Стабло

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Стабло (биљка))
Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Стабло (вишезначна одредница).

Стабло је осовински део изданка који расте непрекидно током живота биљке. Стабло са листовима назива се изданак.

Основне улоге стабла су:

Врсте и метаморфозе изданака[уреди]

Изданак расте врхом, на коме је вегетациона купа. При основи вегетационе купе образују се зачеци листова. У њиховом пазуху образују се бочни изданци.

Део стабла са кога полазе листови назива се чвор (nodus), а део стабла између два чвора је чланак (internodia).

У зависности од дужине чланака изданци могу бити>

  • кратки, код којих су листови приближени и
  • дуги, код којих се листови налазе на одговарајућој удаљености.

Код неких биљака, нпр. код маслачка, листови су збијени па граде розету. Код воћака постоје и кратки и дуги изданци, при чему дуги носе листове, а кратки цветове (тзв.родне гране).

Код неких биљака, изданци се развијају испод површине подлоге па се називају подземни изданци. Њихови листови су неразвијени и љуспасти, а сами изданци су задебљали услед магационирања хране. Разликују се од корена по томе што корен никада не носи листове. Са подземних изданака полазе адвентивни коренови. Такви изданци су метаморфозирани и могу бити у облику:

Надземни изданак, такође, може да метаморфозира обављајући неку другу функцију:

  • трн има заштитну улогу,
  • рашљике служе за прихватање за неку чврсту подлогу,
  • столоне у виду дугачких изданака служе за вегетативно размножавање,
  • филокладије су листолики изданци на којима се развија листић и у његовом пазуху цвет и плод.

Примарна и секундарна грађа стабла[уреди]

У почетним фазама развића изданка ствара се његова примарна грађа. Код монокотила та грађа остаје током читавог живота, док се код дикотила и голосеменица примарна грађа замењује секундарном.

Примарну грађу стабла, као и код корена, чине три зоне :

1.епидермис, који се најчешће састоји од једног слоја ћелија;

2. примарна кора коју чини неколико слојева живих паренхимских ћелија и механичке ћелије (најчешће коленхим).

3. централни цилиндар, кога изграђују проводна ткива (флоем и ксилем) и ткиво сржи. Проводни снопићи су код монокотила разбацани, док код дикотила образују прстен. Између флоема и ксилема, код дикотила, налази се примарни камбијум.

Примарна грађа стабла дикотила и голосеменица се већ крајем првог вегетационог периода губи и почиње секундарно дебљање. Између суседних проводних снопића зачиње се секундарни камбијум који се спаја са примарним и образује камбијални прстен. Камбијални прстен одваја елементе дрвета ка центру стабла, а елементе коре ка периферији.

Гранање изданка[уреди]

моноподијално гранање
симподијално гранање
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Гранање (ботаника)

Изданак се развија од пупољчића клице, тако да онај изданак чији раст води клицин пупољчић се назива основни изданак. Бочни изданци су они који настају од бочних пупољака. Пупољак је, у ствари, млад, још неразвијен изданак, чији је најважнији део вегетациона купа. Деобом ћелија вегетационе купе настају сви делови изданка. Одмах испод врха вегетационе купе зачињу се листови, а у њиховом пазуху образују се бочни (пазушни) пупољци из којих постају бочни изданци. Тако настаје гранање, односно образује се систем изданака, којим се постиже повећање површине биљног тела и омогућава повољнији положај листова.

Разликују се два основна типа гранања:

  • моноподијално
  • симподијално и
  • дихотомо

Моноподијално гранање (monos= један; podien= ножица, осовина) се одликује тиме што је једна осовина главна (назива се моноподијум) и она стално вуче раст, док бочне гране полазе са ње и заостају у расту. Пример моноподијалног гранања су четинари, јасен, храст, јавор, дрен и др.

Симподијално гранање се одликује тиме што главна осовина не расте стално врхом, већ прекида растење, а једна од бочних грана преузима правац растења главне осовине. То се стално понавља током раста биљке.

Дихотомо гранање се одликује поделом осовине на два дела, који дају две једнаке гране. Овај тип гранања се среће код неких пречица, маховина и палми.

Литература[уреди]

  • Којић, М: Ботаника, Научна књига, Београд, 1989.
  • Којић, М: Физиолошка екологија културних биљака, Научна књига, Београд, 1987.
  • Маринковић, Р, Татић, Б, Блаженчић, Ј: Морфологија биљака, Београд, 1979.
  • Јанчић, Р: Сто наших најпознатијих лековитих биљака, Научна књига, Београд, 1988.
  • Јанчић, Р: Лековите биљке са кључем за одређивање, Научна књига, Београд, 1990.

Спољашње везе[уреди]