Битка код Мојковца

Из Википедије, слободне енциклопедије
Битка код Мојковца
Део Првог светског рата
Сукоби у близини Мојковца
Сукоби у близини Мојковца
Време: 6. јануара7. јануара, 1916.
Локација: Мојковац
Резултат: Црногорска победа
Узрок битке: {{{узрок}}}
Промене у територији:
Цивилне жртве:
Сукобљене стране
Аустроугарска
Аустроугарска
Краљевина Црна Гора
Краљевина Црна Гора
Заповедници
Аустроугарска Вилхелм фон Рајнер
Аустроугарска Франц Конрад фон Хецендорф
Краљевина Црна Гора Јанко Вукотић
Краљевина Црна Гора Крсто Поповић
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
20.000
6.500
Губици
(† )
(† )
{{{подаци}}}
Српска кампања
Прва аустроугарска офанзива
(ЦерСремБосна)
Друга аустроугарска офанзива
(ДринаМачков камен)
Трећа аустроугарска офанзива
(Колубара)
Тројна инвазија на Србију
(Пад БеоградаМораваОвче ПољеКосовоМојковацАлбанија)
Топлички устанак
Солунски фронт
(ГорничевоКајмакчаланЦрна рекаДобро Поље)

Мојковачка битка је вођена од 06. 01. до 07. 01. 1916. године у околини Мојковца и у њој је Санџачка војска краљевине Црне Горе успешно зауставила аустроугарску офанзиву, чиме је омогућено повлачење војске краљевине Србије преко делова краљевине Црне Горе ка Јадранском мору, а самим тим и њена каснија евакуација на Крф. Војском краљевине Црне Горе је командовао сердар Јанко Вукотић. То је уједно била и посљедња војна операција војске Краљевине Црне Горе, која 1918. год улази у састав Краљевине Југославије.

Увод[уреди]

Мојковачка битка је заправо само завршна фаза једне веће војне операције познате под називом „Мојковачка операција“, а односи се на дејство црногорске санџачке војске јачине од око 30.000 војника, која је бранила фронт од бококоторског залива па све до Златибора и Ужица од октобра 1915. до јануара 1916. године. У почетку није било већих окршаја, али када је аустроугарска војска примијетила да српска војска има намјеру да се повлачи преко територије краљевине Црне Горе, схватила је да би пресјецањем тог повлачења у потпуности разорила српску војску и истовремено заузела Црну Гору. Тада аустроугарска војска сва расположива средства баца у том правцу. Главни дио аустроугарске војске (20.000 војника са око 70 топова) налазио се на линији Рожаје, Сјеница, Бијело Поље. Други дио нападао је из правца Пљеваља према Прибоју и даље према Мојковцу и Бијелом Пољу. У Боки су биле сконцентрисане јаке трупе са преко 200 топова усмјерених ка Ловћену.

Црногорска војска[уреди]

Стање у црногорској војсци било је јако тешко. Војницу су били слабо обучени, посебно за зимске услове. Носили су оно што су од куће понели. На неколико дана су добијали по пола килограма хлеба. Црногорски војници су носили пушке калибра 7,62 милиметара, тзв. „Московке“ од којих већина није имала бајонете. Сваки од осам батаљона имао један митраљез типа „Максим“, а иначе их је цијела Санџачка дивизија имала 39 укупно. Муниције је такође било недовољно, од око 200 до 400 метака на једну пушку. Војска је имала и известан број топова, 80 граната мањег калибра и 35 већег. Укупан број војника је био око 6 500. Главнокомандујући црногорске војске био је сердар Јанко Вукотић.

Аустроугарска војска[уреди]

Аустроугарска војска ангажовала је двије дивизије: 53. генерала Понграца и 62. генерала Калзера. Укупно је било 14 000 добро наоружаних и обучених бораца, уз резерву и логистичку подршку. Снаге које су обезбеђивале крила овим двема дивизијама су биле 20.000 војника под командом генерала Рајнера, уперених ка Мојковцу и Тари. Војска је била опремљена пушкама, тзв „Маузерке“, затим са 45 топова и на десетине митраљеза и огромном муницијом која се није штедјела.

Битка[уреди]

До главног окршаја дошло је у околини Мојковца. На бадњи дан 6. јануара генерал Рајнер издаје наредбу за напад, мислећи да ће наићи на неспремну црногорску војску, међутим испоставило се да је сердар Јанко Вукотић био добро припремљен. На удару 6. аустроугарског краљевског пука, на Развршју и Бојиној њиви нашао се Доњоморачки батаљон Колашинске бригаде. Уз јурише и противјурише положаји су наизменично прелазили са једне на другу страну, али је Доњоморачки батаљон успио да задржи положај до 2 сата у подне. Након тога, под снажним ударом топова и јуришима, аустроугарска војска успијева да придобије Бојину Њиву, али остали делови Колашинске бригаде, посебно они са Развршја које је било стратегијска тачка за продор ка Мојковцу, су чврсто задржали непријатеља. Напад на развршје директно је водио генерал Рајнер. Борбе су биле са пуно губитака на обје стране, а поред Бојине Њиве Аустроугари успијевају да заузми још један положај - Улошевину.

