Виндиш-Грец

С Википедије, слободне енциклопедије
Породични грб Виндиш-Греца

Виндиш-Грец (нем. Windisch-Grätz) је презиме породице високих племића из Аустрије. Презиме се први пут помиње око 1220. године. Потичу из Виндишгреца, данашњег Словењ Градеца у Словенији. Окружен селима у којима се говори словеначки, некадашњи град Виндишгрец (или Виндишграц) претежно је имао становништво које је говорило немачким језиком.

Године 1551. породица Виндиш-Грец добила је статус фрајхера, тј. барона. Године 1682. унапређени су у статус Царских грофова (или Принчева Светог римског царства). 1804. године унапређени су у статус Царских кнезова. Њихова кнежевска титула је 1822. године потврђена у Аустрији, a два брата су потом основали сваки своју лозу. Од 1574. породица је имала Инколате (завичајна права) у Бохемији, где су стекли разна имања. Године 1781. породица је купила оно што је требало да постане њихово седиште, западнобохемски посед Тахов (нем. Tachau). Породица је 1804. године стекла царска имања Сиген (нем. Siggen) и Еглофс (нем. Eglofs) у Алгауу (нем. Allgäu) да би успоставила Кнежевину Виндиш-Грец. Међутим, ова кнежевина је већ 1806. била припојена Краљевини Виртемберг, у складу са Законом о Рајнској конфедерацији.

Поседи у Бохемији и Словенији су делимично изгубљени 1918. године, а потпуно су изгубљени 1945. Значајне некретнине које су припадале овој породици још увек се налазе у Аустрији, Италији, Немачкој и Мађарској.

Историјат[уреди | уреди извор]

Порекло[уреди | уреди извор]

Виндишгрец (око 1681.)

Породица је вероватно из рода фон Диенгена из баварске жупаније Волфратсхаузен (нем. Wolfratshausen), који су дошли на штајерски Посед Виндишграц (нем. Besitz Windischgraz) као изасланици грофова Андешких (нем. Grafen von Andechs).[1] Тамо се први пут појављују у документу од 1218. до 1222. године са Ритером (витезом) Вернхардусом де Грецеом (нем. Ritter Wernhardus de Graeze).[2] Непрекинута породична лоза почиње од Конрада фон Виндишграца (нем. Conrad von Windischgracz), који се појављује у документима из 1299. и који умире пре 25. септембра 1339. Конрад је 1323. године био управитељ (нем. Landesverweser) Штајерске.[1]

Године 1251. Виндишграц је са својом владајућом елитом припојен као дар Аквилејској патријаршији. 1270. године, војвода од Штајерске, Отокар II од Чешке, запосео је Виндишграц. Од тада су племићи од Виндиш-Граца били слуге разних војвода од Штајерске. Војводе (Херцези, Херцеги) су столовали у тврђави Ротентурм (нем. Burg Rothenturm) у Виндишграцу. Међутим, када се област вратила Аквилеји 1341. године, патријарх ју је одмах уступио грофовима од Пфанберга (нем. Grafen von Pfannberg).[3]

Од 1315. до 1605. године у власништву породице био је дворац Обертал (нем. Schloss Oberthal) у Штајерској. До 1569. поседовали су и суседни замак Унтертал (нем. Burg Unterthal), од 1468. до 1630. Валдштајн (нем. Waldstein), и од 1589. до 1629. дворац Рабенштајн (нем. Rabenstein) у Штајерској. Породица Виндиш-Грац је од 1619. до 1821. поседовала и замак Зелтенхајм (нем. Schloss Seltenheim) у Корушкој, који је слабо био коришћен, па је постепено пропадао. Године 1576. Панкрац фон Виндишгрец (нем. Pankraz von Windischgraetz) купио је Траутмансдорф ан дер Лајта (нем. Trautmannsdorf an der Leitha) у Доњој Аустрији.[4][5]

  • Дворац Обертал на бакропису из 1679. године
    Дворац Обертал на бакропису из 1679. године
  • Дворац Зелтенхајм на бакропису из 1680. године
    Дворац Зелтенхајм на бакропису из 1680. године

Породица Виндиш-Грец у Бохемији[уреди | уреди извор]

