Цртеж
Цртеж је уметност и техника стварања слика на површини, обично папиру, путем линија тачки и мрља, обично тушем, оловком, кредом, угљеном или крејоном.
Цртеж као формално уметничко стваралаштво се може дефинисати као примарно линеарна представа или интерпретација света, али такође и представа концепата, размишљања, намера, емоција и фантазија којима се даје визуелна форма, као и симбола или апстрактних ликова и облика. Ова дефиниција, међутим, може се применити на све графичке уметности и технике које карактерише употреба линије, ликова и облика уместо масе и боје, као што је случај са сликарством. Цртеж се разликује од графичких техника по томе што у њему постоји једна директна веза између процеса стварања и крајњег резултата. Укратко, цртеж је крајњи производ узастопних напора уметника директно примењених на крајњу подлогу. Иако најчешће служи као основа за друге уметности, посебно када су у питању графичке технике, сваки цртеж је јединствен по својој природи.
Сва уметничка дела не настају преко цртежа у виду прелиминарне скице, међутим, цртеж је без сумње основа свих визуелних уметности. Неретко се губи у завршеном делу, или бива уништен током процеса његовог стварања. У том смислу, корисност цртежа плана једне архитектонске грађевине која треба да се изгради, опада како се њена изградња приводи крају. На сличан начин тачке и линије урезане на каменом блоку представљају помоћне цртеже за скулптуру која ће из њега бити исклесана. У суштини, свака слика се конструише на основу линија које дефинишу обрисе њених главних облика и форми; само даљим развојем дела оне постају обојене површине. Како се показало у многобројним конзерваторским истраживањима и испитивањима уметничких дела, цртеж је такође база зидног, сликарства на дрвеним плочама и илуминираних рукописа. Те прелиминарне скице могу бити само индиције главних обриса или предуслов крајње егзекуције до најмањих детаља. Такође могу бити просте пробне скице. Много раније од појаве актуелних цртежа малих формата, ове процедуре су углавном употребљаване у монументалном зидном, односно фреско сликарству. Са синопијом —прелиминарном скицом која се налази на посебном слоју на зиду испод фреске (слике на влажном малтеру)— налазимо се на тачки у којој дело које је само послужило као техничка припрема за израду фреске, постаје формални цртеж који изражава уметникову намеру.
Тек у XIV веку цртеж је постао независна уметничка форма која није више подразумевано подређена, било концептуално или материјално, некој другој уметничкој форми. Самостални или независни цртежи, како само име каже, су сами по себи циљ једног уметничког настојања; стога, обично их карактерише једна пиктурална структура и прецизна егзекуција до самих детаља.
Формално гледано, цртеж нуди најшири могући опсег за изражавање уметничких намера. Објекти, простор, дубина, супстанцијалност па чак и покрет, могу бити учињени видљивим путем цртежа. Због свог непосредног карактера, цртеж такође изражава цртачеву личност на спонтан начин кроз ток сваке линије; другим речима, цртеж је најличнији од свих уметничких форми. Стога је врло вероватно да се поштовање које ужива развијало паралелно с растом вредности индивидуалног уметничког талента. Почев од ренесансе, цртеж је постепено излазио из анонимности и утилитаристичког статуса у очима уметника и публике да би постао посебно вреднован, а данас заузима значајно место у многобројним музејским и другим уметничким колекцијама.
Садржај |
Елементи и принципи цртежа као уметничке форме [уреди]
Главни елемент цртежа је линија. Кроз практично целокупну историју цртежа, линија, у суштини апстрактна и неприсутна у природи и која се јавља само у виду граница објеката, боја или облика, била је водич за мање или више илузионистичко представљање предмета. Тек у скорије време линија је схваћена као један аутономни елемент форме, независан од предмета представљања.
