Маниризам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Разапињање Христа Ел Греко

Под појмом маниризам подразумевамо правац у историји уметности који се јавља на прелазу из високе ренесансе у барок и који се развијао у европским земљама.

Назив[уреди]

Реч маниризам потиче од италијанског maniera и заначи стил, односно начин и увео ју је Ђорђо Вазари у 16. веку који је овако обележио касну уметност у делу Микеланђела Буонаротија која је одударала од класичних представа о хармонији у доба ренесансе.

Маниризам између ренесансе и барока[уреди]

Ел Греко: Лаокон
Анђело Бронзино: Фреска у капели Елеоноре из Толеда у Флоренцији


У доба западне уметности између ренесансе и барока ера маниризма није тачно временски обележена и бива различито схватана у литератури, архитектури и сликарству а тешко је наћи и границу између барока и маниризма. Доба маниризма је омеђено између 1515.1600. године у Италији, 1550.1610. у Француској, 1560.- 1630. у средњој Европи и ако се у Немачкој Слезка песничка школа јавља и траје до 1680. године а слично и у Енглеској Метафизички песници стварају до краја 17. века.

Карактеристике[уреди]

Маниризам се уопштено карактерише отклањањем од хармоничног реда који је владао у уметности ренесансе представљана Атињском школом Рафаела Сантија, што се нарочито може приматити код његовог ученика Ђулија Романа. Маниризам тежи ка алегорији, енигматичности, назнакама и особеностима. Основне мотиве ове епохе можемо налазити код шпанског језуите Балтазара Грациана из 1600. – те године или Италијана Емануела Тезаура. Позната је девиза „краља манириста“ Ђанбатиста Марина: „Циљ песника је да зачуди, ко то не зна, нека се чешагије лати.“.

Историјски преглед[уреди]

Маниризам почиње са добом реформације, 1527. године је плењен Рим и нараста моћ Хабзбурговаца а Европа се посредством објављивања Америке састаје са различитошћу и егзотичношћу, духовна клима у Европи је под утицајем позне ренесансе, новоплатонизмом, херметизмом и алхемијом. Важно откриће које је утицало на маниризам је и хеленистичка композиција скулптуре Лаокона из 1506. године.

У току 16. века маниризам цвета у владарским дворовима у целој Европи, у Мадриду, Риму и Флоренцији- нарочито. У току Тридесетогодишњег рата маниризам је замењен бароком. Ова граница је предмет спора у литератури појединих земаља се разликује и тако на пример у француској се узима да 17. век спада у класицизам.

Маниризам са свим својим карактеристикама као правац и смер којим историчари одређују дела са секундарним значењем и својом виртуозно глатком обрађеном површином, немирним третманом светлости и сенке и повезан путем хладне суздржљивости са нагласцима на тканини у портретној уметности представљају у Фиренци Анђело Бронзино, Јацопо Да Понторно а у Риму Гиоргио Васари и Парми Пармигиано, правац је изразито интелектуалне природе, супротан је концепцијама ренесансе и чињеница је да су му припадали и велики сликари од великог значаја за развој уметности- у Шпанији Ел Греко. Облик се интелектуалним поступком филтрира и елиминише директну опсервацију и перцепцију.

Овакво схватање које произилази из маниристичког концепта склоно је венецијанском и њиховом спиритуалистичком схватању и ово се супротставља барокном схватању које је дириговано од стране Ватикана и у који полазећи ипак од природе иде све до барокних натуралистичких композиција и коме доприноси развоју грађевинарство и декадентни вид форме да би се изазвала реакција грађанства на веру, јавља се Лутерова револуција и ватиканска компонента која има барокни карактер иако прихваћена али није наилазила увек на плодно тло у свим крајевима а нарочито не у Француској и Холандији.