Године 1574. породица је добила Инколате (завичајно право) у Бохемији. С тим правом су стекли могућност стицања сеоских добара, право учешћа у државним саборима и конкурисања за функције које су биле резервисане за чланове државних поседа. Као и већина водећих племића Хабзбуршког царства, господари Виндишгреца су у конфесионалној ери прешли на протестантизам и тако стали у опозицију хабзбуршким владарима. Због тога је Фридрих Фрајхер фон Виндиш-Грец морао да напусти Штајерску и имање које је било у породичном власништву од 1468. године. Напустили су замак Валдштајн, замак Рабенштајн и палату у Саурау у Грацу (изграђену 1564. године)[6] и преселили се у Траутмансдорф. Породица је 1693. године стекла замак Ротлхота (нем. Schloss Rothlhotta) у јужној Бохемији, који је држала до 1755. године. 1699. године породица је у Моравској стекла замак Преров (нем. Prerau) и поседе у Чекињу (чеш. Čekyně) и Забештњи Лхоти.

  • Дворац Валдштајн на типографији из 1681. године.
    Дворац Валдштајн на типографији из 1681. године.
  • Данашњи изглед замка Црвена Лхота
    Данашњи изглед замка Црвена Лхота
  • Данашњи изглед палате Преров.
    Данашњи изглед палате Преров.
  • Данашњи изглед палате Чекиње.
    Данашњи изглед палате Чекиње.

Дипломата Готлиб Амадеус (нем. Gottlieb von Windisch-Graetz; 1630—1695) поново је прешао у католицизам 1682. и исте године је унапређен у чин царског грофа (нем. Reichsgrafenstand).[7] Године 1654. наследио је Траутмансдорф од свог рођака Фридриха, а 1679. је стекао посед Гецендорфа (нем. Götzendorf an der Leitha), 1682. дворац Светог Петра ин дер Ау (нем. Schloss St. Peter in der Au) у Доњој Аустрији, а 1695. Преров у Моравској. Међутим, није успео да оствари непосредну царску власт, због чега се сумњало у његову оданост царству, иако је био главни комесар у Рајхстагу у Регензбургу. Године 1693. постао је царски вицеканцелар (нем. Reichsvizekanzler). Његов син Ернст Фридрих (нем. Ernst Friedrich; 1670—1727) постао је председник Царског дворског савета (нем. Reichshofrat) 1714. и министар Државе и конференције од 1724. Кроз бракове је стекао поседе Рот-Лхота (нем. Roth-Lhotta) у јужној Бохемији и Леополдсдорф код Беча. Његов брат, дипломата Леополд Јохан Викторин (нем. Leopold Johann Victorin; 1686—1746) наследио је Траутмансдорф. Од 1755. Палата Виндиш-Грец је постала његова резиденција у престоници аустријског царства — Бечу.[8]

Замак Тахов, западна Бохемија
Кнез Алфред I од Виндиш-Греца (1787—1862), фелдмаршал

Унук Леополда Јохана Викторина, царски гроф Јозеф-Никлас од Виндиш-Греца (нем. Joseph-Niklas zu Windisch-Graetz; 1744—1802), морао је 1756. године да прода Рот-Лхоту и Траутмансдорф због презадужености свога деде. Међутим, године 1781. након венчања са принцезом фон Аренберг, стекао је (вероватно од мираза своје жене), посед Тахов са бројним насељима. Тамо је основао железару Лучина и парк природе Обора, замак Чтенице у близини Прага, и у јужној Бохемији, замак и посед Штјекењ са имањем Младјејовице. Од 1787. године замак Тахов је преуређен у класицистичком стилу.[9]

Старије лозе[уреди | уреди извор]

Најстарији син Јозефа-Никласа Алфред I од Виндиш-Греца, наследник Тахова и Штјекења, унапређен је у чин царског кнеза (принца) 1804. године. Већ 1805. године учествовао је у походу против Наполеона (Трећи, Пети и Шести Коалициони рат). Године 1804. стекао је имања Сиген и Еглоф у Алгауу. Тада је успео да заузме место у Царском савету кнезова (нем. Reichsfürstenrat), које је, међутим, распуштено две године касније. Алфред I је касније постао познат по својој улози током гушења Револуције 1848/49 у Аустријском царству, што га је учинило озлоглашеном фигуром међу либералима и демократама. Као градски заповедник Прага, командовао је гушењем Устанка у Прагу 1848. године, када је убијена његова супруга, а његов син Алфред био рањен. Током Октобарског устанка у Бечу добио је врховну команду од аустријског цара. Дана 31. октобра 1848. војска је под његовим вођством ушла у Беч и помогла контрареволуцији да победи. Учествовао је и у покушају гушења Мађарског устанка за независност у марту 1849. године.[10]

Кнез Алфред I је планирао велики замак у данашњем округу Светце у близини Тахова, уместо тамошње манастирске цркве, али је завршетак овог замка прекинут након његове смрти. Кнез Алфред је 1825. године купио манастир и имање у близини града Кладрау у Бохемији за 275.500 златника из Фонда за обнову манастира и јачање религије.[11] У некадашњем манастирском комплексу постављено је гробно место породице Виндиш-Грец, у које су 1886. године пренети ковчези принца Алфреда I и његове супруге.