Освајањем Бојине њиве и Улошевине Аустроугари су угрозили кључну одбрану „Мојковачких врата“. По процени сердара Вукотића, сљедећи дан био је кључан, зато он напушта штаб у Колашину и одлази директно на положаје код Мојковца, гдје се сусреће са бригадиром Петром Мартиновићем и члановима дивизијског штаба. Ту је донета одлука да се изврши контра напад на предане положаје. Према плану, у зору, на Божић 7. јануара, Ускочки батаљон, под окриљем ноћи и јутарње магле, премешта се из села Раките у Гилоноге, западне положаје одакле полази у густу шуму где се среће са Аустроугарима који су такође кренули у напад. У снегом завејаним горама почиње борба, уз грмљавину топова и звукове бајонета. Са њихове десне стране налази се Колашински батаљон, и кад се борба распламсала, нашли су се једни поред других. Ускочки батаљон је храбро издржао нападе, омогућавајући Колашинској бригади напад на Бојину њиву. Пет батаљона и две чете извиђача Колашинске бригаде и Први и Трећи регрутски батаљон из Дробњачко-ускочке бригаде крећу у силовити напад. У борбу се касније укључује и главнина Дробњачког батаљона. Јуриш и противјуриш се ређају скоро без престанка.

Главни напад према Бојној њиви изводи Ровачки батаљон (командант Милинко Влаховић), који успијева послије толико јуриша и напада, да у снажном противјуришу заузме косину која се са Развршја спушта ка Бојиној њиви. Међутим, око 3 сата послије подне, Аустроугари уводе своје задње резерве и тако пред надмоћнијим непријатељем, Ровчани су били приморани да се повуку мало уназад. Остали положаји Колашинске бригаде су задржани. Десно од Ровачког батаљона борили су се Први и Трећи регрутски батаљони, састављени од младића од 18-21 године. Како су сви били млади, јаки и поприлично увежбани од обучених официра, њима су давани специјални задаци, па им је и поверено да поврате Бојину њиву која је била добро брањена са 3 реда бодљикаве жице и митраљезима у рововима.

Први јуриш није успео. Они се враћају да предахну, али не задуго. Почињу и други силовити јуриш, овог пута не марећи за кишу метака које су Аустроугари слали на њих. Не бринући за жице и гранате које су бесомучно падале. И тај други јуриш није донео резултата, тако да је Бојина њива остала у рукама Аустроугара.

Сердар Јанко Вукотић, кад је увидео да Први и Трећи регрутски батаљони не могу освојити Бојину њиву, наређује да се једина резерва, Дробњачки батаљон, уведе у борбу и по „сваку цијену“ заузме Бојина њива. Батаљон је у 11:30 отпочео напад и успео да заузме први ред ровова, али не и други, па су се вратили на полазне положаје. После кратког предаха и припреме, све три чете поравнавају се у једну линију, и после кратке паљбе сви заједно крећу у силовити јуриш. Непријатељ, изненађен, није се могао одупрети брзом продору Дробњака који су улетали у ровове и борбом изблиза, на нож и бајонет, заузимали један по један. Командант Дробњачког батаљона, Никола Ружић, који је био са резервом, чим је видио да се његови Дробњаци боре прса у прса, оставља команду првом официру и хита у прве борбене редове, где је и рањен. Под силином јуриша, непријатељ напушта Бојину њиву у паници, чиме је операција успешно била завршена, освојена је Бојина њива. Након освајања Бојине њиве и Голе косе која се од Развршја спушта ка Бојној њиви, коју су заузели Ровчани, наступило је затишје које је потрајало све до 3 сата послије подне.

Након затишја, генерал Рајнер који се не мири са губитком Бојине њиве, уводи своје задње снаге из резерве, 205. бригаду, и после снажне топовске паљбе креће у напад на положаје Дробњака и Ровчана, али је први напад био жестоко одбијен, што је умало поколебало аустроугарске војнике. Видевши да би можда то довело и до слома његових снага, генерал Рајнер са исуканим мачем, стаје на чело своје последње резерве и предводи напад. Али није успео да заузме Бојину њиву. Борбе су трајале све до мрака, али су сви остали на својим положајима. Борбе око Мојковца су вођене још неколико дана, али не оном јачином као што су биле 6. и 7. јануара.

Последице битке[уреди]

Највећи значај ове битке огледа се у томе што је аустроугарска војска спријечена да пресјече повлачење српске војске преко албанских планина, и даље на Крфу. Нажалост, убрзо је дошло да розоружавања црногорске војске, чију је одлуку донела црногорска влада. Због одсуства краља, влада је наредила Јанку Вукотићу, да се војска разоружа, напусти бојне положаје и врати кућама, а муниција и оружје да се оставе у касарнама и магацинима.

Истакнути јунаци[уреди]

Литература[уреди]

  • Поповић, Никола Б. (2000). Срби у Првом светском рату 1914—1918.. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа.