Поволшка Бугарска

Из Википедије, слободне енциклопедије
Coat of Arms of the Russian Federation.svg

Овај чланак је део серије о
историји Русије

Средњи вијек
Модерно доба
Категорија: Историја Русије

Поволшка или Волшка Бугарска, односно Волшко-камска Бугарска (буг. Волжка България; рус. Волжская Булгария) је била средњовјековна бугарска држава која је од 7. до 13. вијека постојала око ушћа ријеке Каме у Волгу у данашњој Русији. Својеврсни данашњи насљедници Поволшке Бугарске су Татарстан и Чувашија, републике у саставу данашње Руске Федерације.

Настанак[уреди]

Изворних података о Поволшкој Бугарској је мало. Аутентични бугарски записи се нису сачували, па већина података потиче из тадашњих арапских, персијских, индијских и руских извора. Нешто је података прикупљено каснијих археолошким ископавањима.

Подручје Поволшке Бугарске су испочетка насељавала угро-финска племена. Древни Бугари су се тамо преселили из околице данашњег Азова око године 660. Водио их је Котраг, син бугарског кана Кубрата. У 8. вијеку су населили подручје Идел-Урал (Волга-Урал), те су крајем 9. вијека постали доминантна популација и ујединили различита племена која су живјела на том подручју.[1] Дио бугарских племена се, пак, населио даље на запад, односно у Подунављу у данашњој Бугарској, стопивши се са тамошњим словенским становништвом, преузевши јужнословенски језик и православну вјеру те тако створивши модерну бугарску нацију.

Племена на подручју Поволшке Бугарске су се почела удруживати крајем 9. вијека. Подигли су пријестоницу Болгар, смјештену око 160 км јужно од данашњега Казања. Већина историчара сматра да нису били сасвим независни од Хазара, барем до 965. када је Хазаре уништио Свјатослав I Кијевски.

Успон[уреди]

Кијевска Русија и Поволшка Бугарска године 1237.

Највећи дио становништва Поволжја су чинила турска (туркијска) племена, међу којима су били Болгари, Сувари, Барсили, Билари, Баланџари и дио Буртаса (према ибн Рустаху). Потомци тог дијела Поволшких Бугара, с већим или мањим примјесама угро-финских и кипчашких турских народа су данашњи Чуваши и казански Татари. Мањи дио становништва су чинили угро-финска племена (Есегели и Паскатири) од којих су вјеројатно настали данашњи Бесермени и Татари.

Под владавином Алмиша је у 10. вијеку државна религија постао ислам. У државу је године 922/923. абасидски калиф ал-Муктадир послао Ибн Фадлана. Његова мисија је била успоставити дипломатске односе, обучити суце (кадије) и учитеље шеријатског права и помоћи изградњи тврђава и џамија.[2] Успркос увођења ислама, дуже времена се међу Поволшким Бугарима наставио практиковати тенгризам.

Поволшка Бугарска је била на средњем току Волге, па је зато пред крсташке ратове постала важном рутом и почела доминирати трговином између Европе и Азије. Пријестоница Болгар је постала развијени и богат град, који се по материјалном богатству могао такмичити с највећим средиштима исламског свијета. Главни трговски партнери Поволшких Бугара су били Викинзи, Бјармија на јужној обали Бијелог мора и сливу Сјеверне Двине, Југра између ријеке Печоре и сјеверног Урала и Ненци. Њихови трговци су путовали до Багдада и Цариграда на југу односно до Кине на истоку.

Друга већа насеља су били Биљар, Сувар , Кашан и Жукотин. Данашњи градови Казањ и Јелабуга су се развили из некадашњих бугарских тврђава. Нека од бугарских насеља, спомињаних у руским љетописима, до данас нису откривена. Међу њих спадају Ошељ, Тухчин, Брјахимов и Тав Иле. Неке од њих су приликом најезде потпуно уништили Монголи.

Једина војничка сила која је угрожавала Поволшку Бугатрску су биле руске кнежевине на западу. Руси су у 11. вијеку опустошили Бугарска, а на пријелазу из 12. у 13. вијека, владари Владимира на челу са Андрејем Побожним и Всеволодом III, страхујући од бугарског напада са истока, превентивно напали бугарска мјеста. Бугари су због тога престоницу премјестили из Болгара у Биљар.

Пропаст[уреди]

Црна палата у пријестоници Болгар
Ђавољи торањ у Јалабуги

У септембру 1223. је претходница монголске Џингис-канове војске под Субедејем код Самаре прва прешла границу Поволшке Бугарске, али је поражена. Године 1236. су се Монголи вратили и у пет година покорили цијелу државу, која је тада трпила унутрашње сукобе. Поволшка Бугарска је постала дио Џочијевог каната, касније Златне Хорде. Подијељена је на неколико кнежевина, које су постали вазали Златне Хорде, и имали нешто аутономије. Године 1438. је од једне од њих настао Казањски канат.

Дио историчара вјерује да је током монголске инвазије убијено преко 80 % становништва. Преживјели су се повукли на подручје данашмње Чувашије и Татарстана створило неколико држава. Степска подручја Поволшке Бугарске су населили номадски Кипчаци и Монголи, па је због њих дошло до нестанка пољопривреде.

Преживјела бугарска насеља су касније обновила и постала средишта трговине и у Златној Хорди.

Референце[уреди]

  1. ^ Tatar Encyclopedia. Kazan: Tatarstan Republic Academy of Sciences Institution of the Tatar Encyclopaedia. 2002.
  2. ^ Vikings in the East, Amazing Eyewitness Accounts

Спољашње везе[уреди]