Кнез Алфред III од Виндиш-Греца (1851—1927), премијер аустријске Царске владе

Алфреда I је наследио син, кнез Алфред II од Виндиш-Греца (1819—1876), који је у Кладрауу подигао пивару. Његов син, кнез Алфред III од Виндиш-Греца (1851—1927) био је политичар лојалан Хабзбурговцима и члан парламента у Краљевини Бохемији, те је због тога био критикован од стране прогресивних бохемских кругова. Од 1893. до 1895. био је премијер Аустрије у коалиционој влади. Године 1897. изабран је за председника Дома лордова (нем. Herrenhaus), и ту функцију је обављао до краја Царства 1918. године. Његов син, наследни кнез Винценц (1882—1913), трагично је преминуо у Риму. Као резултат Првог светског рата и накнадне земљишне реформе у првој Чехословачкој Републици, 1919. године кнез Алфред III је изгубио значајан део својих бохемских и моравских поседа, али не и замак у Тахову. Године 1922. продао је замак Штјекењ. Одбио је чехословачко држављанство, оставши искључиво Аустријанац.

После смрти Алфреда III 1927. у Тахову, велики део преостале имовине (16.504 хектара у Чехословачкој, 2.695 хектара у Југославији и 342 хектара у Сигену и Еглофу), по реду наследства по мушкој линији, наследио је његов нећак Лудвиг Аладар (1908—1990), унук једног од браћа Алфреда II. Потомство Алфреда II од 1875. године живи у дворцу Ракочи у Шарошпатаку Мађарској.[12] Остатак наследства подељен је између четири ћерке Алфреда III.

Пошто је у Тахову још увек жива била удовица Алфреда II, Лудвиг Аладар се преселио у некадашњи манастир Кладрау (чеш. Kladruby) и овде оставио обимну библиотеку и породичну архиву. После смрти удовице 1933. године, њени наследници су продали палату у Бечу, која је до тада била њихова резиденција. 1945. године сва добра је држава запленила: Тахов, Кладрау и Шарошпатак. Лудвиг Аладар је задржао само мало имање у Алгауу; тамошњи замак Сиген се већ срушио 1830. године. У Алгауу је у 20. веку подигнута је стамбена зграда, која је сада у власништву сина Лудвига Аладара, Лудвига Антона грофа од Виндиш-Греца (нем. Ludwig Anton Fürst zu Windisch-Graetz; рођеног 1942. године), коме припадају земљиште и шумски поседи као садашњој глави породице.

  • Данашњи изглед палате Штекењ.
    Данашњи изглед палате Штекењ.
  • Данашњи изглед манастира Кладруби.
    Данашњи изглед манастира Кладруби.
  • Данашњи изглед замка Ракочи.
    Данашњи изглед замка Ракочи.
  • Некадашњи изглед замка Ракочи.
    Некадашњи изглед замка Ракочи.
  • Палата Виндиш-Грец на снимку из 2007. године
    Палата Виндиш-Грец на снимку из 2007. године
Кнежеви (принчеви) из старије лозе[уреди | уреди извор]
  1. Алфред I (1787—1862), од 1804. први кнез од Виндиш-Греца
  2. Алфред II (1819—1876), други кнез од Виндиш-Греца
  3. Алфред III (1851—1927), трећи кнез од Виндиш-Греца
  4. Лудвиг Алфред (1882—1968), четврти кнез од Виндиш-Греца
  5. Лудвиг Аладар (1908—1990), пети кнез од Виндиш-Греца
  6. Лудвиг Антон (1942-), шести кнез од Виндиш-Греца

Млађа лоза[уреди | уреди извор]

Млађи брат принца Алфреда I звао се Верианд (нем. Weriand; 1790—1867). Верианд је основао млађу лозу куће Виндиш-Грец, на чијем челу је носио и наследну титулу аустријског кнеза од 1822. године.[13]

Млађа лоза се дели на две гране:

  1. Аустријска грана, која је од тада најистакнутија грана породице Виндиш-Грец због веза са аустријском царском породицом.
  2. Италијанска грана.

