Rene Vivijen

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Rene Vivijen
Rene Vivijen oko 1904. godine
Lični podaci
Puno imePolin Meri Tarn
Datum rođenja(1877-06-11)11. jun 1877.
Mesto rođenjaLondon, Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti18. novembar 1909.(1909-11-18) (32 god.)
Mesto smrtiPariz, Francuska
Književni rad
Uticaji odSapfo, Aldžernon Čarls Svinbern, Džon Kits, Šarl Bodler[1]
Najvažnija delaUne femme m’apparut
Hrist, Afrodita, i gospodin Pepen
Gospa od vučice
Potpis

Polin Meri Tarn (engl. Pauline Mary Tarn, poznata pod imenom Rene Vivijen (franc. Renée Vivien; London, 11. jun 1877 - Pariz, 18. novembar 1909) bila je britanska književnica, koja je pisala na francuskom jeziku.

Ćerka dobrostojećih roditelja, oca Britanca i majke Amerikanke, odrasla je i obrazovana u Londonu i Parizu. Nakon mučnih događaja oko očevog nasledstva, tokom kojih je majka pokušala da je smesti i u duševnu bolnicu, kao bogata naslednica, lišena materijalnih briga odlazi u Pariz, u svojoj dvadeset i prvoj godini. U Parizu je započela boemski život, uživajući u hedonističkom životu i otvorenom iskazivanju ljubavi prema ženama. Preuzela je nadimak Sapfo 1900, ugledajući se na starogrčku pesnikinju Sapfo. Proputovala je Evropu, Severnu Ameriku, obišla sever Afrike i Bliski istok, a stigla je i do Japana i Kine. Svojim životom, ispunjenim porocima, fantazijama i fetišima nadovezala se na tradicuju takozvanih prokletih pesnika. Narušenog zdravlja i telesno istrošena umrla je u trideset i drugoj godini života.

Dekadentna pesnikinja androginog i ekscentričnog ponašanja, Rene Vivijen, plenila je svojom dubokom i razgranatom kulturom, u potpunosti usaglašenom sa periodom -Belle époque}- u Parizu, ali i u dijalogu sa drugim kulturnim obrascima, udaljenim u prostoru i vremenu. Kao pesnikinja pripadala je manirizmu parnasizma i simbolizma. Pisala je sonete, potom pesme u inače retkom hendekasilapskom stihu, kao i poeziju u prozi. U njenim pesničkim zbirkama dominiraju večne teme mladosti i lepote, potom starenja, propadanja i smrti. U svojoj prozi suprostavljala se maniru simbolizma u predstavljanju ženske figure kao neaktivne, nepomične i blede, Rene Vivijen se opredelila za slikanje snažne i delatne ženskosti koja se buni protiv nametnutih okvira.[2]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Detinjstvo i beg u Pariz[uredi | uredi izvor]

Rene Vivijen

Rene Vivijen, rođena je kao Polin Meri Tarn (Pauline Mary Tarn), 11. juna. 1877, u Londonu. Ćerka dobrostojećih roditelja, oca Britanca i majke Amerikanke, odrasla je i obrazovana u Londonu i Parizu. Nakon mučnih događaja oko očevog nasledstva, tokom kojih je majka pokušala da je smesti i u duševnu bolnicu, kao bogata naslednica, lišena materijalnih briga odlazi u Pariz, u svojoj dvadeset i prvoj godini. U potpunosti je usvojila francuski jezik, koji je učila od detinjstva, i kulturu, a na maternjem jeziku više nije želela da piše. I dok su pre nje mnogi anglosaksonski pisci, emigriravši u Pariz, poput Hemingveja i Gertrude Stajn, radili na tome da pojednostave engleski idiom, Vivijen se u potpunosti odrekla maternjeg jezika, tvrdivši da je francuski jezik za nju jezik slobode. Pored toga što je, kako je naglasila u svojoj prepisci, atmosferu viktorijanske i edvardijanske Engleske doživljavala kao zagušljivu i teskobnu, Vivijen je odbegla u Francusku i zato što je bila lezbijka. Francuska tog vremena je gajila tolerantniji stav prema homoseksualcima i nije ih krivično gonila, kako je to činilo englesko društvo; utočište u Francuskoj našao je i Oskar Vajld, nakon što je bio osuđen na dve godine teške robije pod optužbom da je učestvovao u homoseksualnom činu.[2]

