Рокселана

Из Википедије, слободне енциклопедије

Овом чланку је потребно хитно чишћење. То подразумева граматичке, језичке, стилске и сличне исправке, да би се добио правовописно и граматички коректан, а тиме и квалитетан енциклопедијски чланак. Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите. Чланак је означен овим шаблоном од {{subst:ТРЕНУТНИДАН}}.{{subst:ТРЕНУТНИМЕСЕЦ}}.{{subst:ТРЕНУТНАГОДИНА}}. Уколико се чланак не среди у року од месец дана биће обрисан.

Хасеки Хурам Султан (перс. خرم, хурам, насмејана, радосна, исто Рокселана, Роксолона, Рузијак или Роса, тј. Рускиња, рођена можда 1500 или 1506. Сматра се да се звала Анастасија или Александра Лисовска, пореклом из данашње Украјине) била је омиљена жена османлијског султана Сулејмана I.

Најмоћнији човек 16. века, којег су се владари Европе највише бојали, беше османлијски султан Сулејман I, рођен негде 6. новембра 1494 као син Селима I и његове главне конкубине Хафсе Хатун (умрла 1534) у Трапезунту при Црном мору. Након смрти свог оца Сулејман је 1520. наследио очево престо, и је успео уз многе ратове да прошири османлијско царство као никад више у историји. 1521. освојио је Београд, 1522. Родос, 1526. победио Угарску код Мохача, 1529 опсодовао Беч, 1541 освојио Угарску, 1551 Ердељ итд. Умро је 1566. на његовом задњем угарским походу. Сулејмановој држави припадале су данашња Турска, Сирија, Израиљ, Ирак, Египат, арапско полуострво, Тунезија, Алгерија, Грчка, Албанија, Румунија, делови Хрватске и Далмације, Пољске и Мађарске, Македонија, Бугарска, Славонија, Босна, Херцеговина, Црна Гора и Србија. Млечани су о њему писали кад је преузео очеву власт: "Није старији од двадесет и пет година, висок је и жилав, има дугачки врат и мршаво, бледо лице. Носи мале брчиће и има једно пријатно понашање. Од њега се каже да је мудар владар, одан наукама, и људи свих врста надају се од његове владавине много добра".

Други савременици га описују још као повученог, плаховитог, доста ћутљивог, тендирајући меланхолији, даље поносног, интелегентног, на споља хладног и самоувереног али у суштини потпуно несигурног човека, као неуморног јахаћа, истакнутог војсковођу, брилантног државника и праведног законодавца. Споља је био човек господарског изгледа, мршав, висок, јак, са подвучујећим обрвама, оштрим црним очима, танким уснама и ужим кривим носу. И имао је четири велике страсти: вршење своје судске власти, јахање првокласних коња, скупљање разноврсних сатова, и најзад његова велика љубав к Рокселани.

Рокселана је била пореклом из Русије. Њено право име као и њено детињство није сасвим познато. Као многе њезине земљакиње за које су у Цариграду (Истанбулу) постојале велике пожуде, и Рокселана је, или као сужањ или зато што су је сопствени родитељи продали што је исто била честа појава у Русији, као бела роба стигла у Османлије. Обично су девојке имале 6 до 13 година када су биле купљене за велика домаћинства османлијске више класе или султана. Као беле робиње оне за разлику од својих црних сапатница нису морале да раде груб или тежак посао, него су обично служиле као дружбенице и дворске даме својим господарицама.

Рокселану је купио Сулејманов пријатељ Ибрахим Паша (1493-1536), који је сам у својим младим годинама као грчки сужањ био поклоњен Сулејману. Ибрахим Паша је важио као врло обдарен, очаран, арогантан, енергичан и свестан својих циљева, добро упућен у историју и вођењу рата, знао је више језике да говори, свирао виолину и писао песме и стихове. Сулејман који се у своје детињство осећао доста усамљен много је ценио свог роба Ибрахим Пашу, посебно због његове веселости и шале, са којом је Ибрахим уздизао често тешко депресивног султана. Султан га је зато 1520. увео у своју дворску службу и подигао му раскошну палату на хиподрому.

