Латинска католичка црква

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Латинска католичка црква, односно Католичка црква латинског обреда или Римокатоличка црква у ужем смислу, највећа је од 23 аутономне цркве унутар Католичке цркве. Првобитно је чинила целу Католичку цркву,[1] а временом су јој се придружиле 22 аутономне источне католичке цркве. Основна разлика је у обреду: Латинска католичка црква користи традиционални римски обред заснован на латинском језику, док источне католичке цркве користе разне источне обреде.[2]

Постанак[уреди]

Латинска католичка црква је настала на темељима некадашње правоверне Римске (латинске) цркве, која је након низа раскола (почевши од 9. века) постепено одступала од васељенског православља, што је средином 11. века довело до њеног коначног одвајања у време Великог раскола (1054).[3]

Латинска католичка црква је усвојила многе нове догме, као што су: догма о двоструком исхођењу Светог духа (Filioque),[4] догма о безгрешном зачећу Богородице, догма о папској непогрешивости и друге, тако да се по тим новинама суштински разликује од древне Римске (латинске) цркве која је постојала током првих векова хришћанске историје. Упркос томе, данашња Латинска католичка црква инсистира на континуитету са првобитном Римском (латинском) црквом.

Обреди[уреди]

Далеко најраспрострањенији обред у Латинској цркви је римски обред, тј. обред који потиче из Римске бискупије. Поред њега понегде се користе и други западни обреди: амброзијански (у Миланској надбискупији), мозарабски (местимично у Шпанији) и картузијански (код Картузијанаца). Током старије историје, римски обред је често био фаворизован што је довело до постепене обредне романизације, односно ширења римског обреда уз потискивање разних локалних обреда. У данашње време, Католичка црква све законито признате обреде сматра равноправнима и једнако часнима, те настоји да се и даље чувају и негују.

Литургијски језик[уреди]

Све до Другог ватиканског сабора (1962 - 1965) службени литургијски језик био је латински, осим у неколико хрватских бискупија којима је била дозвољена употреба народног језика у литургији западног обреда, што је био јединствени случај у римокатоличком свету, пошто је Католичка црква дуго инсистирала на обредној и језичкој латинизацији. Тек након Другог ватиканског сабора дозвољена је употреба свих живих језика у литургији, а латински језик се и даље може користити.

Однос латинског католицизма према источним католичким црквама[уреди]

Источне католичке цркве, осим што су у јединству са римским папом, деле и исту веру с Латинском католичком црквом, иако задржавају различите литургијске обреде, законе и обичаје и народне побожности, као и специфичности својих теолошких нагласака.

Именовање установа је већином различито. На пример, оно што је на истоку епархија на западу је бискупија, што је на истоку протосинђел на западу је генерални викар. Према традицији источних цркава сакраменти, крштења и Свето помазање деле се непосредно један након другога. Слично је и с причешћу. Свештеници у источним католичким црквама нису обавезни на целибат, као што је то случај у Латинској цркви. Ипак, епископ може да постане само неожењени свештеник. Као и у Православној цркви, већ рукоположени свештеник не може да се ожени.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]