Ustanak

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Zbor u Orašcu - početak Prvog srpskog ustanka

Ustanak je oružana pobuna protiv nečije državne vlasti.[1] Njeni učesnici, odnosno ustanici, podanici su te vlasti koji nastoje da na određeno područje zamene postojeću vlast vlastitom i/li nečijom drugom.[2]

Suština i vrste ustanka[uredi | uredi izvor]

Jakobitski ustanak u Ujedinjenom Kraljevstvu - 17. vek

Motivi, ciljevi kao i načini vođenja ustanka zavise od okolnosti; Od onih u kojima se nastoje u potpunosti ukloniti nečija vlast ili režim ili neko područje izdvojiti iz države, do onih u kojima ustanici ne dovode u pitanje okvirni politički poredak, nego nasiljem nastoje poboljšati svoj položaj (smanjenje poreza, ukidanje regrutacije) ili izboriti određena prava (ispovedanje vlastite vere i sl.).

Pod ustancima se obično podrazumevaju pobune osoba ili društvenih grupa koje se nalaze u podređenom položaju u odnosu na vladajući stalež.

Ustanci mogu predstavljati dio šire celine, odnosno oružanog sukoba u kome sudeluju suverene države; jedna od njih pri tome može podržavati ustanike na području neprijatelja kako bi ga oslabila. Drugi svetski rat, u kome su Saveznici pomagali razne ustanke protiv osovinskih vlasti za to pruža niz primera.

Posebna vrsta ustanka je ona u kome aktivno sudeluju organi same državne vlasti, a koja za cilj ima njenu promenu; za takve se situacije koristi izraz državni udar. Ukoliko ustanak preraste u dugotrajan sukob između relativno izjednačenih protivnika, onda se za njega koristi izraz građanski rat. Za ustanak koji za svoj krajnji motiv ima postizanje dalekosežnih ili dramatičnih promena društveno-političkog uređenja se koristi izraz revolucija. Ustanak malog, lokalnog značaja (prostorno, vremenski, po broju učesnika) naziva se buna.

Primeri[uredi | uredi izvor]

„Hercegovci u zasedi“ - prikaz iz časopisa „Srpska zora“ povodom Nevesinjske puške

Kao primer na nivou svetske istorije se navode ustanci robova u starom Rimu ili seljački ustanci u Kini i srednjovekovnoj Evropi. To se takođe odnosi i na određene etničke skupine ili naroda koje se oružjem nastoje osloboditi strane vlasti - kao primer se navodi jevrejski ustanci protiv Rimskog carstva ili Šleski ustanci 1919—1921.

Za istoriju Srba značajni su sledeći ustanci:

Klasifikacija[uredi | uredi izvor]

Pad Bastilje, 14. jula 1789, tokom Francuske revolucije.
Grčki rat za nezavisnost, (1821–30), pobuna Grka unutar Otomanskog carstva, borba koja je rezultirala uspostavljanjem nezavisne Grčke.

Oružani, ali ograničeni ustanak je pobuna,[3] i ako uspostavljena vlast ne priznaje buntovnike kao zaraćene, onda su oni pobunjenici, a revolt je pobuna.[4] U većem sukobu, pobunjenici mogu biti priznati kao zaraćena strana, a da njihova vlada nije priznata od strane uspostavljene vlade, u kom slučaju sukob postaje građanski rat.[a]

Pokreti građanskog otpora često su imali za cilj i doveli do pada vlade ili šefa države, i u ovim slučajevima bi se mogli smatrati oblikom pobune. U mnogim od ovih slučajeva, opozicioni pokret je sebe video ne samo kao nenasilan, već i kao podržavajući ustavni sistem svoje zemlje protiv vlade koja je bila nezakonita, na primer, ako je odbila da prizna svoj poraz na izborima. Stoga izraz pobunjenik ne obuhvata uvek element u nekim od ovih pokreta koji deluju u cilju odbrane vladavine prava i konstitucionalizma.[6]

