Ернест Хемингвеј

Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен.

Ернест Хемингвеј
Ернест Хемингвеј(1923)
Информације
Пуно име	Ернест Милер Хемингвеј
Датум рођења	21. јул 1899.
Место рођења	Оук Парк (САД)
Датум смрти	2. јул 1961.
Место смрти	Кетчум (САД)
Дела
Награде	Нобелова награда за књижевност Пулицерова награда за књижевност
Потпис

Ернест Милер Хемингвеј (енгл. Ernest Miller Hemingway; Оук Парк, 21. јул 1899 — Кетчум, 2. јул 1961) је био амерички писац и новинар. Био је припадник париског удружења изгнаника двадесетих година двадесетог века, и један од ветерана Првог светског рата, који су касније били познати као „изгубљена генерација“. Добио је Пулицерову награду 1953. године за свој роман Старац и море, како и Нобелову награду за књижевност 1954. године.

Својим посебним начином писања који карактерише шкртост на речима, насупрот стилу његовог књижевног супарника Вилијама Фокнера, Хемингвеј је значајно утицао на развој лепе књижевности двадесетог века. Многи његови романи се данас сматрају класичним делима америчке књижевности.

Биографија[уреди]

Ернест Хемингвеј(1950)

Хемингвеј је од оца наследио авантуристички дух и немиран темперамент што је врло рано одредило његов животни пут. Није хтео да троши време на стицање универзитетског образовања. Почео је да ради као новинар, открио је свој списатељски дар и писање му је постало животни позив. Риболов и лов су му били омиљени хоби. Кад год је путовао, а био је страствени путник, обавезно је носио три ствари: удице, пушку и писаћу машину. Физички снажан, радознао и жедан живота, обишао је Европу, Америку, Кину, Африку, а живео је у Паризу, Ки Весту, Хавани.

Активно је учествовао у Првом светском рату, грчко-турском рату, шпанском грађанском рату и Другом светском рату. Био је ратни дописник али и борац, што му је омогућило да стекне огромно искуство и скупи солидну грађу за своје писање.

Хемингвеј је волео интензивно живљење које је подразумевало путовања, лов, кориду, пиће, жене. Истовремено је путовао, ратовао, уживао у лепотама живота и непрекидно писао. Хемингвеј се огласио као писац у Паризу. Када се из рата вратио у Америку, физички и психички рањен на италијанском ратишту, није могао да се смири. Уговорио је дописнички рад за један амерички лист, оженио се и вратио се у Париз, који је у то време био средиште књижевног и културног живота старог континента.

Ту ће ући у круг Гетруде Стајн и Езре Паунда, који ће подржати Хемингвејеве књижевне амбиције. Објавиће Три приче и десет писама (1923), У наше време (1924) и Пролећне бујице (1926). Ове књиге скрећу пажњу на ново књижевно име, а оно ће одједном блеснути 1926. године када излази један од његових најбољих романа Сунце се поново рађа. То је био роман о људима „изгубљене генерације“ — израз Гетруде Стајн, којим је означена генерација младих која је преживела страхоте светског рата и из њега понела не само физичке него и душевне ожиљке, али и дубоко разочарење због изневерених идеала и померених вредности у послератној стварности. Хемингвеј живи, путује и пише: Збогом оружје (1929), Снегови Килиманџара (1935), Имати и немати (1937). Искуство из шпанског грађанског рата преточиће у роман За ким звона звоне (1940), још један роман који ће освојити велики број читалаца и још више учврстити репутацију Ернеста Хемингвеја као великог писца. Популарности овога романа допринеће његова филмска верзија са Гари Купером и Ингрид Бергман у улогама Роберта Џордана и Марије. После тога настаје велика пауза ћутања, али интензивног живота и путовања. Године 1950. излази роман Преко реке па у шуму, који критика проглашава најслабијим делом Ернеста Хемингвеја. То је погодило писца који 1952. године објављује роман Старац и море и њиме задобије неподељена признања критике, Пулицерову награду за књижевност, а 1954. године и Нобелову награду. Када је осетио да му здравље попушта и онемогућава живот какав је желео да живи, извршио је самоубиство ловачком пушком 1961. године, завршивши као и његов отац 1928. године.