Sloboda u Parizu[uredi | uredi izvor]

Njeno bogatstvo omogućilo joj je da u Parizu živi slobodno i boemski. Otvorena je pisala pesme i prozu slaveći svoju ljubav prema ženama. Živela je u raskošnom stanu na aveniji Bulonjska šuma br. 23, a bašta joj je bila uređena u japanskom stilu. Stan je bio opremljen antikvitetima kupljenim u Londonu i egzotičnim predmetima sa dalekog istoka.

Pored toga što je bila obrazovana, Vivijen je bila i velika putnica. Proputovala je Evropu, Severnu Ameriku, Egipat, veći deo bliskog istoka, Kinu, Japan. U javnosti je bila prepoznatljiva po svom androginom izgledu i raskošnoj odeći. Savremenici su je smatrali lepom i elegatnom.

Ljubavne afere[uredi | uredi izvor]

Rene Vivijen

Ubrzo nakon dolaska u pariz upustila se u ljubavnu vezu sa američkom spisateljicom Natali Kliford Barni. Veza je bila burna, prepuna neverstava i ljubomore. Njihov odnos se okončao kada je Natali otišla za Ameriku 1901. godine. Takođe, dugogodišnje poznanstvo sa drugaricom iz detinjstva, Violet Šilito, ostavilo je dubokog traga na psihološkom profilu Rene Vivijen. Veza nikada nije ostvarena, a kada je Violet Šileto preminula od tifusa, Rene Vivijen se osećala krivom, i samu sebe je optuživala do kraja života. Nakon šest meseci Natali Barni se vratila u Pariz i želela je po svaku cenu da joj se ljubavinica vrati. Vivijen je odbijala da se sa njom sastane, a Natali je sve do smrti nastavila da joj piše ljubavna pisma, šalje poklone i osobe sa nalogom da je smilostive.[3]

Vivijen je imala i druge strastvene veze. Među njima posebno je bila jaka veza sa baronesom Elenom van Zilen, pripadnicom pariskog ogranka porodice Rotšild. Iako je imala lezbijske veze, Elena je bila udata i imala je dva sina. Nekoliko godina je bila snažna podrška Vivijeni pružajući joj utehu i sigurnost. Zbog Zileninog društvenog položaja i braka, nisu mogle da se zajedno pojavljuju u javnosti. Ipak, zajedno su putovale i održavale diskretnu vezu godinama. Vivijen se u pismu svome prijatelju Žanu Šarl-Brinu poverila da svoju vezu sa baronesom doživljava kao brak. Zajedno su pisale poeziju i prozu pod pseudonimom Pol Riversdejl. Danas proučavaoci smatraju da je sve te knjige Vivijen sama pisala, kao i druge knjige koje je baronica potpislaa svojim imenom.[4]

Dok je još bila u vezi sa baronicom, Rene je dobila pismo od Kerime Turhan, supruge osmanskog diplomate u Istanbulu. Njih dve su započele strastveno dopisivanje. Kerime je bila obrazovana u skladu sa francuskim običajima, ali je u haremu živela po islamskim pravilima. Stoga strogi turski običaji nikada nisu dozvolili da se njih dve upoznaju.[5] Ovom razočaranju pridružilo se i drugo: baronesa de Zilen ostavila je Rene zbog druge žene 1907. godine.[6] Duboko povređena, otputovala je na duži vremenski period.

Samodestruktivno ponašanje[uredi | uredi izvor]

Problemi na ljubavnom planu samo su otežale njene psihičke krize, koje su se izvesno vreme razvijale i ubrzavale njen fizički sunovrat. Sve se više okretala alkoholu, opojnim drogama i sadomazohističkim fantazijama. Davala je oduške svojim brojnim fetišima i neurozama; seksualni promiskuitet ispunjavao joj je dane i noći, a upala je u samoubilačku depresiju i tešku anoreksiju.[2]

Emotivno utučena i u dubokim novčanim dugovima, Vivijen je pokušala da izvrši samoubisto u Londonu 1908. godine, tako što je ispila otrov ležeći na krevetu i držeći buket ljubičica pored srca. U svojoj nameri nije uspela, a dodatno je i zaradila upalu pluća. Kada se vratila u Pariz, sve više je slabila. Obolela je od hroničnog gastritisa usled zloupotrebe alkohola i pića sa hloralom hidratom. Takođe, odbijala je da uzima hranu, te je pre svoje smrti težila oko 31 kilogram. Višestruki neuritisi izazvali su kočenje udova, te je morala da hoda uz pomoć štapa.

Smrt[uredi | uredi izvor]

Potpuno iscrpljena, Rene Vivijen je umrla 18. novembra 1909. godine, u svojoj trideset i drugoj godini. Sahranjena je na groblju u Pasiju, otmenom kvartu Pariza u kojem je živela.[7]

Njena bivša ljubavnica Natali Kliford Barni je u svom delu Misaone avanture za Rene Vivijen napisala:

.

Književno stvaralaštvo[uredi | uredi izvor]

Rene Vivijen je pisala poeziju, pripovetke i romane. Sačuvan je i deo njene prepiske. Suvereno i virtuezno je vladala francuskim jezikom i pesničkom formom, te se sasvim uklapa u ideje lepote i vladavinu forme francuskog Belle époque-a.

Kao pesnikinja pripadala je manirizmu parnasizma i simbolizma. Pisala je sonete, potom pesme u inače retkom hendekasilapskom stihu.[1] U njenim pesničkim zbirkama dominiraju večne teme mladosti i lepote, potom starenja, propadanja i smrti; duboko razvijen nespokoj prema fizičkom postojanju doživljava u njenoj poeziji svoj paroksizam, a njene pesničke snage, inače virtuozne, iscrpljuju se u traganju za mitskim rajem, izgubljenim rajem, sasvim na tragu Prustove zamisli.[2]

Napisala je roman Žena mi se objavila (Une femme m’apparut) iz 1904. godine, a prozni vrhunac dostigla je zbirkom pripovedaka „Gospa od vučice“ (La Dame à la louve) iz 1904. godine. Napisana u tradiciji simbolizma i dekadetno-romantičarske morbidnosti u zbirci se ispituju poetički i životni stavovi same književnice, njena verovanja, ljubavi i strahovi. Suprostavljajući se maniru simbolizma u predstavljanju ženske figure kao neaktivne, nepomične i blede, Rene Vivijen se opredelila za slikanje snažne i delatne ženskosti koja se buni protiv nametnutih okvira. Naročito podvlači kult devičanstva i telesne čistote.[2]

Satirični sastav Hrist, Afrodita, i gospodin Pepen (Le Christ, Aphrodite et M. Pepin), odražava poseban, duhovit i ironičn aspekt duha Rene Vivijen, koji se povremeno probija u svim njenim proznim sastavima. U jednoj fazi svog života ona je pokušala da se približi katolicizmu, želeći da u njemu nađe smirenje i lek.[1] Do toga nije došlo tako da je satira uperena je protiv svešteničkog i malograđanskog poimanja ljubavi.

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Francuska književnica Kolet, koja je bila Vivijenina prijateljica i komšinica od 1906. do 1908. godine, ispripovedala je destruktivno ponašanje Vivijen u poglavlju knjige Čisto i nečisto, zbirci portreta u kome je prikazala raznovrsne seksualne portrete. Knjiga je napisana 20-ih, ali je objavljena 1932. godine.[8] Nekoliko poznanika Rene, uključujući i Natali Kliford, osporavali su način na koji je britanska autorka prikazana u njoj.

Elena van Zilen je osnovala književnu nagradu Rene Vivijen u čast žene koju je volela i kojoj se divila. Nagrada se dodeljuje pesnikinjama na početku književne karijere.

Jedan trg u Parizu je poneo njeno ime.

Dela[uredi | uredi izvor]

  • Brumes de fjords (lirska proza) 1902.
  • Cendres et poussières (zbirka pesama) 1902.
  • Évocations (zbirka pesama) 1903.
  • Sapho, (prevod Sapfine poezije)
  • Du vert au violet, (lirska proza) 1903.
  • Une femme m’apparut (roman) 1904.
  • La Dame à la louve (novele) 1904.
  • Les Kitharèdes (moderni prevodi starogrčke lirike) 1904.
  • La Vénus des aveugles (zbirka pesama) 1904;
  • Flambeaux éteints (zbirka pesama) 1907.
  • Chansons pour mon ombre (antologija pesama) 1907.
  • Plusieurs proses ironiques et satiriques (satirična poezija) 1907.
  • L'Album de Sylvestre (knjiga aforizama) 1908.
  • Anne Boleyn (biografija) 1909.
  • Anthologie de ses poèmes en prose après remaniement (antologija poezije i proze) 1909.

Na srpskom jeziku[uredi | uredi izvor]

  • Sapfa i druga proza, NoRules Publishing, Beograd 2020. (prevod s francuskog Dejan Acović)[9]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v „Renée Vivien”. britannica.com. Pristupljeno 24. 4. 2020. 
  2. ^ a b v g d Acović, Dejan. „Proza Rene Vivijen”. Mostovi jesen/zima 2018. 177-178: 176—178. 
  3. ^ Robert Aldrich; Garry Wotherspoon (2002). Who's who in Gay and Lesbian History: From Antiquity to World War II. Psychology Press. str. 46—. ISBN 978-0-415-15983-8. 
  4. ^ Nicole G. Albert (23. 2. 2016). Lesbian Decadence: Representations in Art and Literature of Fin-de-Siècle France. Columbia University Press. str. 8—. ISBN 978-1-939594-21-1. 
  5. ^ Marie-Ange Bartholomot Bessou (2004). L'imaginaire du féminin dans l'oeuvre de Renée Vivien: de mémoires en mémoire. Presses Univ Blaise Pascal. str. 64—. ISBN 978-2-84516-264-8. 
  6. ^ Martha Vicinus (30. 6. 2004). Intimate Friends: Women Who Loved Women, 1778-1928. University of Chicago Press. str. 197—. ISBN 978-0-226-85563-9. 
  7. ^ Timothy Murphy (18. 10. 2013). Reader's Guide to Lesbian and Gay Studies. Routledge. str. 628—. ISBN 978-1-135-94234-2. 
  8. ^ Derek Jones (decembar 2001). Censorship: A World Encyclopedia. Routledge. str. 542—. ISBN 978-1-136-79864-1. 
  9. ^ Sapfa i druga proza na stranici izdavačke kuće NoRules Publishing. Pristupljeno 7. sept. 2020.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Renée Vivien, Lilith's Legacy: Prose Poems and Short Stories, translated by Brian Stableford (Snuggly Books, 2018)
  • Renée Vivien, A Crown of Violets, translated by Samantha Pious (Headmistress Press, 2015)
  • Renée Vivien, The Muse of the Violets: Poems by Renée Vivien, translated by Margaret Porter and Catherine Kroger (Tallahassee, Florida: Naiad Press, 1982)
  • Renée Vivien, A Woman Appeared to me, translated by Jeannette Foster (1904, Reno, Nevada: Naiad Press, 1974)
  • Renée Vivien, At the Sweet Hour of Hand in Hand: translated from the French with an introd. by Sandia Belgrade ; foreword by editor and collaborator Bonnie Poucel, The Naiad Press, 1979
  • Renée Vivien, Woman of the Wolf and Other Stories. Translated by Karla Jay and Yvonne M. Klien. Introduction by Jay. Gay Press of New York; December 1983.
  • Natalie Clifford Barney, Adventures of the Mind (New York: New York University Press, 1992)
  • Colette, The Pure and the Impure (New York: Farrar Straus, 1967)
  • Jean-Paul Goujon, Tes Blessures sont plus douces que leurs Caresses: Vie de Renée Vivien (Paris: Cres, 1986)
  • André Germain, Renée Vivien (Paris: Regine Desforges, 1986)
  • Karla Jay, The Amazon and the Page: Natalie Clifford Barney and Renee Vivien (Bloomington: Indiana University Press, 1988)
  • Paul Lorenz, Sapho, 1900: Renée Vivien (Paris: Julliard, 1977)
  • Renée Vivien, Irina Ionesco, Femmes Sans Tain (Paris: Bernard et Tu et Secile, 1975).

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Rene Vivijen na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рене_Вивијен&oldid=27356672”