Postoji niz pojmova koji se povezuju sa buntovnikom i pobunom. Oni se kreću od onih sa pozitivnim konotacijama do onih sa pežorativnim konotacijama. Primeri uključuju:

Regrutacija[uredi | uredi izvor]

Statis N. Kalivas, profesor političkih nauka na Univerzitetu Jejl, tvrdi da je na političko nasilje pod jakim uticajem hiperlokalnih socio-ekonomskih faktora, od svakodnevnih tradicionalnih porodičnih rivalstava do potisnutih zamera.[13] Pobuna, ili bilo koja vrsta političkog nasilja, nisu binarni sukobi, već se moraju shvatiti kao interakcije između javnih i privatnih identiteta i akcija. „Konvergencija lokalnih motiva i supralokalnih imperativa“ čini proučavanje i teoretsko razmatranje pobune veoma složenom aferom, na raskrsnici između političkog i privatnog, kolektivnog i individualnog.[14] Kalivas tvrdi da često pokušavamo da grupišemo političke sukobe prema dve strukturalne paradigme:

  • Ideja da političko nasilje, tačnije pobunu, karakteriše potpuni slom autoriteta i anarhično stanje. Ovo je inspirisano stavovima Tomasa Hobsa. Ovaj pristup smatra da je pobuna motivisana pohlepom i pljačkom, koristeći nasilje za razbijanje struktura moći u društvu.[13]
  • Ideja da je svo političko nasilje inherentno motivisano apstraktnom grupom lojalnosti i uverenja, „pri čemu politički neprijatelj postaje privatni protivnik samo na osnovu prethodnog kolektivnog i bezličnog neprijateljstva”.[13] Nasilje stoga nije afera „čoveka za čoveka“ koliko borba „država za državu“, ako ne i sukob „ideje protiv ideje“.[13]

Kalivasov ključni uvid je da je centralna naspram periferne dinamike fundamentalna u političkim sukobima. Svaki pojedinačni akter, smatra Kalivas, ulazi u proračunat savez sa kolektivom.[15] Pobune se stoga ne mogu analizirati u molarnim kategorijama, niti treba pretpostaviti da su pojedinci automatski usklađeni sa ostalim akterima jednostavno na osnovu ideološke, verske, etničke ili klasne podele. Pokretačka sila se nalazi unutar kolektiva i u individuama, u univerzalnom i lokalnom.[15] Kalivas piše: „Savez podrazumeva transakciju između supralokalnih i lokalnih aktera, pri čemu prvi snabdevaju druge spoljnim mišićima, čime im omogućavaju da osvoje odlučujuću lokalnu prednost, a u zamenu se prvi oslanjaju na lokalne sukobe da regrutuju i motivišu pristalice i dobiju lokalnu kontrolu, resurse i informacije – čak i kada je njihova ideološka agenda suprotna lokalizmu“.[15] Pojedinci će tako nastojati da iskoriste pobunu kako bi stekli neku vrstu lokalne prednosti, dok će kolektivni akteri nastojati da osvoje moć. Kalivas kaže da je nasilje sredstvo za razliku od cilja.

