Словени

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Стари Словени)
Словенске државе у Евроазији
Словенске државе 7.-8. век

Словени су најбројнија етничка и лингвистичка група народа у Европи. Говоре словенским језицима и настањују највеће делове југоисточне, источне и средње Европе, али и широки простор у Азији све до Тихог океана. У историсјким списима Словени се у прошлости, јављају под различитим именима: Венеди, Венети, Венди, Винди, Анти, Сармати, Сауромати, Сораби, Сирфи, Серби итд.

Садржај

Подела Словена [уреди]

Словени се према регионалним и језичким сличностима деле на три велике групе и већи број подгрупа:

Порекло Словена [уреди]

У питању словенске праотаџбине постоје две велике теорије:

  1. аутохтона теорија тврди да су Словени живели северно од Карпата од 1000. п. н. е.
  2. алохтона теорија тврди да су Словени дошли на то подручје у 5. или 6. веку после Христа.

Немачка и разне словенске нације користиле су обе теорије за политичку пропаганду, па је настала општа збрка. Неки научници (нпр. Казимир Годловски и Зденек Вана) сматрају да су обе теорије апсурдне и тврде да су се Словени појавили као посебно племе негде у време Исуса Христоса. Једна теорија тврди да су постојала два таласа Словена, Прасловени (Венети) и Словени, који су се измешали и створили данашње Словене. Та теорија барем покушава решити врло сложена питања која излазе из археолошких налаза у словенским територијама. Укратко, није сигурно где су Словени живели пре сеобе на запад. Први историјски помен Словена код Плинија и Птолемеја и смешта их у подручје мочвара реке Припјат (Полешка), али знатан број словенских речи има индоаријске облике који казују на заједнички прајезик. Недавно се јавила супротна теорија, која тврди да су Словени аутохтони још од времена пре леденог доба. Према тој теорији, Германи и Романи (Власи) настали су због језичних промена након освајања. Та се теорија заснива на генетици и теорији развитка људи у више центара, за разлику од идеје „сви из Африке“, те тврди да је Словенска прадомовина укључивала подручја која Тацит наводи као Германију. Уосталом, Тацит је писао да је појам „Германија“ у смислу домовине Германа настао релативно недавно (у 1. веку). Додатну збрку уноси чињеница да су неки Словенски народи настали због потпуне асимилације древних несловенских народа. Тако се корени данашњих Бугара могу наћи у Средњој Азији. Ту спадају и митови о иранском пореклу Хрвата и вандалском пореклу Пољака.

Порекло имена [уреди]

Словени се у првим историјским записима јављају као Вен(е)ди, али њихова веза с Вендима које спомињу Тацит, Птолемеј и Плиније остаје нејасна, па је сличност између та два имена можда случајна. Расправља се и о вези између Лужичких Срба и Словена. Неки истраживачи повезују Лужичке Србе са Словенима, други с Германима, а трећи тврде да су Лужички Срби били мешано племе или савез племена различитих народа. Лужички Срби су имали келтске елементе, а спомињу се и као део Вандала у Магна Германиа, која је покривала данашњу Шлеску (названу по Силинги-Вандалима). Град Легница у Шлеској можда вуче корен из имена Лужичких Срба. Каснији писци бележили су Словене као Склавени, Скловени и Анти. Јорданес наводи да се Венети деле на три скупине: Венете, Анте и Склавене. Традиционално се име „Венети“ почело везати уз Западне Словене, „Склавени“ уз Јужне Словене, а „Анти“ уз Источне Словене. Чак и порекло речи „Словен“ није сигурно. Услед сличности с речју „слово“, „Словени“ (Словјани) може значити „они који знају говорити“, за разлику од "Немци", од „нěм“, „нијем“, „они који не знају говорити“. Друга веза је Реч „слава“. У неким словенским језицима назив за Словене има корен слов-, на пример у словенском Словани или српском Словени, а у другима слав-, као у руском (Славјане) или хрватском. Према неким теоријама корен слав- настао је због руског акања (прелажења ненаглашеног о у а).