Свестан и наменски цртеж представља значајно ментално постигнуће због вештине да се просторни објекти из света редукују на линије нацртане на површини што подразумева дар за апстраховање. Идентификовање мотива цртежа од стране посматрача није ништа мање постигнуће иако ту способност поседују сва људска бића. Визуелна интепретација линије као представе датог предмета је могућа преко одређених форми те линије које позивају на асоцијацију. На пример, угаони пресек две линије се може сматрати представом граница једне равни; додавање треће линије може сугерисати идеју о кубном телу. Заобљене линије сугеришу лукове, а конвергентне дубину у простору.
Уз помоћ овог скромног вокабулара, могуће је створити разумљиве слике преко различитих линеарних феномена. Проста скица обриса —грчка легенда каже да је прва слика настала копирањем сене на песку— представља једну од најстаријих и најпопуларнијих могућности цртачког репертоара. Након успешне карактеризације египатских цртежа и архајске грчке уметности, скица обриса је постала главни водич уметничке комуникације крајем антике и током средњег века. Коришћена на разне начине у раној ренесанси, поново је постала доминантна у доба неокласицизма.
Скица обриса се развија у детаљан цртеж помоћу линије, која прави прелазе између пластичних и просторних вредности предмета. Границе појединих објеката, промене у просторној равни као и варирање интензитета боје примењени у оквиру структуре скице, сви заједно теже да обогате и појасне однос између целине и њених саставних делова.
Изненадни почетак, нестанак или прекид линије пружају могућности за постепено стапање обриса све док не постану раван, пуштајући боју да се претапа у прелазима како се линија губи у дубини.
Задебљавање или проређивање линија се такође може користити за истицање, просторно или употребом боје, промена у објекту које те линије дефинишу. Чак и вредности светла-сене (валер) могу бити постигнуте разликама у снази потеза линије. Док испрекидане или индивидуалне паралелне линије усмерене у једном правцу чине да форма изгледа мање чврста, оне у исто време производе визуелни ефекат на више пикторалан начин. Блага скретања у линији помажу у представљању кривина и прелаза у форми; такође појачавају ефекат светлости која пада на површину предмета дајући му изглед тела. На крају, кратке криве линије које не стоје у јасној угаоној вези једна са другом него се простиру на папиру у једној врсти формације, омогућавају пикторалној и колористичкој компоненти да доминира, као што је случај у делу италијанског уметника из XVI века Јакопа Тинторета. Један екстремни пример је комплетна дисолуција линеарног потеза у тачке и мрље, као што је случај у цртежима француског сликара поентилисте Жоржа Сераа.
Проста комбинација ових различитих врста линије, без референце на медиј у коме је цртеж рађен, нуде уметнику широк спектар могућности за субјективни израз како у виду посебних стилистичких особина тако и у виду особина уметникове личности. Снажни потези линије са наглашеним и оштрим угловима дају цртежу један строги карактер којим се наглашавају драматичне и изражајне црте. Овај начин цртања је карактеристичан за одређене стилистичке епохе и регионе као и за одређене уметнике који су преферирали те квалитете: у ренесансној Фиренци, у немачком експресионизму —где су кориштени да пренесу одређену атмосферу, али такође у цртежима Рембранта и Ван Гога. С друге стране, меко извучене линије, глатко заобљене форме и графичка регуларност линије која стоји изнад било какве изјаве садржаја, представља формални еквивалент елегантног, отменог и лирског типа израза. Њега срећемо у раној ренесанси, посебно у делима уметника из Умбрије и Рафаеловим скицама; у делу Назаренаца —групе сликара романтичара из XIX века чије су теме биле углавном религиозног карактера; у југендстилу, немачком декоративном стилу с краја XIX и почетком XX века који се развио паралелно са стилом арт нуво, посебно у његовим органским формама, вијугавим линијама и негеометријским кривинама; и такође у делу француског сликара Жана Огиста Енгра из доба класицизма XIX века. Изразито плошна текстура са потезима које одликују регуларне пропорције и који су равномерно распоређени на површини, носи са собом одлике калиграфског писања које се срећу у свим стилским епохама које вреднују орнамент.