Dalekosežniji zaključak iz ovog centralnog/lokalnog analitičkog sočiva je da nasilje nije anarhična taktika ili manipulacija ideologijom, već razgovor između njih. Pobune su „konkatenacije višestrukih i često različitih lokalnih rascepa, manje ili više labavo raspoređenih oko glavnog rascepa“.[15] Bilo kakvo unapred zamišljeno objašnjenje ili teorija sukoba ne smeju da se svode na situaciju, da se ne bi konstruisala stvarnost koja se prilagođava njegovoj unapred zamišljenoj ideji. Kalivas tako tvrdi da politički sukobi nisu uvek politički u smislu da se ne mogu svesti na određeni diskurs, odluke ili ideologije iz „centra” kolektivne akcije. Umesto toga, fokus mora biti na „lokalnim rascepima i dinamici unutar zajednice“.[16] Štaviše, pobuna nije „puki mehanizam koji otvara kapije nasumičnom i anarhičnom privatnom nasilju“.[16] Umesto toga, to je rezultat pažljivog i nesigurnog saveza između lokalnih motivacija i kolektivnih vektora da pomognu individualnom cilju.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ In supporting Lincoln on this issue, the Supreme Court upheld his theory of the Civil War as an insurrection against the United States government that could be suppressed according to the rules of war. In this way, the United States was able to fight the war as if it were an international war, without actually having to recognize the de jure existence of the Confederate government.[5]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Lalor, John Joseph (1884). Cyclopedia of Political Science, Political Economy, and of the Political ... Rand, McNally. str. 632. 
  2. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 191. ISBN 86-331-2075-5. 
  3. ^ „Insurrection”. Oxford English Dictionary (2nd izd.). Oxford University Press. 1989. „''Insurrection: The action of rising in arms or open resistance against established authority or governmental restraint; with pl., an instance of this, an armed rising, a revolt; an incipient or limited rebellion.” 
  4. ^ „Insurgent”. Oxford English Dictionary (2nd izd.). Oxford University Press. 1989. „''Insurgent: One who rises in revolt against constituted authority; a rebel who is not recognized as a belligerent.” 
  5. ^ Hall, Kermit L. (2001). The Oxford Guide to United States Supreme Court Decisions. U.S.: Oxford University Press. str. 246–247. ISBN 978-0-19-513924-2, 
  6. ^ Roberts, Adam; Ash, Timothy Garton, ur. (2009). Civil Resistance and Power Politics: The experience of non-violent action from Gandhi to the present. Oxford University Press. ISBN 9780199552016. 
  7. ^ „Effective boycott campaigns – Multitude Project”. Outreach. Pristupljeno 26. 12. 2009. 
  8. ^ Conway, Janet (2003). „Civil Resistance and the 'Diversity of Tactics' in the Anti-Globalization Movement: Problems of Violence, Silence, and Solidarity in Activist Politics” (PDF). Osgoode Hall Law Journal. 41 (2 & 3): 505—17. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 12. 2012. g. Pristupljeno 19. 2. 2011. 
  9. ^ Powell, Jonathan M.; Thyne, Clayton L. (2011-03-01). „Global instances of coups from 1950 to 2010 A new dataset” (PDF). Journal of Peace Research (Preprint) (na jeziku: engleski). 48 (2): 249—259. ISSN 0022-3433. S2CID 9066792. doi:10.1177/0022343310397436. Pristupljeno 2022-06-20. „Coups may be undertaken by any elite who is part of the state apparatus. These can include non-civilian members of the military and security services, or civilian members of government.” 
  10. ^ {cite book|last=Guttridge|first=Leonard F|title=Mutiny: A History of Naval Insurrection|publisher=United States Naval Institute Press|location=Annapolis, Maryland|year=1992|isbn=0-87021-281-8}}
  11. ^ Bell, Christopher M; Elleman, Bruce A, ur. (2003). Naval Mutinies of the Twentieth Century: An International PerspectiveNeophodna slobodna registracija. Portland, Oregon: Frank Cass Publishers. ISBN 0-7146-8468-6. OCLC 464313205. 
  12. ^ Fortna, Virginia Page (20. 5. 2015). „Do terrorists win? Rebels' use of terrorism and Civil War outcomes”. International Organization. 69 (3): 519—556. S2CID 7656046. doi:10.1017/S0020818315000089. hdl:1811/52898 Slobodan pristup. 
  13. ^ a b v g Kalyvas 2003, str. 476.
  14. ^ Kalyvas 2003, str. 475.
  15. ^ a b v g Kalyvas 2003, str. 486.
  16. ^ a b Kalyvas 2003, str. 487.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Mediji vezani za članak Ustanak na Vikimedijinoj ostavi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Устанак&oldid=27560430”