Потомци млађе лозе, и даље живе широм Аустрије и спадају међу ретке племићке породице које и данас управљају великим поседима.

Средствима са имања мајке принца Верианда од Виндиш-Греца стечени су бројни дворци у данашњој Словенији, од којих су неке убрзо продати. Седишта су били дворац Хасберг у Крањској (данас место Планина у општини Постојна) и замак Гонобиц (данас Словенске Коњице), добијен 1826. године, у чијем саставу је био и Картузијански самостан Жиче (нем. Kartäuserkloster Seiz). Кратко време је поседовао дворац Жамберк са Хелвиковицама, дворац Подсреда (Змајев дворац) у Козју. 1846. године је преузео Предјамски Замак, а 1853. године у посед ове лозе дошао је и дворац Вагенсберг (нем. Schloss Wagensberg; данас Богеншперк у Литији у Словенији). Веријандов син, кнез Хуго (1823—1904), оженио се 1849. Луизом, ћерком великог војводе од Мекленбурга.

Надгробни споменик породице Виндиш-Грец на Теутонском гробљу у Риму
Маријано Хуго, кнез од Виндиш-Греца, снимљен 2019. године

Веријандов праунук, кнез Максимилијан (1914—1976), протеран је из Југославије 1945. године. Оженио се 1946. Италијанком Маријом Луизом Сере де Жераче (итал. Maria Luisa Serre de Gerace) и тиме је породичну грану преселио у Италију. Тренутно главни у овој грани је Маријано Хуго гроф од Виндиш-Греца (нем. Mariano Hugo Fürst zu Windisch-Graetz; рођен 1955.), који живи у Риму и својој палати у Сант'Анђело д'Алифе. Маријано је ожењен Софијом (рођеном 1959.), из лозе Хабзбург-Лотаринга, унуком Максимилијана Еугена од Аустрије. Маријанова сестра Максимилијана (рођена, 1952.) удата је за Хајнриха грофа од Фурстенберга (нем. Heinrich Fürst zu Fürstenberg; рођен 1950.).[14]

  • Некадашњи изглед дворца Хошперк
    Некадашњи изглед дворца Хошперк
  • Некадашњи изглед дворца у Словенским Коњицама
    Некадашњи изглед дворца у Словенским Коњицама
  • Данашњи изглед самостана Жиче
    Данашњи изглед самостана Жиче
  • Предјамски замак, снимак из 2012. године
    Предјамски замак, снимак из 2012. године
  • Дворац Богеншперк, снимак из 2005. године
    Дворац Богеншперк, снимак из 2005. године
Кнежеви (принчеви) из млађе лозе[уреди | уреди извор]
  1. Верианд (1790—1867), од 1822. први кнез од Виндиш-Греца
  2. Хуго Алфред (1823—1904), други кнез од Виндиш-Греца
  3. Хуго Верианд (1854—1920), трећи кнез од Виндиш-Греца
  4. Хуго Винсент (1887—1959), четврти кнез од Виндиш-Греца
  5. Максимилијан Антон (1914—1976), кнез гроф од Виндиш-Греца
  6. Маријано Хуго (1955-), шести кнез од Виндиш-Греца

Грбови[уреди | уреди извор]

Породични грб[уреди | уреди извор]

Главни грб приказује црвеном бојом главу и врат сребрног вука са златним језиком. Штит је насликан на шлему са црвеним и сребрним плаштом.[15]

Грофовски грб[уреди | уреди извор]

Грб царског грофа, додељен 1557. године, је раздвојен и прекривен централним штитом (део грба породице Граднер). Грб приказује црвени штит у срцу, унутар којег је златна рибља кост, сребрном троструком заставом једне цркве са три сребрна прстена.

Грб има три шлема. Десно је главни шлем. Шлем на средини, црвеном и сребрном покрива три црвена нојева пера, прекривена рибљом кости која лежи. Шлем на левој страни, црном и златном покрива округлу црну плочу, прекривену са шест златних прстенова.[1]

Кнежевски грб[уреди | уреди извор]

Кнежевски грбови из 1804. и 1822. године приказују царски грофовски грб из 1557. године са кнежевском капом и кнежевском мантијом. Као држачи штита, приказана су два сребрна вука.[1]

  • Кнежевски грб породице Виндиш-Грец из 1804. године.
    Кнежевски грб породице Виндиш-Грец из 1804. године.
  • Породични грб Виндиш-Греца из 1901. године.
    Породични грб Виндиш-Греца из 1901. године.