У захвалу султану Ибрахима му је поклонио младу Рокселану, којој је у почетку претило да се изгуби у анонимности султановог харема који је обухватао око 300 робиња. Рокселана, која је имала ватрену црвену косу, описана је као нежна, витка, љупкаста и очаравајућива. Уз то је била веома интелегентна и живкаста, смејала се и шалила радо. Као све младе харемске даме и она је у почетку добијала лекције у турском језику и у Исламу. Даље су стајале на њеном уџбенику читање и писање, састављање нежних и љубавних писма, шивење и плетење, певање, игранка, свирање једног музичког инструмената те и вежбање љупкастог и грациозног хода. Необично лепим и обдареним робињама које су имале шансе да постану султанове конкубине учене су још у еротским способностима. Дванаест најатрактивније и најталентоване одређене су уз то као "гедикли", то јест султанове собарице, које су имале обавезе да облаче султана, да га купају и снабдевају укусним јелом. Као могуће другарице у кревету могле су такође да постану његове фавориткиње, "икбал". У случају да су постале трудне и родиле децу своме господару, добиле су почасно звање једне султанске "конкубине" или "кадине".

Рокселани, као поклон султановог најбољег пријатеља, није пало тешко да на се привуче пажњу Сулејмана. Уосталом је њезина веселиност привлачила свакога у харему, због чега је брзо добила надимак "курем" или "хурам", то јест насмејана. И тако није дуго потрајало док је постала и султанова сапутница у кревету. Пошто није само служила за сексуално задовољавање и породиља могућих наследника, него се показала и као добар саговорник те и искрена пријатељица, па чак и као животна сапутница, Сулејман је био одушевљен Ибрахимовом поклоном. Са Рокселаном могао је да мења песме или да води политичке дискусије. Рокселана је уз то била у стању да му даје добре савете и имала је разумевање за његове страхове којој је једино њој могао да признаје. И Рокселана је била у стању, као пријатељ му Ибрахим, да уз своју веселиност истера Сулејманову меланхолију. Сулејман је тако све више ишао Рокселани и занемарао његову главну жену Гулбехар († 1580., пореклом или из Црне Горе, Албаније или Черкезије), која је носила надимак "цвет пролећни" и која му је родила четворо деце од којих је само син Мустафа остао жив.

Није дуго потрајало, и Рокселана је затруднела те 1522. родила свог првенца Махомета. И тако почиње за младу мајку велика драма њеног живота. Како би се после сваке смрти једног султана спречили грађански ратови јер би се његови синови крваво борили за наследство, Мехмед II († 1481) је издао закон где је сваком његовом потомству дозвољено да кад добије султанат "са обзиром на ред света" убије своју браћу. Са тим указом са сваким новим ступањем на престо понављао се исти ритуал. Нови владар би наредио да погубе сву своју браћу и полубраћу. Сулејман ИИ. није морао да испуни ту обавезу, пошто његов отац није дао погубити само два својих брата, већ и својих седморо синоваца и саме Сулејманове четворо браће како би осигурао наследство своме сину љубимцу.

Око 1523. Рокселана је родила њено друго дете, опет једног сина, који је али имао грбава леђа, и као богаљаст није могао да полаже право на султанат. Од својих родитеља добио је име Гиангир и описан је као љубазан, весео и лепог изгледа. Пошто је у људе гледао све само добро био је вољен од својих браћа и сестара, па и од самог свог полубрата Мустафе, као и од свога оца. Сулејман га је посебно ценио због његове веселиности и лепог разговора који је имао с њим.

1526. Рокселана је родила треће дете, њену једину кћерку Мирмах, која је постала апсолутни љубимац Сулејмана. Мирхам ће касније бити удата за Рüстем Пашу, велигог везира српског порекла. Рокселана је у то време играла све важнију улогу у животу султана. Сулејман је преко свега волео своју другу главну жену, живу и веселу Рокселану, и скоро је само код ње ишао. Чак и свог пријатеља Ибрахим Пашу је занемарао, којег је 1523. поставио за великог везира Румелије (то јест Балкана) и који је био ожењен са Сулејмановом сестром Хатиче. 1526. га је Сулејман поставио још и као главног заповедника своје војске у походу против Угарске. У то време са кућним миром у Сулејмановом харему није стајало баш најбоље. Млетачки (венецијански) посланик Пиетро Брагадино обавестио је сенату своје републике у тајној депеши о једној грубавој расправи између прве и друге кадине, између Гулбехар и Рокселане, у којој је прва другој чупала косу и изгребала лице. Сулејман је на то бановао свог најстаријег сина Мустафу у Манису за намесника тог града у западној Турској, који је тиме био довољно удаљен од центра моћи. Његова мајка Гулбехар је сходно османлијском протоколу морала да путује с њим.