Техника сенчења даје линији додатни потенцијал за разјашњавање пластичних веза и феномена светлости. Код сенчења, паралелне, кратке, са истим растојањем, мање или више праве линије, стварају статичне и тектонске (структурне) вредности дефинишући индивидуалне плохе предмета. Нежно закривљено сенчење наглашава облину волумена предмета а такође може истакнути, као тонска вредност, делове композиције који се налазе у сени.
Унакрсно сенчење, где се два слоја сенчења пресецају под правим угловима, појачава ефекат контраста светла и сене у цртежу. Позната још из времена Микеланђела и Дирера у XV и XVI веку, ова уметничка техника се обично користи са косим или чак закривљеним линијама за линеарни опис заобљених делова форме. У ригурозно монохроматским цртежима, овај метод је најподеснији за опис сферичних тела. Људско тело, са својим многобројним облинама масе и волумена, је овом методом могуће моделирати веома јасно и прецизно. За графичаре XVII и XVIII века, овај процес је био најважнији начин цртања. Све ове различите могућности линеарног представљања је могуће постићи пером, крејоном и такође кистом.
Плошне технике [уреди]
Линеарне технике цртања се комплементују плошним, које је такође могуће извести крејоном. На пример, равномерно нанете мрље, што је лакше извести са меким материјалима, резултирају у један ваздушасти ефекат у једномерном тону. Различите вредности скале кјароскура (пикторална представа вредности светла и сене без обзира на боју), такође могу бити постигнуте сувим или влажним трљањем материјала у подлогу. Прашкасти цртачки материјали који се утрљају у цртачку површину, резултирају у једномерне тонске области које служе као затворене основе за линеарни цртеж али и као индикација вредности боје за индивидуалне секције.
Много значајнија за плошни феномен, међутим, је техника четкицом или кистом, која засигурно може усвојити све линеарне цртачке методе, али чија посебна снага лежи у ширини и интензитету тона, пошто је техника четкице медиј који омогућава широку диференцијацију у боји тона и његовом валеру. Нагласци створени понављањем истог тона у цртежу обезбеђују илузионистичке дубине које могу бити замишљене просторно и предметно. Разлике у боји тонова долазе од употребе различитих материјала. Техника четкице је веома подесна за просторну и пластичну фигуративну представу, баш као што представља аутономну вредност код непредметних цртежа.
Сви ови ефекти монохроматских цртежа могу се акцентовати употребом материјала у бојама; на пример креда у боји, цртачких мастила различитих боја или акварела. Ипак, иако сви они могу допринети да цртеж буде богатији, не шире његов базични опсег као ликовне форме.
Цртачка површина [уреди]
Овим графичким цртачким елементима треба додати још један феномен чији је формалистички значај ограничен на цртеж: ефекат недирнуте цртачке површине, обично папира. Скоро све студије (цртежи детаља), многи аутономни цртежи —који се сматрају самосталним уметничким делима, већина цртежа портрета као и композиција фигура, мртвих природа, а чак и пејзажа, простиру се слободно на листу папира уместо да су затворени линијом оквира. Стога, празна површина, сугеришући просторну позадину цртежа који се на њој налази, активно доприноси уметничком ефекту.
Чак и код чисто линеарних композиција, површина која је остала нетакнута игра суштинску улогу. Међу детаљима које обухвата празан простор, могу бити основне плохе лица код портрета, глатке површине одеће, маса фигуре или објекта, као субстнацијалне границе прелаза и нијанси које се налазе у цртежу. Чак и простор који се налази око индивидуалних предмета или објеката, просторна дистанце међу њима и окружења у ком се налазе, ширина реке и дубина пејзажа, могу бити просто инсинуирани у цртежу и испуњени празнином.
Празнина сама по себи може постати доминантна и бити затворена линијама обриса —на пример у случају декоративних скица и многих орнаменталних цртежа који користе форму негатива, ефекта који се такође постиже испуњавањем празних плоха белом бојом.
Веза између цртежа и других уметничких форми [уреди]
Веза између цртежа и других уметничких форми је наравно веома блиска, пошто је прелиминарна скица дуго времена била главни циљ цртежа. Стање узајамне зависности посебно је присутно између сликарства и цртежа, поврх свега у случајевима скица и студија композиције слике. Та веза је још ближа у случају прелиминарних скица исте величине као и слика, такозваних картона, чији се обриси преносе на сликарску подлогу тако што се на картону начине перфорације које следе обрисе форми композиције и кроз које се утрљава прашина угљена. Једном пренесена на површину слике, скица је овде испунила свој задатак.
У случају самосталних цртежа —тј. цртежа који егзистирају као независна и посебна уметничка дјела, блискост између цртежа и сликарства је евидентирана у стилистичким особинама које су им обома заједничке. Цртеж и слика се слажу у многим детаљима који се тичу садржаја и форме. Мере; пропорције фигура; веза између фигуре и простора којим је окружена; дистрибуција теме у композицији у складу са статичким редом, симетријом, равнотежом маса или у складу са динамичним контрастима, ексцентричним тачкама недогледа и пренаглашавањем појединих елемената; ритмички ред у одвојеним пикторалним јединицама у контрасту са континуираним током линија —сви ови формални критеријуми су примењљиви на обе уметничке форме. Униформни стилистички карактер који деле цртеж и сликарство је неретко мање изражен у цтежу због спонтаног тока неспутаног потеза или „рукописа” уметника, и борбе за форму која се огледа у пентиментима —индицијама у цртежу које показују да је уметник променио мишљење и цртао по изворној формулацији форме. Поред тога цртеж може стимулисати одређене аспекте покрета боље него што то може слика путем ритмичког понављања обриса или замагљења оштрих граница форме.
Највероватније још ближа веза постоји између цртежа и графике, која оперише истим уметничким средствима, монохроматском линеарношћу као главним формалним елементом и тоналним вредностима плоха које су у уској вези са оним које се срећу у цртежу.
Подлоге цртежа [уреди]
Цртати је могуће практично на било ком материјалу који има равну површину (није непходно да буде потпуно равна), —на пример, на папирусу и пергаменту, платну, дрвету, металу, керамици, стенама, на зидовима, стаклу и песку. Ипак, од XV века папир је најпопуларнија подлога за цртање.
Техника производње папира, коју су са Далеког Истока у Европу донели Арапи, није се значајно променила у последње две хиљаде година. Влакнаста пулпа дудове коре, конопље, кудеље, и ланених или памучних крпа се меље у води а затим суши у равним калупима. Увођење пулпе дрвета половином XIX века омогућило је задовољавање растуће потражње за дебелим папиром, међутим то није утицало на уметнички папир, пошто папир који у себи садржи значајне количине дрвета брзо жути, те је стога неподобан за уметничко цртање. Припремање папира да би му се дала глаткоћа подесна за цртање и писање, некада се изводило тако што би се у њега утрљавао коштани и гипсани прах, или цинков или титанов пигмент помешан са раствором неког лепка, најчешће гумиарабике. Припремање одговарајуће глатке површине папира постизано вишеструким утрљавањем и полирањем, било је од суштинске важности, посебно за цртање металним пером. У случају да је припрема била слаба, папир не би добро примао потезе, док би у случају превелике тврдоће пуцао под притиском руке. Од почетка XV века, међутим, листовима папира се даје жељена глаткоћа и конзистентност пропустивости тако што се урањају у лепак или купају у алуминијум сулфату. Додавање лепка је омогућило пулпи папира одговарајући квалитет за цртеже пером. Њој је такође могуће додати пигменте, тако да су убрзо почели да се производе такозвани природни папири, углавном плаве боје, —такође звани Венецијански папири по трговинском центру који је њима трговао—, који су постајали све популарнији. Док су у XVII веку били популарни папири у нијансама плаве, сиве, смеђе и зелене, у XVIII веку популарни су папири у топлим бојама попут боје слоноваче и бејж, заједно са плавом. Од XVIII века папир се производи у свим могућим бојама и тоновима.
