamernim orkestrom pod upravom Urija Segala. Njegova snimanja kamerne muzike za Decca Records uključuju sve Mocartove sonate za violinu i klavir sa Šimonom Goldbergom; violinske sonate Debisija i Franka sa Kjung-va Čungom;[67] i razna Šubertova dela za violinu i klavir sa Goldbergom. Dodatno je snimio dela Mocarta i Šuberta za klavir sa Mari Perahijom za CBS Masterworks, dva albuma Šubertovih pesama sa Barbarom Hendriksom za EMI i disk sa Šubertovim delima za klavir sa Danijelom Barenbojmom za Teldec.[68][69]

Pored kompozitora koje je snimao, Lupu je poznat i po nastupima Bartoka,[70][71] Eneskua,[72] i Janačeka.[73][74]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Gramophone (30. 11. 2015). „Happy 70th birthday, Radu Lupu!”. www.gramophone.co.uk (na jeziku: engleski). Pristupljeno 18. 12. 2018. 
  2. ^ Duncan, Scott. „A Cache of Rare Gems”. Chicago Tribune. Pristupljeno 10. 12. 2018. 
  3. ^ „Maestro di color che sanno”. Alex Ross: The Rest Is Noise. Pristupljeno 10. 12. 2018. 
  4. ^ „Searching for Radu Lupu – The New York Sun”. nysun.com. Arhivirano iz originala 22. 01. 2018. g. Pristupljeno 4. 2. 2016. 
  5. ^ a b v Woodward, Ian (10. 9. 1970). „Wonderboy”. The Christian Science Monitor. 
  6. ^ „Radu Lupu”. George Enescu Festival (na jeziku: engleski). 9. 4. 2013. Arhivirano iz originala 14. 12. 2018. g. Pristupljeno 10. 12. 2018. 
  7. ^ a b Immelman, Niel (13. 4. 2009). „Obituary: Maria Curcio”. The Guardian. 
  8. ^ „Maria Curcio”. The Daily Telegraph. 7. 4. 2009. 
  9. ^ Montparker, Carol (May—June 1981). „Radu Lupu: Acclaim in Spite of Himself”. Clavier. str. 13.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  10. ^ „Cliburn Contest Won by Rumanian; $10,000 and International Tour Go to Radu Lupu, 20”. The New York Times (na jeziku: engleski). 10. 10. 1966. ISSN 0362-4331. Pristupljeno 17. 12. 2018. „Mr. Lupu, whose father is a lawyer and whose mother teaches French in high school, finished fifth at the recent Vienna International Beethoven Competition.” 
  11. ^ a b v „Cliburn Contest Won by Rumanian; $10,000 and International Tour Go to Radu Lupu, 20”. The New York Times (na jeziku: engleski). 10. 10. 1966. ISSN 0362-4331. Pristupljeno 17. 12. 2018. 
  12. ^ „1966 Cliburn Competition – The Cliburn” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 10. 12. 2018. 
  13. ^ Hume, Paul (10. 10. 1966). „Rumania's Radu Lupu Wins Cliburn Piano Competition”. The Washington Post. str. C10. 
  14. ^ a b Buluc, Magdalena Popa (1. 8. 2012). „Radu Lupu atinge vibraţiile infinitezimale ale poeziei”. Cotidianul RO (na jeziku: rumunski). Pristupljeno 10. 12. 2018. 
  15. ^ Ericson, Raymond (13. 4. 1967). „Music: Pianist's Reward: Lupu, Cliburn Contest Winner, Makes Debut”. The New York Times. str. 50. 
  16. ^ Duncan, Scott. „A Cache of Rare Gems”. Chicago Tribune. Pristupljeno 10. 12. 2018. 
  17. ^ „Leeds Winners”. Variety. 29. 10. 1969. str. 58. 
  18. ^ „Radu Lupu in rehearsal before his Finals performance at the 1969 Competition – The Leeds International Piano Competition”. www.facebook.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 11. 12. 2018. „... he played Beethoven's 3rd Concerto in C minor, Op. 37 [in the competition].” 
  19. ^ „Radu Lupu”. George Enescu Festival (na jeziku: engleski). 9. 4. 2013. Arhivirano iz originala 14. 12. 2018. g. Pristupljeno 10. 12. 2018. 
  20. ^ Siek, Stephen (10. 11. 2016). A Dictionary for the Modern Pianist (na jeziku: engleski). Rowman & Littlefield. str. 111. ISBN 978-0-8108-8880-7. 
  21. ^ Chissell, Joan (28. 11. 1969). „Prize-winner's debut”. The Times Digital Archive. The Times. str. 16. Pristupljeno 8. 4. 2019. 
  22. ^ Stuart, Philip (jul 2009). „Decca Classical, 1929–2009” (PDF). AHRC Research Centre for the History and Analysis of Recorded Music. str. 432. Pristupljeno 8. 4. 2019. 
  23. ^ a b Liner notes to „Radu Lupu: The Complete Decca Solo Recordings”. Presto Classical (na jeziku: engleski). Pristupljeno 11. 12. 2018. 
  24. ^ „Prom 36”. BBC Music Events (na jeziku: engleski). Pristupljeno 11. 12. 2018. 
  25. ^ Liner notes to „Radu Lupu – Complete Decca Concerto Recordings – Decca: B001581402”. www.arkivmusic.com. Arhivirano iz originala 29. 10. 2020. g. Pristupljeno 11. 12. 2018. 
  26. ^ Schonberg, Harold C. (16. 2. 1972). „Something Different Tried in a Brahms Concerto”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 11. 12. 2018. 
  27. ^ „Chicago Symphony features Lupu as piano soloist”. The Chicago Defender (Big Weekend Edition). 13. 4. 1974. str. A6. „Lupu, 28, made a notable Chicago Symphony debut last season when he performed Beethoven's Third Piano Concerto under the direction of Carlo Maria Giulini on Oct. 5-6, 1972.” 
  28. ^ Schonberg, Harold C. (7. 4. 1962). „Music: Inner Voices of Glenn Gould”. The New York Times. str. 17. 
  29. ^ Schonberg, Harold C. (16. 2. 1972). „Something Different Tried in a Brahms Concerto”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 17. 12. 2018. 
  30. ^ Schonberg, Harold C. (26. 10. 1972). „Foster Leads Royal Philharmonic in Tippett's First”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 17. 12. 2018. 
  31. ^ Liner notes to„Grieg, Schumann: Piano Concertos / Radu Lupu, André Previn / Reissued, Remastered”. www.amazon.com. Pristupljeno 15. 12. 2018. 
  32. ^ Rockwell, John (18. 2. 1974). „Pianistic Magic Is Woven By Radu Lupu in Schubert”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 17. 12. 2018. 
  33. ^ Rockwell, John (18. 2. 1974). „Pianistic Magic Is Woven By Radu Lupu in Schubert”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 17. 12. 2018. „The orchestra's [1974-1975] regular subscription season... will introduce two conductors in their Philharmonic debuts. One is Bernard Haitink, ... and the other is James Conlon ... Soloists scheduled to make Philharmonic debuts are... Radu Lupu, ...” 
  34. ^ Schonberg, Harold C. (7. 11. 1974). „Music: Conlon Conducts Philharmonic”. The New York Times. 
  35. ^ Pountney, David (15. 9. 2016). „André Tchaikowsky: from Warsaw to Belmont via a wardrobe”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Pristupljeno 17. 12. 2018. 
  36. ^ „Andre Tchaikowsky Composer”. andretchaikowsky.com. Pristupljeno 17. 12. 2018. 
  37. ^ a b v g Montparker, Carol (May—June 1981). „Radu Lupu: Acclaim in Spite of Himself”. Clavier. str. 13.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  38. ^ „Piano: Radu Lupu Plays 3 Challenging Works”Neophodna novčana pretplata. timesmachine.nytimes.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 17. 12. 2018. 
  39. ^ Rockwell, John (3. 6. 1984). „Who Says Modern Pianists Are Un-Romantic?”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 30. 12. 2018. 
  40. ^ Guest (9. 1. 2013). „Schubert Impromptus”. www.gramophone.co.uk (na jeziku: engleski). Pristupljeno 30. 12. 2018. 
  41. ^ „● 2000-2009”. » ● 2000-2009 (na jeziku: italijanski). 10. 7. 2014. Arhivirano iz originala 24. 06. 2021. g. Pristupljeno 15. 4. 2019. 
  42. ^ „KAJIMOTO | ARTISTS | Radu Lupu”. www.kajimotomusic.com. Pristupljeno 27. 12. 2018. 
  43. ^ „KAJIMOTO | ARTISTS | Radu Lupu”. KAJIMOTO. Pristupljeno 15. 4. 2019. 
  44. ^ a b „Radu Lupu” (na jeziku: engleski). Grammy Awards. 15. 2. 2019. Pristupljeno 15. 4. 2019. 
  45. ^ „No. 61450”. The London Gazette (Supplement). 30. 12. 2015. str. N9. 
  46. ^ „El pianista Radu Lupu se retira a final de temporada” (na jeziku: španski). Pristupljeno 2019-12-11. 
  47. ^ „Pianist Radu Lupu Retires”. 98.7WFMT (na jeziku: engleski). 2019-06-28. Pristupljeno 2019-12-11. 
  48. ^ „Radu Lupu retires”. Rhinegold (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2019-12-11. 
  49. ^ „Radu Lupu: le pianiste de l’indicible s’est tu”. Le Temps (na jeziku: francuski). 2022-04-18. ISSN 1423-3967. Pristupljeno 2022-04-18. 
