Крсто Поповић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Крсто Поповић

Krsto Zrnov Popovic.jpg
Крсто Поповић

Лични подаци
Датум рођења 14. септембар 1881.
Место рођења Липа (Књажевина Црна Гора)
Датум смрти 13. март 1947.

Крсто Зрнов Поповић (18811947), бригадир[1] црногорске војске и један од вођа Божићне побуне 1919. године. За вријеме Другог свјетког рата био је сарадник италијанског окупатора и заповједник Ловћенске бригаде.

Биографија[уреди]

Рођен је 14. септембра 1881. године у селу Липа у Цуцама, од оца Тодора (официра црногорске војске) и мајке Ћетне (рођене Кривокапић). Послије завршене основне школе, из родног мјеста одлази на Цетиње у Официрску школу. Године 1905. се жени, Маријом, кћерком Јована Радојевића, са којом је имао пет кћери и два сина.

Војник црногорске војске[уреди]

Као војник имао је сјајну каријеру:

  • произведен у чин потпоручника - 10. јула 1906.
  • унапријеђен у чин поручника - 1. јула 1909.
  • шеф полиције на Цетињу - постављен 1910.
  • наставник у Подофицирској школи на Цетињу,
  • одликован Даниловим крстом петог реда,
  • учесник Првог балканског рата у борбама око Скадра - (19121913)
  • учесник Другог балканског рата у борбама на Брегалници - 1913.
  • унапријеђен у чин капетана - 14. септембра 1913.
  • постављен за помоћника Штаба Пете дивизије у Пљевљима - маја 1914.
  • командант подофицирске школе регрутске класе,
  • учесник Првог свјетског рата као командант Бољаничког одреда, гдје се истиче храброшћу у биткама од Босне до Црне Горе.

Године 1916. је интерниран је у Болдогасон у Мађарској.

Борба за независност Црне Горе[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Божићна побуна и Црногорски комити

Капетан Крсто Зрнов Поповић био је један од вођа Божићне побуне 1919. године, коју су против србијанске (јер и црногорска је тада српска, по свим изворима) династије Карађорђевић подигли зеленаши, присталице свргнутог краља Николе и црногорске династије Петровић Његош. Из интернације се враћа 1918. године и активно ради на поништењу одлука Велике народне скупштине, залажући се против уједињења два братска народа, стим да о облику владавине одлучи скупштина свих Југословена, желећи да питање Србијанаца и Црногораца препусти на одлучивање Хрватском и Словеначком који никада нису благонаклоно гледали на њихов суживот. Упућује прогласе страним трупама и Извршном народном одбору, али без успјеха. Упоредо са преговорима, као један од вођа, припремао је и терористичке акте против новостворене државе. Извјештава генерала Ванела, команданта Савезничких окупационих трупа, да су у ратном сукобу.

Устаници нападају Цетиње ноћу, 5. на 6. јануар 1919. године. Долази до ватреног обрачуна и устаници неуспијевају да уђу у град. Уз посредовање генерала Ванела стање се нормализује. Дио побуњеника се вратио кући, а дио побјегао у мјеста која су контролисали Италијани, што сугерира одакле је добијао подршку за свој рад. Крсто се склања у Котор, а одатле у Италију. Из Италије је неколико пута упадао у Црну Гору, а један од упада је био између Бара и Улциња, када је предводио 69 официра из Гаете. Једно вријеме је био начелник штаба такозване Црногорске војске у Италији. Десетог децембра 1919, у гласилу такозване црногорске владе у изгнанству, „Гласу Црногорца“, Крсто Поповић је истакао важност Црне Горе у Српству написавши да је: „Црна Гора она земља ђе се чувала и сачувала искра слободе Србинове“[2]. Међутим, након само неколико мјесеци од доласка, Крсто Поповић се вратио у Италију гдје је у војсци избјегличке владе Црне Горе добио чин командира, а касније и бригадира. Италијанске власти су га хапсиле због супротстављања растурању црногорске војске послије потписивања Рапалског уговора. Одбио је да се врати у Краљевину СХС.

Избјеглиштво[уреди]

Почетком 1922. године одлази за Аргентину, са Васком Маројевићем, Живком Никчевићем, Милом Матановићем и другима. У Аргентини их је дочекао црногорски почасни конзул Жерве Казо. Крсто у Аргентини остаје до краја 1929. године. Марко Вучераковић му као саборцу обезбјеђује гаранцију за боравак у Белгији. По доласку у Белгију, придружује му се супруга Марија и дјеца Савица, Босиљка, Никола и Радован.

