1. брдска дивизија (Немачка)

Из Википедије, слободне енциклопедије
1. брдска дивизија

Рунолист (нем. Edelweiß) је био амблем брдских јединица Вермахта који су оне носиле на својој униформи
Рунолист (нем. Edelweiß) је био амблем брдских јединица Вермахта који су оне носиле на својој униформи

Део Немачког Вермахта
Време постојања 9. април 1938.
Место оснивања Гармиш-Партенкирхен, Немачка
Јачина 19.000 војника и официра[тражи се извор од 05. 2013.]
Формација 98. брдски пук
99. брдски пук
79. брдски артиљеријски пук
54. извиђачки батаљон
54. моторизовани инжењеријски батаљон
44. противтенковски батаљон
54. батаљон везе
Команданти
Командант генерал Лудвиг Киблер (нем. Ludwig Kübler)
генерал Валтер Штетнер (нем. Walter Stettner)
генерал Аугуст Витман [[]] (нем. August Wittmann)


Ангажовање
Битке Операција Шварц
Операција Кугелблиц
Операција Шнештурм
Операција Валдрауш
Битка за Србију
Операција Рибецал
Београдска операција
Батинска битка
Операција Фрилингсервахен марта 1945

1. брдска дивизија Вермахта формирана је од 1. брдске бригаде 1938. у Гармиш-Партенкирхену у Баварској. У свом саставу имала је преко 30% професионалних војника. Сматра се једном од елитних јединица Вермахта у Другом светском рату. Уведена је у борбу током рата са Пољском на јужном фронту у саставу XLIX брдског корпуса. Истакла се енергичним продором и заузимањем Лавова, и затим његовом одбраном. Дивизија је учествовала у рату са Француском и у Априлском рату са Југославијом. На источном фронту учествовала је од почетка у саставу Армијске групе "Југ". Током кампање "Рунолист" (нем. Edelweiß) побола је заставу на највиши врх Кавказа Елбрус.

Викизворник
Викизворник има изворни текст повезан с овим чланком:

У априлу 1943. 1. брдска дивизија је препотчињена Армијској групи "Е" и пребачена у југозападну Србију. Одатле је почела своје наступање у оквиру операције "Шварц", током које је побола своју заставу на највиши врх Дурмитора Боботов Кук. Током ове кампање, следећи наређења претпостављаних, починила је ратне злочине над ратним заробљеницима, што је командант дивизије документовао у свом извештају:

Викицитати

„... Ц.) УСПЕСИ ДИВИЗИЈЕ 1.) Комунисти

Избројано мртвих 831.

У местима много мртвих од тифуса, који се тачно нису могли обухватити због опасности од заразе. Заробљено: 498, од тога стрељано 411...“
({{{2}}})

[1]

У септембру 1943. дивизија је након капитулације Италије разоружавала италијанске трупе у Грчкој. Под вођством свог енергичног команданта генерала Валтера Штетнера, делови дивизије искрцали су се на острво Кефалонију и угушили у крви побуну Италијана. Том приликом такође је дошло до масовне егзекуције заробљеника. Дивизија је наставила своје борбе у Југославији у саставу Друге оклопне армије енергичним учествовањем у операцијама "Кугелблиц" (нем. Kugelblitz), "Шнештурм" (нем. Schneesturm), "Валдрауш" (нем. Waldrausch) и "Емил" против НОВЈ у периоду децембар 1943. - фебруар 1944. У марту је учествовала у окупацији Мађарске (операција "Кане" (нем. Cannae)).

У августу 1944. дивизија је учествовала у операцији "Рибецал" (нем. Rübezahl)), а од септембра налази се у источној Србији у интензивним борбама против Црвене армије и 14. корпуса НОВЈ. У Београдској операцији дивизија је претрпела изузетно тешке губитке. Преко половине људства избачено је из строја, преостало људство располагало је само пешадијским наоружањем, без иједног моторног возила, а командант дивизије генерал Валтер Штетнер погинуо је 18. октобра 1944. на обронцима Авале.

Током новембра дивизија је реорганизована и попуњена, и заузела је место у одбрани на јужном крилу Сремског фронта. У децембру дивизија је пребачена у јужну Мађарску. Почетком маја 1945. године, у јужној Аустрији, положила је оружје и предала се Црвеној армији.

Први командант дивизије Лудвиг Киблер 10. јула 1947. осуђен је на смрт од стране Војног суда у Љубљани за злочине које је починио као командант XCVII армијског корпуса. Пети командант дивизије Јозеф Киблер у фебруару 1947. осуђен је на смрт од стране Војног суда у Београду за злочине које је починио као командант 118. ловачке дивизије.

Извори[уреди]

  1. ^ Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату, том IV, књига 15. страна 551

Спољашње везе[уреди]