Од тада је Сулејман био заједно само са Рокселаном. Његове друге робиње је у току времена поудао за његове паше. Рокселани је покушавао да испуни све жеље и био је спреман да је ожени, шта се од око 130 година није десило у османлијске султане. 1530. онда била је раскошна свадба, о којој је Енглез Сир Георге Yоунг коментирао: "Ове недеље се у граду десио један сасвим изванредни догађај, који је далеко нечувен у историји султана. Велики господар Сулејман је једну робињу из Русије, неку Рокселану, направио својом царицом, и беше богато славље. Церемонија се одржала у сераљу (двору) и весеља су премахнуле све досада познате мере. Велике улице беху ноћи осветљене и било је много музике, и гозбе је било доста за све људе. Куће су украшене цвећама, и свуда су донете љуљашке у којима људи сатовима седе за велико своје задовољство. У старом хиподрому је подигнута велика трибина на којој су места за царицу и њезине даме ограђене златном оградом. Ту су царица и њен двор присустовали једним раскошним турниру у коме су учестовали хришћански и муслимански јахаћи, затим и акробати и мађионичари и једна процесија дивљих звери и гирафа, чији су дуги вратови доскоро додиравали само небо... Људи много говоре о свадби, и нико не може да каже шта она уствари значи".

Шта је народ мислио о Рокселани?

Млетачки посланик Да Зара је писао: "Он (Сулејман) је тако воли и њој је толико је одан, да се сви његови поданици чуде и говоре како је она њега опчинила. Они је називају "зиади" или вештицу. Због тога су она и њезина деца омрзнути и у двору и у војсци, али нико не сме нешто да каже против ње, зато што је он воли. Ја са моје стране само сам лоше чуо о њој и њеној деци, док се за прворођеног (Мустафу) и његовој мајци (Гулбехар) говори само добро".

Народ је дакле веровао да је Рокселана кроз чаробне науке и врачање везала султана за себе. Тако је она постала вештица, и није успела да придобије народну љубав и кроз своје многе задужбине - међу њима пет џамије, једна куранска школа, једна народна кухиња за сиромашне, једна болница итд. Са љубомором поданици су пратили велику љубав њиховог господара према тој бившој робињи, која му је око 1531. родила трећег сина и коме су дали име Селим, који је по изгледу највише личио на своју мајку. Рокселана је 1532. родила њено задње дете, лепог и дрског Бајазита.

Утицај Рокселане на Сулејмана је уз године све већи био. Сулејман је више пута уз његових сталних војних похода - око 13 на броју - био ван куће, где су заљубљени брачни пар кроз писма држали тесни контакт. Тако је Рокселана једном писала: "Мој господару, део моје душе, који си сунце моје земље и темељ моје среће. Када би знао како због нашег одвајања моја душа гори и како се цепа и како моја љубав к теби, да не познаје дана ни ноћи, као беспомоћна тони у мору чежња...", на шта јој је Сулејман одговорио: "Твојој љубави синоћ сам послао моја осећања. Дозволи ми да када те само посматрам, мени се чини твоја лепота као један ноћни лептир. Моја љубљена, ти си светло а ја лептир у твојој љубави. Као када би се у ружином врту лепоте хтело ухватити птица срца, тако је и стање једног заљубљеног који би се ухватио у мрежи љубави". Када је једини Сулејманов пријатељ, Ибрахим Паша, почео да расте преко главе своме господару и са својим хвалисавањем, својом ароганцијом и похлепом удостојио себе да је значајнији од самог султана, султан га је 1536. дао погубити. Ибрахим Паша једном је објавио: "Јесте истина да ја владам овом великом царству... Шта ја додирујем, то се спроведа. Када би ја хтео, могао бих и од једног коњушара направити пашу. Шта ја пожелим да дам, то се даје, и ако ја нисам сагласан, то се узима. Одлука о рату и миру, о употреби државних средства - све је то у мојим рукама. Сам султан није боље обучен од мене. Своје пуномоћје поверава у моје руке..." Ко би тако говорио тај не би колебао да покрене и побуну. И од ничега се Суљеман није више плашио него од једне побуне које би му могло коштати његово престо.

