Мирко Ковач

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили кошаркаша, погледајте чланак Мирко Ковач (кошаркаш).
Мирко Ковач

Пошаљи фотографију

Информације
Датум рођења 26. децембар 1938.
Место рођења Петровићи (Краљевина Југославија)
Датум смрти 19. август 2013.
Место смрти Ровињ (Хрватска)
Дела
Потпис

Мирко Ковач (Петровићи, Црна Гора, 26. децембар 1938Ровињ, 19. август 2013)[1] је био црногорски, српски и хрватски књижевник, аутор више романа, збирки приповједака, есеја, ТВ-драма и филмских сценарија.

Студирао је на Академији за позориште, филм и телевизију, одсјек драматургије, у Београду. Прва књига прозе »Губилиште« (1962) доживљава политичку и идеолошку осуду „због црне слике свијета“, а хајка на писца трајала је током цијеле 1963. године. Роман »Моја сестра Елида« излази 1965, а кратки роман »Животопис Малвине Трифковић« 1971. године, који је драматизован и изведен 1973. на сцени Атељеа 212 у Београду, те преведен на енглески, француски, италијански, холандски, мађарски и шведски. У Шведској је доживио три издања, а у Француској је изашао и као џепно издање у едицији "Rivages poche". У Загребу му излазе романи »Ругање с душом« (1976); »Врата од утробе« (1978), који добија Нинову награду критике (1978), награду Жељезаре Сисак (1979) и награду библиотека Србије за најчитанију књигу (1980). »Врата од утробе« је вјероватно најбољи Ковачев роман, сложене постмодернистичке наративне технике, у коме се преклапају ауторова визура дједовске му Херцеговине у распону више деценија и спиритуалне дилеме вјерске и секуларне природе. Слиједе романи »Увод у други живот« (1983), те »Кристалне решетке« (Босанска књига, Сарајево, 1995).

Збирка новела »Ране Луке Мештревића« (1971) добија награду „Милован Глишић“, али му је та награда одузета 1973, а књига повучена из књижара и библиотека. Допуњено издање истоимене збирке излази 1980. године, а новој приповијеци из те књиге »Слике из породичног албума Мештревића« припала је „Андрићева награда“. Збирка приповједака »Небески заручници« излази 1987. и добија награду издавача БИГЗ.

»Европска трулеж«(1986), књига есеја, награђена је НИН-овом наградом „Димитрије Туцовић“. Допуњено и поправљено издање, под насловом »Европска трулеж и други есеји«, излази у Загребу 1994. Књига публицистичких текстова »Бодеж у срцу« објављена је у Београду 1995. У Хрватској је објављена и његова преписка са српским писцем Филипом Давидом „Књига писама,1992 — 1995.“ (Ферал Трибјун,1995)

Ковач се нашао на удару Милошевићевог режима крајем 1980-их година[тражи се извор од 11. 2013.], те је емигрирао у Хрватску. У Сарајеву су му изашле ИЗАБРАНЕ КЊИГЕ, у шест томова (Свјетлост, 1990). Написао је сценарија за филмове: Мали војници, Лисице, Окупација у 26 слика, Пад Италије, Тетовирање и др. Аутор је више ТВ и радио-драма. У Подгорици му је 2005. објављена драма „Лажни цар“. Књиге су му превођене на њемачки, француски, италијански, енглески, шведски, холандски, пољски, мађарски и др. Добио је интернационалну награду Тухолски (Tucholsky Prize) шведског ПЕН-центра за 1993, те 1995. годину Хердерову награду за књижевност. Од 1991. живео је у Ровињу.

Извори[уреди]

  1. ^ „Умро Мирко Ковач“. vijesti.me Приступљено 19. 8. 2013..