Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године
| Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године | |
|---|---|
| Додељује се за | најчитанију књигу године |
| Додељује | Народна библиотека Србије |
| Локација | Београд |
| Земља | Србија |
| Прво додељивање | 1974. год. |
| Последње додељивање | 2016. год. |
Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године додељивала се домаћем аутору за књигу из области књижевности, науке или уметности, објављену први пут у Србији за последње три године.
О награди[уреди | уреди извор]
Награду је установила Народна библиотека Србије, поводом отварања своје нове зграде 6. априла 1973, на годишњицу немачког бомбардовања Београда у ком је уништена Народна библиотека на Косанчићевом венцу. Награда је први пут је додељена 1974. а последњи пут 2016.
Награда је додељивања за књигу која је у прошлој години према статистици била најчитанија у Мрежи јавних библиотека Србије, на основу извештаја (анкетних листића) више од половине матичних библиотека у Србији, Библиотеке Матице српске, Народне библиотеке Србије и универзитетских библиотека. Награда је могла више пута припасти истом аутору, па су тако некима припала два пута, Слободану Селенићу три, а Љиљани Хабјановић Ђуровић четири пута. Од 2006. до 2015. о додели је према Правилнику из 2005. одлучивао Жири, који је гласао за најбољу књигу са списка најчитанијих, а тада је назив награде преформулисан у: Награда Народне библиотеке Србије за најбољу најчитанију књигу године.[1]
Награда се састојала од Повеље и новчаног износа. Уручење приређивано 6. априла (на Дан библиотеке), а од 2002. 28. фебруара (датум када је 1832. године основана Народна библиотека).
Укидање награде[уреди | уреди извор]
Након првобитног укидања правилника из 2005, а према списку најчитанијих књига у библиотекама у Србији, награда је 2017. године (за 2016. годину) требало да припадне Драгану Великићу за роман Иследник. Међутим, након што награда није додељена, убрзо је званично и укинута одлуком Управног одбора Народне библиотеке Србије, који је радио у саставу: Михајло Пантић (председник), Владислав Бајац, Ивана Димић и Љубомир Бранковић – без петог члана.[2]
Оваква одлука свакако је штетна, нарочито ако се узме у обзир списак досадашњих добитника награде. Као један од лауреата и као човек који је радио у Народној библиотеци свестан сам проблема са којима се сучељавала та награда, али је она била само показатељ општих проблема у библиотекарству и култури, па њено укидање нимало не поправља стање у овој области већ, једноставно, само укида један инструмент који је то показивао.
Добитници[уреди | уреди извор]
Награду су добили следећи аутори:[3][4][5]
Од 1974. до 1980.[уреди | уреди извор]
- 1974 — Милош Црњански, за књигу Роман о Лондону.
- 1975 — награда није додељена
- 1976 — Михаило Лалић, за књигу Ратна срећа.
- 1977 — Миодраг Булатовић, за књигу Људи с четири прста.
- 1978 — Александар Тишма, за књигу Употреба човека.
- 1979 — Добрило Ненадић, за књигу Доротеј.
- 1980 — Мирко Ковач, за књигу Врата од утробе.
Од 1981. до 1990.[уреди | уреди извор]
- 1981 — Саша Божовић, за књигу Теби моја Долорес.
- 1982 — Слободан Селенић, за књигу Пријатељи.
- 1983 — награда није додељена
- 1984 — Меша Селимовић, за књигу Круг.
- 1985 — Драгослав Михаиловић, за књигу Чизмаши.
- 1986–1989 — награда није додељивана
- 1990 — Милорад Павић, за књигу Предео сликан чајем.
Од 1991. до 2000.[уреди | уреди извор]
- 1991 — Добрица Ћосић, за књигу Верник.
- 1992 — Светлана Велмар Јанковић, за књигу Лагум.
- 1993 — Момо Капор и Зуко Џумхур, за књигу Зелена чоја Монтенегра.
- 1994 — Дејан Медаковић, за књигу Ефемерис 1-3.
- 1995 — Слободан Селенић, за књигу Убиство с предумишљајем.
- 1996 — Слободан Селенић, за књигу Убиство с предумишљајем.
- 1997 — Добрица Ћосић, за књигу Време власти.
- 1998 — Давид Албахари, за књигу Мамац.
- 1999 — Љиљана Хабјановић Ђуровић, за књигу Женски родослов.
- 2000 — Добрило Ненадић, за књигу Деспот и жртва.
Од 2001. до 2010.[уреди | уреди извор]
- 2001 — Љиљана Хабјановић Ђуровић, за књигу Пауново перо.
- 2002 — Горан Петровић, за књигу Ситничарница код „Срећне руке“.
- 2003 — Зоран Ћирић, за књигу Хобо.
- 2004 — Љиљана Хабјановић Ђуровић, за књигу Игра анђела.
- 2005 — Љиљана Хабјановић Ђуровић, за књигу Игра анђела.
- 2006 — Владимир Тасић, за књигу Киша и хартија.
- 2007 — Вида Огњеновић, за књигу Прељубници.
- 2008 — Срђан Ваљаревић, за књигу Комо.
- 2009 — Светислав Басара, за књигу Успон и пад Паркинсонове болести.
- 2010 — Владимир Пиштало, за књигу Тесла, портрет међу маскама.
Од 2011. до 2020.[уреди | уреди извор]
- 2011 — Владимир Арсенијевић, за књигу Предатор.
- 2012 — Светислав Басара, за књигу Mein Kampf.
- 2013 — Слободан Тишма, за књигу Бернардијева соба.
- 2014 — Александар Гаталица, за књигу Велики рат.
- 2015 — Горан Гоцић, за књигу Таи.
- 2016 — Филип Давид, за књигу Кућа сећања и заборава.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Ukinuta nagrada za najbolju knjigu u bibliotekama”. SEECult. 24. 2. 2017. Приступљено 13. 1. 2023.
- ^ „Najbolja knjiga naprečac ukinuta!”. Новости. 23. 2. 2017. Приступљено 13. 1. 2023.
- ^ Stojković, Ratko (2004). Leksikon literata - laureata : srpske književne nagrade : 1839-2002. Beograd: Potez. стр. 158—159. ISBN 86-81331-25-6.
- ^ Stojković, Ratko B. (2011). Leksikon literata - laureata : srpske književne nagrade. Knj. 2, 2003-2010. Beograd: Enigmatski savez Srbije. стр. 124. ISBN 978-86-912077-3-1.
- ^ Stojković, Ratko B. (2016). Leksikon literata - laureata : srpske književne nagrade. Knj. 3, 2011-2015. Beograd: Enigmatski savez Srbije. стр. 185—186. ISBN 978-86-911565-1-0.