Квалитет папира је такође унапређен од XVIII века, тако да се данас производе висококвалитетни папири за цртање. У ранијим временима јапански папир од дудове коре је уживао велику популарност. Ручно произведен папир са ирегуларним ивицама —много јачи и без примеса дрвета, и дан данас је омиљена подлога за цртање већине уметника. Модерни акварел папир се прави од пулпе лана или памука, без употребе ачуминијум сулфата. Лице и наличије акварел папира имају различиту зрнатост. За цртеже у пастелу, најбоља је чврста и помало зрнаста структура, док се цртежи пером најбоље раде на потпуно глатком папиру.
Прашкасти и мекани цртачки материјали као што су угљен, креда, пастел и графит нису толико зависни од одређеног типа папира. Ипак, због своје слабе лепљивости често захтевају јачу везу са подлогом као и неку врсту заштите површине. Овај процес фиксирања неретко се изводио лакирањем раствором гумиарабике или јајчаном емулзијом. Модерни секативи (супстанце за фиксирање), онемогућавају губитак тона боја, али не могу спречити да површина изгледа беживотно и укрућено. Тако да се, посебно у случају пастела, вишеструки призматични ефекти површине фиксирањем губе, док светла ваздушаста површина постаје аморфни беживотни слој. Пастели, који се лако скидају са површине папира, најбоље се чувају под стаклом и не препоручује се њихово фиксирање.
Материјали и технике [уреди]
За цртање је могуће користити разноврсне материјале, оловке, угаљ, метална пера и креде, укључујући све оне који се користе за писање, као што су наливпера, хемијске оловке и кистови. За цртање се користе чак и длета и дијаманти, да не помињемо тестере, бушилице и ватру. Суви цртачки материјали се разликују у ефективности од течних, пошто са уметничке тачке гледишта није небитно да ли се користи материјал који омогућава равномерни ток линије —који једино зависи од притиска руке, или материјал који треба манипулисати на површини и периодично га кориговати, са резултујућим разликама у дебљини и концентрацији линије. Модерни цртачки материјали који комбинују обе могућности —међу којима су наливпера, хемијске оловке и фломастери, су скорији изуми.
Естетски ефекат ових цртачких материјала није мање разноврстан од њихове природе и састава. Ипак, без обзира на то, било би погрешно систематизовати уметност цртања на бази технике која је употребљена; не само да свака техника има више различитих примена, него такође може бити комбинована са другим техникама, а уметников темперамент је у сваком случају од великог значаја. Чак и када у неким периодима предоминирају одређене технике, избор цртачких материјала зависи од намереног ефекта а не обратно. Уметници су увек били способни да постигну жељени ефекат у различитим техникама. Суве технике, на пример, су предодређене за јасне линеарне цртеже, а мокре за обликовање великих плоха. Ипак, такође је могуће кистом постићи екстремно фине потезе, а с друге стране, испунити велике плохе оловком и крејоном. Неки материјали као што је угљен —један од најстаријих ако не и најстарији цртачки материјал, омогућавају и једну и другу примену.
Угљен [уреди]
На скоро сваком месту где је паљена ватра, могу се пронаћи парцијално сагорели комади дрвета које је могуће користити као материјал за цртање. Докази употребе угљена у скицама за зидно, сликарство на дрвету и минијатурама, конзерватори још увек срећу испод слојева боје код многих уметничких дела. Цртачки угљен произведен од дрвета даје порозан потез који се лако брише. Оловка од угљена омогућава извлачење танких линија, а уколико се користи за испуњавање површина ствара равномерно тониране плохе. Трљањем линије извучене у угљену, постижу се средњи тонови и деликатни прелази нијанси. Због тога што се лако скида са подлоге, угљен је веома погодан за прелиминарно скицирање, међутим, ако је цртеж замишљен да буде самостално дело, потребно га је фиксирати.