Листа неких знаменитих чланова породице Виндиш-Грец[уреди | уреди извор]

  • Готлиб фон Виндиш-Грец (1630—1695), политичар и дипломата у царској хабзбуршкој служби
  • Ернст Фридрих фон Виндиш-Грец (1670—1727); политичар и дипломата у царској хабзбуршкој служби[16]
  • Гроф Адам Фердинанд фон Виндиш-Грец (1675—1730), царски фелдмаршал
  • Леополд Јохан Викторин фон Виндиш-Грец (1686—1746), царски изасланик у Хагу, царски коморник и тајни саветник[17]
  • Јосзеф-Никлас од Виндиш-Греца (1744—1802), коморник Марије Антоанете[18]
  • Алфред I од Виндиш-Греца (1787—1862), први кнез (стара лоза), аустријски фелдмаршал
  • Алфред II од Виндиш-Греца (1819—1876), други кнез (стара лоза), генерал аустријске војске
  • Алфред III од Виндиш-Греца (1851—1927), трећи кнез (стара лоза), аустријски политичар
  • Мари, принцеза Виндиш-Греца (1856—1929), преко брака унапређена у Војвоткињу од Мекленбурга (Шверин), археолог
  • Ото од Виндиш-Греца (1873—1952), рођак принца Алфреда III, оженио се надвојвоткињом Елизабетом Мари од Аустрије (1883—1963), ћерком престолонаследника Рудолфа
  • Лудвиг od Виндиш-Греца (1882—1968), мађарски политичар и министар
  • Ернст Верианд Виндиш-Грец, сликар и писац (1905—1952)
  • Маријано Хуго Виндиш-Грец (1955 —), шести кнез (млађа лоза), амбасадор Малтешког реда у Словачкој и Словенији
  • Михаела Виндиш-Грец (1967 —), аустријска универзитетска предавачица и правница

Додатна литература[уреди | уреди извор]

  • Ернст Хајнрих Кнешке: „Нови општи лексикон немачких племића.” (Ernst Heinrich Kneschke: Neues allgemeines deutsches Adels-Lexicon. Band 9, Friedrich Voigt’s Buchhandlung, Leipzig 1870, S. 580—581).
  • Константин фон Вурцбах: „Виндиш-Грец, кнежевска кућа, генеалогија. Биографски лексикон Аустријског царства.” (Constantin von Wurzbach: Windisch-Grätz, das fürstliche Haus, Genealogie. In: Biographisches Lexikon des Kaiserthums Oesterreich. 57. Theil. Kaiserlich-königliche Hof- und Staatsdruckerei, Wien 1889, S. 40—43).
  • Константин фон Вурцбах: „Виндиш-Грец, кнежевска кућа, хералдика.” Биографски лексикон Аустријског царства. Constantin von Wurzbach: Windisch-Grätz, das fürstliche Haus, Wappen. In: Biographisches Lexikon des Kaiserthums Oesterreich. 57. Theil. Kaiserlich-königliche Hof- und Staatsdruckerei, Wien 1889, S. 43 f. (Digitalisat).
  • Константин фон Вурцбах: „Виндиш-Грец, кнежевска кућа, гробови.” Биографски лексикон Аустријског царства. Constantin von Wurzbach: Windisch-Grätz, das fürstliche Haus, Grabstätten. In: Biographisches Lexikon des Kaiserthums Oesterreich. 57. Theil. Kaiserlich-königliche Hof- und Staatsdruckerei, Wien 1889, S. 44 f. (Digitalisat).
  • Хуго-Винценц Виндиш-Грец: „Историја наше породице. Досадашњи резултати, почетна истраживања, међусобне везе и претпоставке, заоставштина.” Hugo-Vinzenz Windisch-Graetz: Unsere Familiengeschichte. Bisherige Resultate, Erforschungen der Uranfänge, lose Zusammenhänge und Vermutungen, Denkwürdiges. Selbstverlag, Triest 1959.
  • Ханес Штекл и Марија Вакоуниг: „Виндиш-Грец, кнежевска кућа 19. и 20. века.” Hannes Stekl und Marija Wakounig: Windisch-Graetz. Ein Fürstenhaus im 19. und 20. Jahrhundert. Böhlau, Wien/Köln/Weimar 1992, ISBN 3-205-05468-7.
  • Здењек Прохаска: „Место Тахов, историјско-туристички водич.” Zdeněk Procházka: Tachov měso, Historicko-turistický průvodce. Nakl. Českého Lesa, Domažlice 1997, ISBN 80-901877-4-9.
  • „Генеалошки приручник о племству.” Лексикон Племића том XVI. Genealogisches Handbuch des Adels, Adelslexikon Band XVI, Band 137 der Gesamtreihe, C. A. Starke Verlag, Limburg (Lahn) 2005, ISSN 0435-2408, S. 246—249.
  • Иво Черман: „Хабзбуршко племство и просветитељство. Одгој бечког дворског племства у 18. веку.” Ivo Cerman: Habsburgischer Adel und Aufklärung. Bildungsverhalten des Wiener Hofadels im 18. Jahrhundert. Franz Steiner Verlag, Stuttgart 2010, ISBN 978-3-515-09639-3
  • Силвиа Хелбл, Дисертација: „Микроистраживање породичних односа (19./20. век)”. Silvia Hölbl: Harrach. Familienangelegenheiten. Eine mikrohistorische Untersuchung zu Familienbeziehungen (19./20. Jahrhundert). Dissertation, Universität Wien. 2010.