Словени у сеоби народа [уреди]

Словени служе својим боговима на острву Рујан

Словени се јављају у новијој историји кад се ca Германима и Келтима крећу на запад у 5. и 6. веку, вероватно под притиском народа из Сибира и источне Европе (Хуни, Авари, Бугари и Мађари). Тада су Словени населили подручје између Одре и Лабе на северу, затим Чешку, Моравску, велики део данашње Аустрије, Панонију и Балканско полуострво, те код горњег тока реке Дњепар.

Словени након сеобе [уреди]

Кад су се сместили, Словени су успоставили прве облике држава, којима су управљали кнезови с ризницом и војском, као и прве класне подјеле, с племићима који су пристајали уз Франачку и Свето римско царство. Карантанија, која је покривала данашњу Аустрију и Словенију, била је прва Словенска држава у Источној Европи, а на северу старе државе су и Самова држава, Њитра и Моравска. У том раздобљу су постојале и државе средишњих Словена, као што је кнежевина Доња Панонија и Северани, али ширење Мађара и Власи, као и германизација Аустрије раздвојили су северне од јужних Словена. У старијој историји није било никаквог јединства Словенских народа, иако је повремено било сарадње.

Пансловенство [уреди]

С обзиром да су Словени покривали велико и разнолико подручје, појавило се неколико средишта која су радила на јединству Словена. У 19. веку се појавио покрет панславизама међу интелектуалцима, научницима и књижевницима, али ретко је утицао на практичну политику, осим на Балкану. Загреб је био врло јак центар те идеологије, па се у њему развила клица онога што ће касније постати Југославија. Након распада Југославијe и СССР-a 1991, Словени су остали разједињенији него икад раније.

Панславенска застава, усвојена на Првом свесловенском конгресу у Прагу 1848.

Антисловенство [уреди]

У првој половини 20. века, нацисти су форсирали идеју раса и тврдили да је германска раса надређена Словенској, која је требал да служи као робље у Трећем рајху. Корени оваквих замисли се налазе, међу осталим, и у раним делима Карла Маркса[1] и у Бизмарковим [2] [3] изјавама о Словенима. Међутим, нацистичке идеје су се угасиле с поразом Немачке у Другом светском рату.

Вера и писмо [уреди]

Верски се Словени деле на:

  1. православци — Руси, Украјинци, Белоруси, Срби, Бугари...
  2. католици — Пољаци, Словаци, Хрвати, Словенци, Чеси...
  3. муслимани — Бошњаци, Горанци, Помаци и Торбеши
  4. протестанти - Лужички Срби, тј. Доњолужичани у данашњем Бранденбургу

Референце [уреди]

  1. ^ The Hidden History of Marx and Engels: Genocide Quotations, Приступљено 25. 4. 2013.
  2. ^ Koźmian, Stanisław "O działaniach i dziełach Bismarcka" („О Бизмарковим актима и делима“), Przegląd Polski (Пољски преглед), септмебрар 1875, страна 356–88, и октобар 1875, pp. 110–23
  3. ^ Ogólnopolski Konkurs Internetowy - Historia Strajku Dzieci Wrzesińskich, Приступљено 25. 4. 2013.

Литература [уреди]

  • Свод древнейших письменных известий о славянах. Коллективный труд. Двухтомник.
  • Тацит К. О происхождении германцев и местоположении германцев
  • Гимбутас М. Славяне. Сыны Перуна. М. 2001.
  • Пигулевская Н. В. Ближний Восток. Византия. Славяне. Л., «Наука», 1976.
  • Соколянский А. А. Введение в славянскую филологию. М., 2004.
  • Павел Јозеф Шафарик О пореклу Словена, Нови Сад 1998.
  • Спиридон Гапчевић, Стара Србија и македонија, Београд, 1890.
  • Душан Дукић о пореклу Футожана и Словена,Нови Сад 2068.

Види још [уреди]

Спољашње везе [уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :


- Добављено из „http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Словени&oldid=7204945“