Као материјал за брзе, пробне скице и праксу студије модела, угљен је кориштен у свим ликовним академијама и уметничким радионицама. Брзо скицирање тешких поза фигура, сличних онима које је Тинторето тражио од својих модела, било је могуће урадити брзо и лако са прилагодљивом оловком од угљена. Неке од тих скица су сматране достојним да се сачувају, међутим, стотине других су засигурно одбачене и изгубљене.
Леонардо да Винчи
Цртеж је начин изражавања који је старији од писма, и он је графички приказ неког облика, неког предмета или појаве урађен помоћу графичких средстава - линије, мрље, тачке. Може да буде изведена као цртеж-студија или као кроки односно скица.
Комбиновањем свих тих графичких елемената - спајањем линија, цртица, мрља и њиховим међусобним контрастом добија се чиста линеарност, а волуменост - пластичност, тродимезионалност, ако се тим елементима дода и ефекат сенке и светла, црног и белог. Волуминозност се постиже и употребом гумице за брисање, са којом се може ублажити пуноћа линије. Ова техника се употребљава када је у питању цртање графитним оловкама или оловкама у боји.
Код других цртачких техника је могуће гребањем или комбиновањем различитих средстава (туш, угљен...) добити сличне ефекте. Подлоге (папир, дрво, камен, платно, стакло...), као и цртачки алати (графит, сепиа, туш, четка, перо, пастел...) могу бити веома различити, а једина сличност им је - цртачки елементи:
- Линија, мрља, тачка - па на било чемо или било чиме се они извели
Технике које се користе при стварању неког цртежа називају се цртачке технике, и мада је најчешће једнобојан, цртеж може бити и у више боја.
Уз помоћ основних елемената цртежа - линијом, мрљом, тачком - могу се изразити две основне димензије: висина и ширина, али се привид просторне дубине и волумена, постиже применом перспективе.
Цртеж може бити:
- Линеаран - Ако је цртеж изведен само у линијама, односно ако је линија основни ликовни елемент - израз.
- Тонски - Ако је цртеж изведен тоновима - светлом и сенком, односно сликарски цртеж.
- Једнобојни - Ако је цртеж изведен у једној боји
- Обојени - Ако се употребљавају две или више боја.
Уметнички цртеж је основа, и равномерно је заступљен у свим облицима ликовног стваралаштва:
Цртеж може бити самостално и потпуно завршено ликовно дело, студија али може бити нешто што је тек зачетак, први степен, у осмишљавању слике, скулптуре, графике. Такав цртеж се назива скица и он је само запис одређеног облика у простору. За разлику од скице, студија је потпун, самосталан визуелни запис за завршно дело. Посебно су интересантни цртежи студије акта јер они спадају у сам врх цртачке технике и представљају завршно уметничко дело.
Као и већина других ликовних дела, цртеж се тематски може поделити на цртеже који су одраз стварности, јер су настали када уметник посматра неки објект, природу или облик и појаву и на имагинарне цртеже - цртежи који настају у машти ствараоца.
Цртачке технике [уреди]
Цртачке технике је назив за све материјале - алате, као и за начин њиховог коришћења при изради једног уметничког цртежа.
- Оловка - оставља тамносиви графитни траг
- Сребрна оловка - оставља нежан сивкасти траг
- Угљен - је један од најстаријих цртачких материјала који оставља прашан и мекан траг
- Креда - црвена креда је сангуина
- Фломастер
- Хемијска оловка -
- Туш - користи се уз употребу металног или гушчјег пера, дрвца, трске и четке.
- Сепиа
Спољашње везе [уреди]