Године 1929. упутио је из Белгије молбу краљу Александру Карађорђевићу да га ослободи одговорности за братоубилачке сукобе у Црној Гори од децембра 1918. до смрти краља Николе, и у писму му исказао вјерност.[3] У Белгији му је 18. октобра 1929. влада провинције Лијеж, односно полиција за странце, издала пасош, под бројем 9121, са визом под бројем 94. У личним подацима унијетим у пасош, Крсто Зрнов Поповић национално се изјаснио као Србин.[4]

Тамо су живјели до 1934. године, припремајући се за повратак у завичај. Смрт краља Николе га је разријешила обавезе поштовања дате заклетве, па зато и пише молбу краљу Александру Карађорђевићу. Процедура повратка је била писање молбе за повратак и у којој је написао: "... да је приликом сукоба двије струје у Црној Гори 1918. године остао вјеран светињи заклетве положене Врховном Команданту Његовом величанству Краљу Николи и ступио у борбу против оних елемената, које је мој Врховни Командант означио као непријатеље Црне Горе...". У истој молби исказује пуну лојалност краљу Александру. Повратак му је био одобрен и настанио се у Никшићу.

Пошто се вратио у Југославију, добио је официрску пензију и живио као пензионер до почетка Другог свјетског рата.

Други свјетски рат[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Други светски рат у Југославији

Почетком Другог светског рата основао је своје зеленашке формације, неку врсту милиције у италијанској служби и ступио у борбу против црногорских комуниста. Обележја ове формације су биле црвено-плаво-бијела боја[2]. Припадао је групи црногорских федералиста која се противила одузимању територија Црној Гори и Боки и територија припојених Великој Албанији. Знајући Италијане, Крстова група одбија италијанску резолуцију о проглашењу суверене Црне Горе. Њихова политичка платформа није искључивала југословенску државу у којој би Црна Гора била федерална јединица. Осим Крста у овој групи су били и Петар Пламенац, др Новак Радовић и други. Група је била дистанцирана од групације око Секуле Дрљевића. Секулина група је негирала било какву југословенску државу.

Крсто Поповић је користио Италијане за стварање Црногорске војске, као војни ослонац при стварању југословенске државе и као савезнике у борби против партизана. У марту 1942. године, Пирцио Бироли успијева да направи коалицију између четника и зеленаша. Под патронатом окупатора Црна Гора је подијељена на три сектора од којих један припада зеленашима, а друга два четницима Баје Станишића и Павла Ђуришића.[5] По повлачењу партизана за Босну, четници су напали зеленаше и то је био крај коалиције. У овом сукобу су Италијани узели зеленаше у заштиту. Од ових догађања па надаље, зеленаши одбијају да нападају партизане. Ловћенску бригаду, чији је командант био Крсто Поповић, захватило је расуло и Нијемци су је расформирали у новембру 1943. године, а Крста разоружали.

Партизани су га више пута позивали да им се прикључи. Иако су му два сина (Радован и Никола) била у партизанима одбио је све позиве и остао доследан својим увјерењима. Његови синови били су партизански борци од 1941. године, а Никола је проглашен за народног хероја.

Погибија[уреди]

У Катунској нахији, августа 1944. године покушава да створи војску, али безуспјешно. Послије овог краха одмеће се у шуму и скрива се све до 13. марта 1947. године. Крсто Поповић је убијен, у својој 66 години, од стране припадника ОЗН-е. Засједа је била организована на Бојањем брду између Грахова и Нудола. У окршају гине Рако Мугоша, док Вељко Милатовић и Шаро Брајовић остају живи. На сахрани Рака Мугоше, његова мајка оплакује једнако обојицу - и кори сина што је кренуо на њега јер „Није Крсто зец из горе / Него јунак Црне Горе“.[6]

Референце[уреди]

  1. ^ Крсто Зрнов Поповић, Приступљено 9. 4. 2013.
  2. ^ а б Krsto Zrnov Popovic ((en))
  3. ^ писмо К. П. краљу Александру, Приступљено 9. 4. 2013.
  4. ^ Пасош Крсте Поповића, Приступљено 9. 4. 2013.
  5. ^ Tomasevich (2002), стр. 142.
  6. ^ Čedo Baćović: CRNOGORAC NA POTONJOJ URI, Побједа а. д. 2006

Литература[уреди]