Сликарство[уреди]

У сликарству се ово доба удаљава од складних форми високе ренесансе, њених пропорција, ликови се издужују, светло и сенка су много узнемиренији а боја је произвољнија и не одговара боји која се налази у природи. Пармиђанино (1503.1540.) слика отмене и прозрачне ликове необичних пропорција (Дуговрата мадона, Аутопортрет у конвексном огледалу) и у супротности је са схватањима лепоте у доба високе ренесансе, њеном одмереношћу и складом са идеалима лепоте из доба античке уметности на коју се угледала и у којој је трагала за својим инспирацијама. У ово се доба појављују и прве жене које остварују уметничку славу а од њих је најпознатија Софонсиба Ангисола (1532.1625.) која је била службена сликарка на двору шпанског краља Филипа II. Венецијански сликар Јакопо Робусти Тинторето (1518.1594.) један је од најдраматичнијих сликара који су припадали овом правцу у европској уметности. Његове су слике пуне светла и бљеска, бије као и маниристичке деформације облика. Доменико Теотокопулос или једноставније Ел Греко (1541.1614.) јесте последњи велики сликар који је спадао у доба маниризма. Он је у своје дело уносио деформацију и када слика ликове он их издужује и неки од историчара уметности сматрају да је то последица његове мане у очима, он употребљава јаке боје и експериментише са светлом и сенком а у Жељи да својим ликовима и делу да што величанственији изглед.

Скулптура[уреди]

Маниристички скулптори се нису својим стваралаштвом приближили својим савременицима сликарима а најпознатији представник од њих је Бенвенуто Челини који је моделирао издужене ликове глатке пути. Француз Ђам де Болоња или једноставно Ђамболоња је најважнији скулптор у Фиренци после Микеланђела и познат је по својој кулптури Отмица сабињанки у којој је створио композицију од три лика која се могу посматрати са свих страна једнако добро.

Архитектура[уреди]

У архитектури најистакнутији представник је Андреа Паладио (1508.1580.) а његово успело дело је летњиковац у близини Вићенце је најјаснијих одлика маниризма - немира и неодређености и тако уноси елементе динамичности у архитектуру. Микеланђело Буонароти је у свом решењу Каптолског трга у Риму одступио од уобичајених решења дотадашњих времена и пројектује елиптичне форме уместо кружних те трапезасте уместо квадратних, рашчлањава волумен, уводи криве схеме и у доживљавање архитектуре укључује и време у којем посматрача, односно посетиоца води док се пење на трг и укључује у простор док му он ниче пред очима.

Маниризам изван Италије[уреди]

Маниризам изван Италије не израста из ренсеансе већ из високе готике које се ту још увек задржала и није прерасла у утицаје који су долазили из ренесансне Италије. Хијеронимус Бош је сликао велике композиције са много ликова у својим делима у надреалистичким пејсажима у коме се они у непрестаној метаморфози уобличују и сједињују својом светлошћу и бојом са пејсажем.

Најпознатији представници[уреди]

Навешће се неки од представника али овај списак није потпун јер у различитим литературама налазимо да се неки од њих сматрају ренесансним или пак барокним уметницима.

Архитектура и скулптура[уреди]

Ђорђо Вазари, Ђанболоња, Бенвенуто Челини, Ђиакомо дела Порта, Лудвиг Минстерман.

Сликарство и графика.[уреди]

Јакопо Тинторето, Ђорђо Вазари, Понтормо, Пармиђанино, Ел Греко, Денис Калверт, Агноло Бронзино, Албрехт Алтдорфер, Ханс Бок, Лука Камбиасо, Паоло Веронезе, Питер Бројгел Старији, Хијеронимус Бош.

Маниризам у литератури[уреди]

Микеланђело, Ђанбатиста Марино, Франсоа Рабле, Вилијам Шекспир, Торквато Тасо, Едмунт Спенсер, Томас Ман.

Музика[уреди]

Карло Гесуалдо, Лука Марензио.


Литература[уреди]

  • Istorija umetnosti, H.W. Janson, Beograd 1982.
  • de/cz/hr wikipedija

Спољашње везе[уреди]



Покрети у уметности
Ренесанса · Маниризам · Барок · Рококо · Неокласицизам · Романтизам · Реализам · Прерафаелити · Академизам · Импресионизам · Неоимпресионизам · Постимпресионизам
ХХ век
Модернизам · Кубизам · Експресионизам · Апстракција · Плави јахач · Die Brücke · Дадаизам · Фовизам · Нова уметност · Plakatstil · Баухаус · Поп арт · Де стијл · Декоративна уметност · Апстрактни експресионизам · Футуризам · Супрематизам · Конструктивизам · Надреализам · Минимализам · Концептуална уметност · Постмодернизам