Александар Бородин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Александар Бородин

Александар Бородин
Александар Бородин

Пуно име Александар Порфирјевич Бородин
Општи подаци
Датум рођења 12. новембар 1833.
Место рођења Санкт Петербург (Руска Империја)
Датум смрти 27. фебруар 1887.
Место смрти Санкт Петербург (Руска Империја)
Рад

Александар Порфирјевич Бородин (рус. Александр Порфирьевич Бородин), (31. октобар/12. новембар 1833. — 15. фебруар/27. фебруар 1887) је био универзитетски професор, хемичар и лекар, и знаменити руски композитор.

Живот и дела[уреди]

Живот[уреди]

Александар Бородин је био ванбрачни син грузијског кнеза Луке Степановича Гедианова (1772-1840) и његове 24-годишње метресе Авдотије Константиновне Антонове. Пошто је кнез био ожењен, дете је регистровано као син његовог слуге Порфирија Бородина. Кратко пре смрти, Лука је признао свог ванбрачног сина.

Бородин је одрастао уз мајку у Санкт Петербургу. Био је талентован за језике, свирао је клавир, флауту, и виолончело.

Године 1863, оженио се Јекатерином Протопоповом, бриљантном младом пијанисткињом. Упознали су се и верили на путовању у Немачкој. Имали су три ћерке.

Умро је од срчаног инфаркта 1887.

Бородин као научник[уреди]

Бородин је почео своје образовање 1850. на „Војној академији за медицину и хирургију“ у Санкт Петербургу, где се открила његова склоност ка експерименталној хемији. Доктор медицине постао је 1858. У својој докторској тези бавио се токсикологијом фосфорне и арсеникове киселине. После се усавршавао у западној Европи, и 1862. постао професор на академији у Санкт Петербургу.

Као хемичар, проучавао је реакције у органској хемији и хемијске везе. Значајни су његови радови о синтези флуора са органским једињењима, полимеризације и кондензације алдехида, као и откриће алдол реакције 1872. Неке од хемијских реакција добиле су његово име.

Бородин као композитор[уреди]

Светску славу Бородин је постигао својим композиторским радом. До данас остаје загонетка како је стизао да се бави музиком поред свог обимног академског рада. Током 1864. упознао се са Милиј Балакирјевом, и преко њега упознао Цезара Кјуја, Модеста Мусоргског и Николаја Римски-Корсакова. На овај начин је створена руска романтичарско музичка елита, касније названа „Моћна петорица“.

Године 1869, изведена је Бородинова прва симфонија. Дириговао је Балакирјев. Исте године Бородин је почео да компонује своју херојску оперуКнез Игор“, у којој су чувене „Половецке игре“. Ово дело, које се најчешће сматра његовим најзначајнијим, није стигао да заврши. Оперу је касније довршио и оркестрирао Александар Глазунов и Николај Римски-Корсаков. Недовршена је остала и трећа симфонија, коју је довршио Глазунов.

Премијера његове друге симфоније је протекла незапажено, док Франц Лист није 1880. организовао поновно извођење у Немачкој. Тада је Бородин постао познат изван Русије.

Бородин је за музику говорио да је: „Разонода, одмор од озбиљнијих послова“, при чему је мислио на свој научни рад.

Његова музика је касније прилагођена за мјузикл у САД. Изводили су је, између осталих, Тони Бенет и Бинг Крозби.

Дела[уреди]

  • Симфонија Es-Dur (1.)
  • Симфонија H-Moll (2.)
  • недовршена 3. симфонија
  • Симфонијска поема „У степама средње Азије“
  • Опера „Кнез Игор“ (алтернативно име „Принц Игор“) (1887)
  • Гудачки квартети
  • Песме

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Александар Бородин