  50. ^ „Wilson, Sir (Archibald) Duncan (1911–1983), diplomatist”. Oxford Dictionary of National Biography (online izd.). Oxford University Press. 2004. doi:10.1093/ref:odnb/64933.  (Subscription or UK public library membership required.)
  51. ^ Rusbridger, Alan (17. 9. 2013). Play It Again: An Amateur Against the Impossible (na jeziku: engleski). Farrar, Straus and Giroux. str. 318. ISBN 978-0-374-71062-0. 
  52. ^ a b Ivry, Benjamin (10. 1. 2008). „Searching for Radu Lupu”. The New York Sun. Arhivirano iz originala 01. 05. 2021. g. Pristupljeno 27. 12. 2018. 
  53. ^ a b Montparker, Carol (July—August 1992). „Radu Lupu in Conversation”. Clavier. 31: 12—16.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  54. ^ Duncan, Scott. „A Cache of Rare Gems”. Chicago Tribune. Pristupljeno 10. 12. 2018. 
  55. ^ Gerstein, Kirill (30. 11. 2015). „Happy Birthday, Radu Lupu!”. The New York Review of Books (na jeziku: engleski). Pristupljeno 18. 12. 2018. 
  56. ^ „Artist in Focus: Radu Lupu”. Morning Performance. 29. 4. 2002. BBC Radio 3. Pristupljeno 16. 4. 2019. 
  57. ^ Duncan, Scott. „A Cache of Rare Gems”. Chicago Tribune. Pristupljeno 10. 12. 2018. 
  58. ^ „Radu Lupu, the Piano Wizard”. www.scena.org. Pristupljeno 18. 12. 2018. 
  59. ^ Montparker, Carol (July—August 1992). „Radu Lupu in Conversation”. Clavier. 31: 12—16.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  60. ^ a b v Montparker, Carol (May—June 1981). „Radu Lupu: Acclaim in Spite of Himself”. Clavier. str. 13.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  61. ^ „Artist in Focus: Radu Lupu”. Morning Performance. 30. 4. 2002. BBC Radio 3. Pristupljeno 16. 4. 2019. 
  62. ^ „Interview with Nikolai Lugansky – September 1996”. lugansky.homestead.com. Pristupljeno 18. 12. 2018. 
  63. ^ a b Gramophone (30. 11. 2015). „Happy 70th birthday, Radu Lupu!”. www.gramophone.co.uk (na jeziku: engleski). Pristupljeno 18. 12. 2018. 
  64. ^ „Seong-Jin Cho– The Man and His Music”. Positive Feedback (na jeziku: engleski). 3. 4. 2016. Pristupljeno 18. 12. 2018. 
  65. ^ „An admirer of Radu Lupu”. Classic FM (na jeziku: engleski). Pristupljeno 18. 12. 2018. 
  66. ^ „Daniil Trifonov”. The Counterpoints (na jeziku: engleski). Pristupljeno 18. 12. 2018. 
  67. ^ „Radu Lupu, Han De Vries, Vicente Zarzo, George Pieterson, Brian Pollard, First Desk Winds of Concertgebouw Orch. – Mozart / Beethoven: Quintets for Piano and Wind - Amazon.com Music”. www.amazon.com. Pristupljeno 2. 1. 2019. 
  68. ^ Liner notes to „Radu Lupu: The Complete Decca Solo Recordings”. Presto Classical (na jeziku: engleski). Pristupljeno 11. 12. 2018. 
  69. ^ Liner notes to „Radu Lupu – Complete Decca Concerto Recordings – Decca: B001581402”. www.arkivmusic.com. Arhivirano iz originala 29. 10. 2020. g. Pristupljeno 11. 12. 2018. 
  70. ^ Rockwell, John (18. 2. 1974). „Pianistic Magic Is Woven By Radu Lupu in Schubert”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 20. 4. 2019. 
  71. ^ „Review/Music; A Pianist Whose Intense Subjectivity Turns Listeners Into Eavesdroppers”. timesmachine.nytimes.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 20. 4. 2019. 
  72. ^ Holland, Bernard (26. 1. 2002). „In Performance: Classical Music; The Kind of Virtuosity That Starts in the Mind”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 20. 4. 2019. 
  73. ^ Gramophone (30. 11. 2015). „Happy 70th birthday, Radu Lupu!”. www.gramophone.co.uk (na jeziku: engleski). Pristupljeno 18. 12. 2018. 
  74. ^ Griffiths, Paul (24. 1. 2000). „Music in Review: Classical Music; A Pianist Eager To Get to the Encore”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 20. 4. 2019. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Mediji vezani za članak Radu Lupu na Vikimedijinoj ostavi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Раду_Лупу&oldid=27730883”