Штапићи за јело

Из Википедије, слободне енциклопедије
Штапићи за јело

Штапићи за јело су кратки, зашиљени штапићи који се у паровима једнаке дужине користе као традиционални прибор за јело у Кини, Јапану, Вијетнаму и на Корејском полуострву. Такође се користе у деловима Непала, као и у областима Тајланда, Лаоса и Мјанмара у којима живи значајан број Кинеза.

Штапићи за јело су настали у старој Кини, мада је тачан период њиховог настанка још увек предмет дебате међу историчарима и археолозима.[1] Најстарији сачувани штапићи потичу из времена династије Шан (1766—1122. п. н. е.), међутим они су се користили при кухању и сервирању хране а не као прибор за јело. Претпоставља се да су се штапићи почели користити као прибор за јело за време династије Хан, док су за време династије Минг ушли у широку употребу.

Врсте[уреди]

Стандардни штапићи за јело су дуги око 20 cm.[2] Постоје и већи штапићи за кухање који су дугачки између 30 и 40 cm. Такви штапићи се у Јапану називају ryoribashi.[3], док се штапићи који се користе за пренос хране до посуђа за сервирање називају saibashi.

Штапићи се праве од разних материјала, најчешће од бамбуса, дрвета и пластике, али и од метала, порцелана, жада, слоноваче, костију итд.

Употреба[уреди]

Правилно држање штапића за јело

Први штапић лежи на корену палца, а између домалог и средњег прста. Приликом узимања хране, овај штапић не треба померати.

Други штапић се држи са три прста као што се држи оловка, и само њега треба померати при узимању хране.[4]

Када се не употребљавају, штапићи се остављају с десне стране или испод тањира, према кинеским обичајима.[5]

Утицај на животну средину[уреди]

Само у Кини се, према проценама, годишње произведе око 45 милијарди пари једнократних штапића за јело, који се након употребе бацају. За њихову производњу потребно је посећи преко 25 милиона стабала.[6]

Кинеска влада покушава да смањи производњу једнократних штапића, апелујући да се у ресторанима користе штапићи за вишекратну употребу. Како би се смањила производња, уведена је и такса од 5% на једнократне штапиће.[2]

Референце[уреди]

  1. ^ Ранчић, Драгослав (19. 8. 2007.). „Муке са штапићима“. Политика Приступљено 3. 9. 2013.. 
  2. ^ а б „Кина произведе 80 милијарди штапића за јело годишње“. Танјуг. Блиц. 12. 3. 2013. Приступљено 3. 9. 2013.. 
  3. ^ Shimbo, Hiroko (2000). The Japanese Kitchen. Boston, MA: Harvard Common Press. стр. 15. ISBN 1-55832-177-2. 
  4. ^ „Како се једе штапићима“. Domino magazin. 5. 9. 2011. Приступљено 3. 9. 2013.. 
  5. ^ Giblin, James Cross (1987). From hand to mouth: How we invented knives, forks, spoons, and chopsticks, & the manners to go with them. New York: Crowell. стр. 35. ISBN 978-0-690-04660-1. 
  6. ^ „Кина се одриче једнократних штапића за јело“. Блиц. 23. 6. 2010. Приступљено 3. 9. 2013.. 

Литература[уреди]

  • Shimbo, Hiroko (2000). The Japanese Kitchen. Boston, MA: Harvard Common Press. стр. 15. ISBN 1-55832-177-2. 
  • Giblin, James Cross (1987). From hand to mouth: How we invented knives, forks, spoons, and chopsticks, & the manners to go with them. New York: Crowell. стр. 35. ISBN 978-0-690-04660-1. 

Спољашње везе[уреди]