Жарко Тодоровић Валтер
 | Овај чланак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. |
| Жарко Тодоровић | |
|---|---|
 Поручник Жарко Тодоровић | |
| Лични подаци | |
| Надимак | Бане Валтер |
| Датум рођења | 24. јануар 1907. |
| Место рођења | Београд, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 2004. (96/97 год.) |
| Место смрти | Париз, Француска |
| Образовање | Војна академија у Београду Ратна школа Париз |
| Војна каријера | |
| Служба | 1925—1945. |
| Војска | Југословенска војска Француске армијa |
| Род | артиљерија |
| Чин | мајор ЈВ потпуковник ФАФ |
| Јединица | Краљева гарда Легија странаца |
Жарко Тодоровић Валтер (Београд, 24. јануар 1907 — Париз, 2004) био је артиљеријски и генералштабни мајор Југословенске војске и потпуковник Француске армије.
Биографија[уреди | уреди извор]
Образовање[уреди | уреди извор]
Рођен је 24. јануара 1907. године у Београду. Био је млађи син артиљеријског бригадног генерала Петра Тодоровића. Након основне школе и шест разреда гимназије, завршио је 51. класу Ниже школе Војне академије 1932. године, а потом и Вишу школу Војне академије 1934. године.[1] Претходно је успешно похађао топографски (1929) и извиђачки војни курс. Као један од најбољих официра (први у рангу, артиљеријски потпоручник) послат је на специјализацију у Француску, где завршава Вишу ратну школу у Паризу, на којој му је један од професора био Шарл Де Гол. Течно је говорио француски, енглески, немачки и италијански језик. Након повратка са школовања, преведен је у генералштабну струку 1938. године.
Други светски рат[уреди | уреди извор]
Априлски рат 1941. затекао га је у чину генералштабног мајора на служби у Првом обавештајном одељењу Главног генералштаба. Рат је провео као начелник штаба Мурске дивизије.[2] Успео је да избегне заробљавање и већ током лета 1941. у Београду је формирао мрежу илегалаца. Повезао се са Дражом Михаиловићем, који је преко њега одржавао везу са Савезницима и генералом Симовићем.[3]
У формацији Југословенске војске у отаџбини (ЈВУО) био је први командант Београда (17. мај 1941), а потом и командант Северних покрајина. Бројно стање илегалне Команде Београда после било је 5.119 илегалаца, од којих је 3.500 имало скривено оружје. Београдски илегалци су располагали и са 80 возила и четири радио-станице. Команда Београда је сматрала да су тих 3.500 људи сигурни за акцију у прва 24 сата.[4]
До половине 1942. године против београдских илегалаца била је ангажована Специјална полиција, али је она постизала слабе резултате, па је борбу против четничких илегалаца преузео Гестапо и формирао „Анти ДМ (Дража Михаиловић) одсек”, под командом СС капетана Бранта. Првобитни састав од 700 гестаповаца појачан је са још 400 агената, одабраних из фолксдојчерске 7. СС дивизије „Принц Еуген.[4] Највећа акција Гестапоа на Балкану током Другог светског рата звала се Операција Валтер, према једном од Тодоровићевих псеудонима. И један од највећих досијеа Гестапоа је „Досије Валтер”, који се данас чува у Архиву Града Београда, Фонд БДС (Гестапо).
Операција „Валтер” изведена је почетком 1943. у Београду, а 17. марта је Тодоровић ухапшен са групом илегалаца, а у Загребу још осам његових илегалаца, махом Хрвата, професора универзитета. У Загребу, где су га водили да открије тамошње везе је успео да побегне агентима Гестапоа. Остао је у Загребу, као командант четничких илегалаца у Хрватској, али је поново ухапшен 9. септембра 1943. и одведен у логор Маутхаузен. Подвргнут је највећим мукама, али пошто је преживео шест месеци – што никоме до тада није успело – Немци су га из најтежег пребацили у најлакши део логора. Ту је чак успео да направи једну малу башту са поврћем, које је делио сапатницима.[5]
Емиграција[уреди | уреди извор]
Након рата Тодоровић је ступио у француску Легију странаца, у којој провео десет година. Ратовао је у Индокини, укључујући и први рат у Вијетнаму. Стекао је француско држављанство и примљен је на службу у Генералштаб француске армије, где је пензионисан 1963. године, у чину генералштабног потпуковника. Преминуо је у Паризу 2004. године.[6]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ ZBORNIK DOKUMENATA VOJNOISTORIJSKOG INSTITUTA: TOM XIV - DOKUMENTI ČETNIČKOG POKRETA DRAŽE MIHAILOVIĆA - KNJIGA 1 Архивирано на сајту Wayback Machine (5. октобар 2011)
- ^ Ристановић, Раде (2021). Београдски равногорци. Београд: Институт за савремену историју. стр. 90—91. ISBN 978-86-7403-252-7.
- ^ War Resistance and Intelligence By Dr K G Robertson Great Britain 1999 LEO COOPER
- ^ а б „Srbel.net[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 28. 12. 2015. г. Приступљено 14. 01. 2016. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
- ^ http://kingdom-of-yugoslavia-in-ww2.com/ Архивирано на сајту Wayback Machine (31. јул 2015) -1941-1945/001-zarko-todorovic-posle-mauthauzena/
- ^ [„Жарко Тодоровић | Pogledi[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 14. 02. 2016. г. Приступљено 14. 01. 2016. Сукоб URL—викивеза (помоћ) Жарко Тодоровић | Pogledi]
Литература[уреди | уреди извор]
- Коста Николић, Историја равногорског покрета (књига прва), Београд 1999.
- Раде Ристановић, Београдски равногорци, Институт за савремену историју, Београд 2021.