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Genealogisches Handbuch des Adels, Adelslexikon Band XVI, Band 137 der Gesamtreihe, S. 246—249.
  2. ^ Steiermärkisches Urkundenbuch 2, S. 291, Nr. 201.
  3. ^ Zur Geschichte von Windischgraz.
  4. ^ „Wehrbauten in Niederösterreich”. www.wehrbauten.at. Архивирано из оригинала 01. 04. 2023. г. Приступљено 2023-04-01. 
  5. ^ Biographie, Deutsche. „Windisch-Graetz, Pankraz Graf – Deutsche Biographie”. www.deutsche-biographie.de (на језику: немачки). Приступљено 2023-04-01. 
  6. ^ Karl von Saurau (на језику: немачки), 2020-10-17, Приступљено 2023-04-01 
  7. ^ Biographie, Deutsche. „Windisch-Graetz, Gottlieb Amadeus Graf – Deutsche Biographie”. www.deutsche-biographie.de (на језику: немачки). Приступљено 2023-04-01. 
  8. ^ „History”. Palais Windisch Graetz (на језику: енглески). Приступљено 2023-04-01. 
  9. ^ Hrady, zámky a tvrze v Čechách, na Moravě a ve Slezsku; díl IV. Západní Čechy. Praha. 1985. стр. 347. 
  10. ^ Biographie, Deutsche. „Windisch-Graetz, Alfred Fürst von – Deutsche Biographie”. www.deutsche-biographie.de (на језику: немачки). Приступљено 2023-04-01. 
  11. ^ Hrady, zámky a tvrze v Čechách, na Moravě a ve Slezsku, díl IV. Západní Čechy. Praha. 1985. стр. 141. 
  12. ^ Details zu Erbfolge, Grundbesitz und Bodenreform in der ČSSR.
  13. ^ „Family tree of Weriand Alois Leopold Ulrich Johann Paul de Windisch-Graetz”. Geneanet (на језику: енглески). Приступљено 2023-04-01. 
  14. ^ „Maximiliane von Windisch-Graetz b. 16 November 1952 − Rodovid DE”. de.rodovid.org. Приступљено 2023-04-01. 
  15. ^ Otto Hupp: Münchener Kalender 1901. S. 30.
  16. ^ Biographie, Deutsche. „Windisch-Graetz, Ernst Friedrich Graf – Deutsche Biographie”. www.deutsche-biographie.de (на језику: немачки). Приступљено 2023-04-01. 
  17. ^ Biographie, Deutsche. „Windisch-Graetz, Leopold Victorin Graf – Deutsche Biographie”. www.deutsche-biographie.de (на језику: немачки). Приступљено 2023-04-01. 
  18. ^ Biographie, Deutsche. „Windisch-Graetz, Josef Niklas Graf – Deutsche Biographie”. www.deutsche-biographie.de (на језику: немачки). Приступљено 2023-04-01. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Виндиш-Грец&oldid=27443367”