Освајање Кајмакчалана

Из Википедије, слободне енциклопедије
Освајање Кајмакчалана
Део Битољске офанзиве
(Кајмакчалан, Црна река и Битољ)
Српска спомен-капела на Кајмакчалану
Српска спомен-капела на Кајмакчалану
Време: 12. септембар30. септембар 1916.
Локација: Кајмакчалан, бивша српско-грчка граница; тада Македонска војно-инспекциона област (македонско-грчка граница)
Резултат: тактичка српска победа[1]
Узрок битке: {{{узрок}}}
Промене у територији: {{{територија}}}
Цивилне жртве: {{{цивилне жртве}}}
Сукобљене стране
Србија Србија
Француска Француска[2]
Бугарска Бугарска
Немачко царство Немачка
Заповедници
Србија Живојин Мишић
Француска Морис Сарај[2]
Србија Војин Поповић[3]
Бугарска Климент Бојаџијев[2]
БугарскаСтефан Богданов
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
Србија српске снаге:
1. српска армија
Дринска дивизија[4]
Добровољачки одред[4]
црногорски војници[5]
Француска француске снаге:
француске[2] и
руске трупе[6]
Бугарска бугарске снаге:
1. бугарска армија[7][8]
3. бугарска дивизија[9]
11. македонска дивизија[10]
Немачко царство немачке снаге:
немачке јединице[7]
Губици
тешки[1], око 5.000[11] (4.643[12][10]) српских војника погинуло, рањено и нестало[10] непознати, али тешки[1]
{{{подаци}}}
Српска кампања
Прва аустроугарска офанзива
(ЦерСремБосна)
Друга аустроугарска офанзива
(ДринаМачков камен)
Трећа аустроугарска офанзива
(Колубара)
Тројна инвазија на Србију
(Пад БеоградаМораваОвче ПољеКосовоМојковацАлбанија)
Топлички устанак
Солунски фронт
(ГорничевоКајмакчаланЦрна рекаДобро Поље)

Освајање Кајмакчалана је битка на Солунском фронту у Првом светском рату. Учесници битке су Краљевина Србија и Краљевина Бугарска. Битка је остала запамћена у историји по великом броју жртава које је претрпела српска војска и по надморској висини на којој је вођена.

Да је Кајмакчалан био значајна позиција говоре и називи: Бугари су га звали Борисов град јер су мислили да је неосвојив, а Срби Капија слободе јер су ту први пут закорачили у своју земљу[13].

Позадина[уреди]

Почетком јесени 1916. године почела је дугоочекивана офанзива Антанте напредовањем српских и француских снага северно од Битоља преко Могленских планина, док су се британске упутуле Вардарској долини[1].

Бугари су се ушанчили у тешка утврђења[1].

Битка[уреди]

Битка је вођена између 12. и 30. септембра 1916. године, када је прва српска армија уз велике губитке успела да заузме врх Свети Илија на висини од 2.524 метара, одгурујући Бугаре према Мариову, где је потом постављена нова линија одбране. Између 26. и 30. септембра врх је више пута био заузиман док га српска војска није заузела 30. септембра. Срби су имали велике губитке од око 5.000 људи углавном од бугарске артиљерије.

Бугари су се толико занели борбом да нису размотрили да успотаве додатне одбрамбене положаје иза утврђених гребена. Након победе Срба, бугарски генералштаб није успео да на време да наређење за повлачење. Након примања тог наређења нису имали заклоне при повлачењу, тако да су додатно изгубили оружје, опрему и људство[8].

Са стратешког аспекта битка није имала већи значај за савезнике због зиме која је убрзо дошла и онемогућила свако веће померање трупа.

Последице[уреди]

По Антанту и Србију[уреди]

Овом победом српска војска је успела да заустави бугарску офанзиву вођену против положаја француског генерала Мориса Сараја[14]. Уједно ово је била и прва победа српске војске након напуштања Србије године дана раније[10].

Заузимањем Кајмакчалана олакшано је српској 1. армији и француским снагама да продуже операције у којима ће касније бити ослобођен Битољ[4]. У новембру је освојен појас око Битоља, укључујући, и сам Битољ 19. новембра[1], тако да је повраћен и ослобођен први комад отаџбине[15].

Српске снаге су укупно имале око 5.000 односно 4.643[16][10] погинулих, рањених и несталих војника[10], од којих је Дринска дивизија имала је 3.320[16] односно 3.804 избачених из строја[4] или три четвртине укупног броја војника[10]. Међу погинулима био је и командант добровољачког одреда Војвода Вук[16].

По Централне силе и Бугарску[уреди]

Пад Кајмакчалана убедио је Немце да је средишњи део Солунског фронта у кризи[8].

Иако је пораз и за бугарске војнике и за војску деловао депримирујуће, бугарске победе над Румунијом су их охрабриле[2].

Наслеђе[уреди]

Осматрачница српске врховне команде на Кајмакчалану, пренета у Београд.

Данас се тамо налази мала спомен-црква (капела) на врху Пророк Илија где се налазе лобање мртвих српских војника, што је данас туристичка атракција.

Cquote2.png
Мојим див-јунацима неусташивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и осташе овде као вечни стражари на прагу отаџбине.
Cquote1.png
 
— Посвета Александра Карађорђевића на спомен капели

Осматрачница која се налазила на Кајмакчланку је пренета у Београд.

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Осматрачница српске врховне команде на Кајмакчалану

Алекса Шантић је посветио истоимену песму 1920. године.

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак s:Кајмакчалан

По једна улица у Нишу и Лесковцу носи назив Кајмакчаланска.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ John B. Allcock, Antonia Young, Black Lambs and Grey Falcons: Women Travellers in the Balkans, (Berghahn Books, 2000) -, pp. 82
  2. ^ а б в г д Todorov Kosta, Balkan Firebrand - The Autobiography of a Rebel Soldier and Statesman, 2007 -, pp. 95
  3. ^ Новости: Јунаци Кајмакчалана, Приступљено 17. 4. 2013.
  4. ^ а б в г Војна енциклопедија, II издање, Београд 1972. - стр. 194
  5. ^ Klemenčič & Žagar (2004), стр. 95.
  6. ^ Alan Palmer, Victory 1918, 2000 -, pp. 66, 67
  7. ^ а б Nigel Thomas, Ramiro Bujeirog, The German Army in World War I (2): 1915-17, 2004 -, pp. 28
  8. ^ а б в Hall (2010), стр. 76.
  9. ^ Милисав Секулић: Образовање Солунског фронта (БОРБЕ ЗА КАЈМАКЧАЛАН), Приступљено 17. 4. 2013.
  10. ^ а б в г д ђ е Hall (2010), стр. 75.
  11. ^ Dusan-T Batakovic, Ljubomir Mihailović, Histoire du peuple serbe, 2005 -, pp. 259
  12. ^ Mitrović (2007), стр. 165.
  13. ^ Стеван Јаковљевић, „Српска трилогија — књига друга“, стр. 231-232
  14. ^ M. Th Houtsma, E.J. Brill's first encyclopaedia of Islam, 1913-1936 -, pp. 204
  15. ^ Pavlowitch (2002), стр. 98.
  16. ^ а б в Mitrović (2007).

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :

Координате: 40°56′32″N 21°48′17″E / 40.94222, 21.80472