Ruski kaganat

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ovaj članak je deo serije o istoriji Rusije
Istorija Rusije
Srednji vek
Stari Sloveni / Rus
Povolška Bugarska
Hazarski kaganat
Ruski kaganat
Novgorodska kneževina
Kijevska Rus
Vladimir-Suzdalj
Novgorodska republika
Mongolska invazija
Novi vek
Velika moskovska kneževina
Rusko carstvo
Moderno doba
Ruska Imperija
Ruska Republika
RSFSR / SSSR
Ruska Federacija

Ruski kaganat (rus. Русский каганат; Iljmenska Rusija ili Novgorodska Rusija) je naziv istočnoevropske države, koja je bila, prema slabo dokumentovanim izvorima, na vrhuncu moći krajem 8. i početkom 9. veka.[1] Kaganat, koji je bio prethodnik Rjurikove države Kijevske Rusije, je bio država sačinjena od skupa malih država, koje su se nalazile na teritoriji današnje severne Rusije, većinu tih država su osnivali Rosi ili Rusi, a manji broj Varjazi.[2][3] Stanovništvo je bilo sačinjeno od baltičkih, slovenskih, ugro-finskih i skandinavskih plemena. Njeno primorje je bilo središte delovanja Varjaga, pustolovaca iz severne Skandinavije, trgovaca i pirata.[1][4][5]

Najveći gradovi su bili Holmgård (Novgorod), Aldeigja (Stara Ladoga), Ljubša, Sarsko gorodišče i Timerjevo. Vladari su nosili starotursku vladarsku titulu kagan. U Ruskem kaganatu se počeo stvarati ruski narod. Iz njega je nastala Kijevska Rusija i njene naslednice, iz kojih se kasnije razvila Rusija.[1][4][5]

Pisani izvori[uredi | uredi izvor]

Vladareva titula kagan se pominje u nekoliko istorijskih izvora. Većina izvora su strani tekstovi iz 9. veka i nekoliko istočnoslovenskih tekstova iz 11. i 12. veka.

Najstariji evropski izvor, koji pominje kaganat, su franački Anali sv. Bertina (Annales Bertiniani). Anali pominju grupu nordijskih plemena, koju su nazvali Ros (qi se, id est gentem suam, Rhos vocari dicebant) koji su oko 838. godine posetili Konstantinopolj.[3] Nordijci su se plašili da se vrate kući kroz stepe, u kojima su dominirali agresivni Mađari, zato su ih pratili grčki ambasadori vizantijskog cara Teofila na putu za Nemačku. Prilikom posete franačkom caru Luju Pobožnom u Ingelhajmu gde je napomenuto da se njihov vladar naziva kagan (latinski: chacanus)[6] da žive na severu i da su Šveđani (comperit eos gentis esse sueonum).[2][3]

Trideset godina kasnije, oko 871. godine, dolazi do sukoba vizantijskog cara Vasilija I i vladara Svetog rimskog carstva Ludvika II zbog kontrole nad Barijem, gde su zajedno suzbili Arape. Vizantijski car je poslao svom suparniku preteće pismo u kojem ga optužuje da je nezakonito uzurpirao titulu cara. On je tvrdio da su Franački vladari samo ' Reges ' ' ( Kralj Rima ), dok titula cara pripada vladaru Rimljana. On je takođe naglasio da svaki narod ima svoje ime za vladara. Avari, Hazari i "Nordijci" (Nortmanno), na primer, imaju kagana. Ludvik mu je odgovorio, da je za avarskog kagana čuo, dok za ove druge nije.[7][8] Vasilijevo pismo je nažalost izgubljeno, njegov sadržaj se rekonstruiše iz Ludvikovog odgovora, koji je u celosti naveden u Salernskoj hronici (Chronicon Salernitanum).[9] Prepiska između careva kaže da je bar jednoj grupi Skandinavaca vladao "kagan".

Ahmed ibn Rustah, arapski istoričar iz 10. veka, po poreklu iz Persije, je zapisao, da je ruski kagan živeo na ostrvu na jezeru.[1][10] Konstantin Zukerman dodaje da je Ibn Rustah koristio tekst nepoznatog autora iz perioda oko 870. godine u pokušaju da navede titule svih vladara koje je opisao nepoznati autor.[11] Arapski istoričar u svom delu navodi samo dva kagana – kagana Hazarije i Rusije.

Drugi podaci o Ruskom kaganatu, su iz njegovog perioda i dolaze od al-Jakubija, koji je 889. ili 890. zapisao da su kavkaški gorštaci u toku arapske opsade 854. godine za pomoć zamolili vladare (sahib) al-Ruma (Vizantijsko carstvo), Hazara i al-Sakalibi (Sloveni).[12][13]

Hudud al-Alam, tekst nepoznatog arapskog geografa s kraja 10. veka, imenuje ruskog vladara kao ruskog kagana.[14] Nepoznati autor Hudud al-Alama koristi izvore iz 9. veka, među njima i tekstove Kordabega, pa je moguće da je titulu ruskog kagana prepisao iz ranijih tekstova.[14] Ruskog kagana takođe pominje persijski geograf Abu Said Gardizi u svom delu Zajn al-Akbar. On se kao i drugi arapski geografi oslanja na tradiciju 9. veka.[15]

Ovi izvori svedoče da se u Kijevskoj Rusiji čak i u početku hrišćanskog razdoblja spominjala titula kagana. Mitropolit Hilarion Kijevski je u svom delu Slovo o Zakonu i Blagodeti iz perioda oko 1150. godine, koje je najstarije sačuvano delo stare kijevsko-ruske literature, upotrebio titulu kagana za kneževe Kijevske Rusije Vladimira Velikog i Jaroslava Mudrog.[16] Hilarion imenuje Vladimira kao "velikog kagana naše zemlje", a Jaroslava kao "našeg pobožnog kagana".[13]

Grafit na severnoj galeriji katedrale svete Sofije, koji kaže "Bože, spasi našeg kagana", se verovatno odnosi na Svjatoslava II (1073—1076).[13] Titula kagana se spominje i u kasnom 12. veku u Priči o Igorovom ratnom pohodu kao "kogan Oleg"[13] a to se po predanju odnosi na Olega I od Černigova.[17]

Privreda[uredi | uredi izvor]

Trgovina robljem u srednjovekovnoj Evropi; Sergej Vasiljevič Ivanov (1864–1910)

Okosnicu privrede u kaganatu je predstavljao trgovački put na Volgi. U Skandinaviji su često prilikom iskopavanja otkrivane kovanice iz 9. veka, najčešće dirhamiz Abasidskog kalifata i drugih arapskih država.[18] Do sada je u evropskoj Rusiji i na Baltiku otkriveno preko 228.000 arapskih kovanica. Skoro 90% je došlo u Skandinaviju preko Volškog trgovačkog puta pa je zbog toga zaključeno da je dirham bio osnovna moneta u Kijevskoj Rusiji.[19]

Glavni izvor prihoda Rusa, koji se po ibn Rustahovom pisanju nisu bavili poljoprivredom, je bila trgovina: "Rusi su poljoprivredna dobra uvozili iz slovenskih (al-Sakalibi) zemalja. Oni nemaju imanja i polja. Njihovo jedino zanimanje je trgovina irvasovim, veveričjim i drugim krznima, a dobijen novac su koristili za kupovinu hrane."[20] Ruski trgovci, su preko Volge putovali do Gorgana i Abaskuna na jugoistočnoj obali Kaspijskog jezera, gde su trgovali sa Bugarima i Hazarima. Ponekad su putovali čak do Bagdada.[15]


Propast kaganata[uredi | uredi izvor]

Povest minulih leta opisuje otpor paganskih Slovena i Čudova (finska plemena) protiv Varjaga, koji su plovili preko Baltika oko 862. godine. Novgorodska prva hronika, koja je po mišljenju Šahmatova pouzdanija, za taj period ne spominje nikakav otpor. Nikonova hronika iz 16. veka ustanak protiv Varjaga pripisuje legendarnom vođi Iljmenskih Slovena Vadimu Hrabrom. Ukrajinski istoričar Mihajlo Brajčevski Vadimov otpor imenuje "poganskom reakcijom" na pokrštavanje Rusa.[21] Period nemira i anarhije je po Zukermanovom mišljenju trajalo približno od 875. do 900. godine. Nedostatak srebrnog novca u periodu između 880. i 900. godine pokazuje da je volški trgovački put prestao da postoji, što je označilo početak "prve evropske srebrne krize".[22][23]

Nakon političkih previranja i ekonomske stagnacije regija je opet oživela oko 900. godine. Zukerman oporavak pripisuje prihodu Rjurika i njegovih ljudi, koji su svoju pažnju iz nepoznatog uzroka preusmerili sa Volge na Dnjepar. Skandinavska naselja Ladoga i Novgorod su oživela i počela su se značajno razvijati. U prvoj deceniji 10. veka Gnezdov na Dnjepru, u blizini današnjeg Smolenska, postaje veliki trgovinski centar. U približno isto vreme, takođe na reci Dnjepar, počinje da se razvija Kijev.[24]

Uzrok koji doveo do transformacije Ruskog kaganata ili njegove integracije u Kijevsku Rusiju, nije poznat. Izgleda, da su u Kijevskoj Rusiji imali nejasnu predstavu o postojanju kaganata. Slovenski izvori ne spominju pokrštavanje Rusa 60. godina 9. veka kao ni vojne pohode u Paflagoniji 30. godina istog veka. [25]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Christian, David: A History of Russia, Mongolia and Central Asia. . Blackwell. 1999. pp. 338-341. 
  2. ^ a b Bertin, The Annals of St. Bertin. Ed. Waitz, Hanover. 1883. str. 19-20.
  3. ^ a b v Jones, Gwyn, 'A History of the Vikings, 2nd ed. . London: Oxford University Press. 1984. pp. 249-250. 
  4. ^ а б Franklin, Simon in Shepard, Jonathan Shepard, The Emergence of Rus 750- London: Longman, 1996. 1200. ISBN 978-0-582-49091-8. str. 33-36.
  5. ^ a b Dolukhanov, P.M., The Early Slavs: Eastern Europe and the Initial Settlement to Kievan Rus. . London: Longman. 1996. pp. 187. 
  6. ^ . Skandinavci su tada imenovali za svog kagana Håkana ili Haakona, zato su na zapadu mislili, da Rosi imenuju svog kralja,
  7. ^ Monumenta Germaniae Historica, Epistolae VII, Epistolae Karolini aevi V, Berlin: W. Henze, 1928.Monumenta Germaniae. str. 385-394
  8. ^ Duczko 2004, str. 25
  9. ^ Franz Joseph Dölger, Regesten der Kaiserurkunden des ostromischen Reiches. I. Berlin, (1924). str. 59, №487.
  10. ^ Brøndsted 1965, str. 267–268
  11. ^ Zuckerman, Constantine. "Deux étapes de la formation de l’ancien état russe", in Les centres proto-urbains russes entre Scandinavie, Byzance et Orient: Actes du Colloque International tenu au Collège de France en octobre 1997, éd. M. Kazanski, A. Nersessian et C. Zuckerman (Réalités Byzantines 7). Paris, 2000 (Russian translation online).
  12. ^ Zukerman tvrdi, da Ibn Kordabeg i drugi arapski autori pri opisu ruskih pohoda u 9. i 10. veku prema Kaspijskom jezeru zamenjuju naziv Rusi u Sakalibi, zato bi vladar al-Sakalibi 852. godine mogao biti ruski kagan. Sa druge strane Ibn Kordabeg u svojoj knjizi "Putevi kraljevstva" ne spominje da su se ruski vladari nazivali kagan. Laurent, J. In M. Canard. L'Armenie entre Byzance et l'islam depuis la conquete arabe jusqu'en 886. Lisbon, 1980.
  13. ^ a b v g Duczko, Władysław (2004). Viking Rus: Studies on the Presence of Scandinavians in Eastern Europe. BRILL. str. 25. ISBN 9004138749. 
  14. ^ a b Minorsky, Vladimir. Hudud al-'Alam (Regions of the World). . London: Luzac & Co. 1937. pp. 159. 
  15. ^ a b "Rus", Encyclopaedia of Islam
  16. ^ Ilarion of Kiev. "Sermon on Law and Grace". Sermons and Rhetoric of Kievan Rus'. Simon Franklin, transl. Cambridge, MA: Harvard Ukrainian Research Institute, 1991.
  17. ^ Zenkovsky, S.A., ed. Medieval Russia's Epics, Chronicles, and Tales.. . New York: Meridian. 1974. pp. 160. ISBN 978-0-452-01086-4. 
  18. ^ Noonan, Thomas. "Fluctuations in Islamic Trade with Eastern Europe during the Viking Age". Harvard Ukrainian Studies, 1992, №16. str. 213-219
  19. ^ Janin, Valentin. Denežno-vesovыe sistemы russkogo srednevekovья. Domongolьskiй period. [Monetani sistemi ruskega srednjega veka. Predmongolsko obdobje. Moska. 1956. str. 91-100.
  20. ^ Ahmad ibn Umar ibn Rustah. al-Alaq al-nafisah: Maruf bih Ibn Rustah. Tarjamah va taliq-i Husayn Qarah'chanlu. Tehran, Iran: Amir Kabir, 1986.
  21. ^ Braйčevskiй M.Ю. Utverždenie hristianstva na Rusi [Pokristjanjevanje Rusov]. Kijev: Naukova dumka, 1989.
  22. ^ Noonan, Thomas. "The First Major Silver Crisis in Russia and the Baltic, od leta 875 do 900". Hikuin, 11 (1985). str. 41—50.
  23. ^ O tome, ko je u periodu između 860. i 880. godine uništio Ruski kaganat, postoje podeljena mišljenja. Neki istoričari uništenje pripisuju Rjuriku i novom talasu nordijskih imigranata, drugi da je to bila posledica građanskog rata koji nije imao veze s Rjurikom, a treći da su glavna naselja uništili nordijci koji nisu imali veze ni s Rjurikom ni građanskim ratom.
  24. ^ Franklin & Shepard 1996, str. 91–111.
  25. ^ Franklin & Shepard 1996, str. 53.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Руски_каганат&oldid=27673611”