Али после смрти Ибрахим Паше султану је заиста само Рокселана остала као пријатељица, саветодавац и животна сапутница, код које је могао да од себе скине свој владарски чин и да буде обични човек са свим својим слабостима. 1541. брачни пар се и месно приближио. Један пожар је у већем делу до темеља уништио Ески Сарауи, палату харема. Рокселана је наговорила Сулејмана да не обнови ту палату, него њено пребивалиште да подигне у његовој близини. Сулејман је одмах прихватио и на ареалу Топкапи Сарауи изградио зграде новог харема. Пошто је Сулејман у то време већ био костобољан, ту је под покровитељству своје жене могао да буде брже и чешће негован и развеселен.

1543. умро је Махомет, најстарији син Рокселане и Сулејмана, који је у међувремену постао популаран у народу и у војсци и који је требао да наследи свог оца. Доживео је свега 21 година и за собом оставио своју двогодишњу кћерку. Код Рокселане је избио стари страх да би Мустафа, син некадашње Сулејманове прве кадине Гулбехар, могао погубити њена остала три сина. Са мужом њене прве кћерке Мирхам, Србином Рüстем Паша († 1561), који је од 1539. припадао њезиној фамилији и од 1544. био велики везир, Рокселана је покушавала да свргне потенцијалну опасност која је претила њеној деци од стране Мустафе. Колико је тачно било или само лажна пропаганда данас се не може казати, но Мустафа је 1553. био оптужен да је спремао оборање свог оца. Сулејман је свакако поверовао тим оптужбама и дао је Мустафу и 11-годишњег сина Мустафе, свог сопственог унука, погубити као велеиздајнике. Јаничари, код којих је Мустафа био веома популаран, су се на то побунили, а побуна је била тако опасна по Сулејману да је Сулејман његовог зета Рüстем Пашу, који свуда сматран као фигура која је иза кулиса управљала комплот, разрешио за великог везира. Након што се побуна у Јаничаре и уз доста новца њима била умирила, Рüстем Паша је 1555. поново постављен за великог везира. Иза свега тога, као иза убиства старог Сулејмановог пријатеља Ибрахим Паше, многи су сматрали да је Рокселана била водећа снага, што се али никако није могло доказати. Сулејман је већ више година боловао, и са његовом смрти Рокселана је морала да рачуна у свако доба. Као борац по природи она није могла да једноставно преда њене синове џелатима.

1553. Рокселана је изгубила њеног другог сина Гиангира, који није могао да преболи убиство свог вољеног полубрата Мустафу. Тако су Рокселани преостали само њена кћерка Мирхам, 22-годишњи живкасти пијаница Селим, и 21-годишњи амбициозни Бајазит који је у свему личио на свог оца. Остале године њеног живота Рокселана је покушавала да смири све веће ривалство између њених два сина.

Када је Рокселана 1558. умрула, ту није морала да доживи како се амбициозни и властољубиви Бајазит у борби против његовог брата посвађао и са оцем и на крају подигао побуну против њега. Побуна није успела, и Бајазит је са својих четворо синова прибегао у новембру 1559. перзијском (иранском) цару Тахмаспу. Тахмасп га је прво пријатно примио, али је на крају ипак, и због 400.000 златника којих је добио од Сулејмана, њега и његове синове предао Сулејману. Сулејман их је дао све погубити.

Једино дете које осим Гиангира Сулејмана није разочарало била је вољна и самопоуздана кћерка Мирхам, која је у Сулејмана преузела место њене мајке као саветодавац и саговорник.

Сулејман је преживео Рокселану за осам година када је на свом задњем походу у Угарској умро 1566. После смрти Рокселане у животу Сулејмана није било друге жене. Био је својој жени веран све до његове смрти. Наредио је да се сахрани поред ње у раскошној џамији Сулејманије, коју је довршио 1557.

Његов 35-годишњи син Селим II, дебели пијаница са надувеним и црвеним лицем, наследио је Сулејмана као султан и добио касније надимак "пијандура". Осам година после смрти Сулејмана и он је 1574. умро, када је, напијен кипарског вина, отишао у купалиште, тамо се саплео и разбио главу.