Пређи на садржај

Велика црква

С Википедије, слободне енциклопедије
Црквени оци, приказ из Свјатославовог избора из 11. вијека.

Велика црква” (лат. ecclesia magna) израз је који се користи у историографији раног хришћанства за период од око 180. до 313. године н. е, између периода између првобитног хришћанства и периода легализације хришћанске религије у Римском царству, што приближно одговара ономе што се сматра преникејским периодом. Период Велике цркве је назив добио због бројчаног раста вјерника, уставног развија и интензивне теолошке активности.[1]

Дефинисана је и као црква коју су заступали Игњатије Антиохијски, Иринеј Лионски, Кипријан Картагински и Ориген Александријски, а окарактерисана је као институција која посједује јединствено учење и заједништво над и против подјела секти, као што су гностицизам и јерес.[2]

До почетка 4. вијека, Велика црква или, како су је још назива, католична (тј. саборна) црква,[3] већ је окупљала око 15% становништва Римског царства и била је, бројчано и структурно, спремна за своју улогу царске цркве, а 380. постала је државна црква Римског царства.[4] Међутим, било би погрешно пренаглашавати нове спољашњости Цркве на рачун историјског континуитета.[5] То је и даље била иста Црква.

Православна црква тврди да има непрекидни континуитет Велике цркве, јер је Велика црква у античком добу (велики дио 1. миленијума) обухватала с једне стране источни православни свијет) и, с друге стране, западну Католичка црква, на челу које се налази архијереј Римске цркве.[6]

Према католиком виђењу историје хришћанске теологије, Велика црква постојала је од времена апостола до данас на Западу, а сви епископи који су остали у заједници са римским епископом чинили су њени хијерархију;[7] или како је то сама Католичка црква изразила „Та Црква, у овом свијету установљена и уређена као друштво, постоји у Католичкој цркви којом управљају Петров насљедник и епископи с њим у заједништву, премда се и изван њеног устројства налазе многи елементи посвећења и истине који, као дарови својствени Христовој цркви, снажно подстичу на католичко јединство”.[8]

Главне хришћанске деноминације:
(16. вијек)
(11. вијек)
(Нису приказане неникејске, антитринитаријане и неке ресторационе деноминације.)

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Rahner 1975, стр. 375–376.
  2. ^ Prokurat, Peterson & Golitzin 2010, стр. 143.
  3. ^ Allison, Robert W. „Early Christianity: Diversity, Conflict, Self-Definition and Dominance (Allison)”. www.wabashcenter.wabash.edu (на језику: енглески). Приступљено 5. 9. 2021. 
  4. ^ Rahner 1975, стр. 378.
  5. ^ Rahner 1975, стр. 375.
  6. ^ McGuckin 2020, стр. 7.
  7. ^ Olson 1999, стр. 278.
  8. ^ Lumen gentium, 8

Литература

[уреди | уреди извор]