Вида Огњеновић
| Вида Огњеновић | |
|---|---|
|
|
|
| Информације | |
| Датум рођења | 14. август 1941. |
| Место рођења | Дубочке (Краљевина Југославија) |
| Дела | |
| Потпис | |
Вида Огњеновић (Дубочке, 14. август 1941) је српска књижевница и редитељка.
Садржај |
[уреди] Биографија
Рођена је у Дубочкама (Бањани) поред Никшића 14. августа 1941. године. Одрасла је и школовала се у Србији. Основну школу завршила је у Врбасу, а гимназију у Сремским Карловцима. Дипломирала је на Катедри за општу књижевност на Филолошком факултету у Београду 1963. и на Одсеку за режију београдске Академије за позориште, филм и телевизију 1965. Постдипломске студије је започела у Паризу на Сорбони, а магистарски рад из теорије и праксе одбранила је на Универзитету у Минесоти, САД 1972. године.
Од 1974. до 1979. радила је као асистент на ФДУ у Београду. За директора Драме Народног позоришта у Београду изабрана је 1977. године, а по истеку четворогодишњег мандата, остала је на ангажману као стални редитељ. Као професор по позиву, предавала је на универзитетима у Лос Анђелесу (УСЛА), Чикагу (УИЦ) од 1981-1982, а у оквиру предавачких турнеја обишла је у неколико махова, као гост предавач, све веће универзитете САД (1985, 1991, 1997 и 1999). Редовни је професор Академије уметности у Новом Саду. Њен редитељски опус чини близу стотину позоришних, као и велики број телевизијских и радио режија, од којих многе по сопственим текстовима. Написала је велики број драма, које су доживеле више поставки и бројна извођења, а објављене су у различитим издањима. Као редитељ гостовала је у многим позориштима широм бивше Југославије (Црна Гора, Словенија, Хрватска), а радила је и изван наше земље.
Објавила је четири књиге прозе: збирке приповедака Отровно млеко маслачка, (Просвета, Београд, 1994.) и Стари сат (Просвета, Београд, 1996.), Најлепше приче Виде Огњеновић (Просвета, Београд, 2001.), роман Кућа мртвих мириса (Просвета, Београд, 1995.) и седам књига драма: Меланхоличне драме (СКЗ, Београд, 1991.), Девојка модре косе (Арс драматика, Београд, 1994.), Сетне комедије (СКЗ, Београд, 1994.), Милева Ајнштајн, као и сабране драме у три књиге Драме I, II, III (Стубови културе, 2000., 2001., 2002.).
Приповетке Виде Огњеновић смештене су у конкретно, историјско место, са препознатљивим временом и светом. Место су Сремски Карловци, значајни културни и духовни центар српскога народа, а време је друга половина 19. и прва 20. века, време у којем су Карловци доживели и процват и пропадање. У српску приповетку она на велика врата уводи свет руинираних и готово заборављених Сремских Карловаца, у којем су поред Срба, нашли уточиште и Немци, Јевреји, Мађари, Руси и други.
Вида Огњеновић је председник Српског ПЕН-а, а од септембра 2012. почасна потпредседница Међународног ПЕН конгреса.[1]
[уреди] Награде
Добитник је многих значајних књижевних награда за књижевни и позоришни рад. Измећу осталих добила је: награду Просвете за књигу године, (1994), Андрићеву награду за приповетку (1995), награду Бранко Ћопић за прозу (1996.), награду Лаза Костић за роман (1996), награду Паја Марковић Адамов за прозу (1997), награду Романда Сербика за прозу (1998.), награду Стефан Митров Љубиша за књижевно дело (1999), награду Статуета Јоаким Вујић (2001). Добитник је и бројних награда за режију, представе и текст драма и комедија. Добитник је награде Кочићево перо 2011. за роман „Посматрач птица“[2], награде Кочићева књига 2011. за животно дело[3], као и Светска награда за хуманизам 2012. коју додељује Охридска академија за хуманизам[4].
Проза и драме су јој превођене на енглески, мађарски, македонски и немачки језик. Живи и ради у Београду.
[уреди] Извори
- ^ Вида Огњеновић потпредседница ПЕН-а (Б92, 14. септембар 2012)
- ^ „Кочићево перо Види Огњеновић“ (на ср). Радио-телевизија Републике Српске. 12. 12. 2011. Приступљено 12. 12. 2011.
- ^ „Награда Види Огњеновић“ (на ср). РТС. 28. 12. 2011. Приступљено 30. 12. 2011.
- ^ РТС :: Признање Види Огњеновић
