Катепанат Рас
| Катепанат Рас Κατεπανίκιον του Ρασου Рашки катепанат | |||
|---|---|---|---|
 Положај Рашке у склопу српских земаља средином 10. века | |||
| Географија | |||
| Континент | Европа | ||
| Регија | југоисточна Европа | ||
| Престоница | Стари Рас | ||
| Друштво | |||
| Службени језик | грчки | ||
| Религија | православље | ||
| Политика | |||
| Облик државе | катепанат | ||
| — катепан | протоспатар Јован | ||
| Историја | |||
| Постојање | |||
| — Оснивање | 971. | ||
| — Укидање | 976. | ||
| Земље претходнице и наследнице | |||
| Претходнице: | Наследнице: | ||
Катепанат Рас, односно Рашки катепанат или Рашка катепаникија (грч. Κατεπανίκια του Ρασου) је била византијска војно-управна област, односно катепанат (грч. κατεπανίκιον), која је постојала у периоду од око 971. до око 976. године, а обухватала је источни део средњовековних српских земаља у унутрашњости. На челу обласне управе налазио се царски намесник, односно катепан, са седиштем у тврђави Рас, по којој је катепанат и добио име.[1][2][3][4]
Оснивање катепаната са седиштем у Расу било је последица освајачке политике византијског цара Јована I Цимискија, који је током 971. године довршио покоравање Првог бугарског царства, а затим је запосео и део српских земаља, укључујући и источну област дотадашње Кнежевине Србије. Катепанат није био дугог века, пошто је већ током 976. године дошло до избијања словенског устанка на ширем простору од Македоније до Бугарске, услед чега је пропала и византијска управа у српским областима, које су делимично потпале под власт новоствореног Самуиловог царства.[5][6][7]
Оснивање
[уреди | уреди извор]Византијски цар Нићифор II Фока је 965. године одбио да Бугарима исплати данак који је мировним споразумом из 927. године био предвиђен. Међутим, Нићифор је био презаузет ратовањем на истоку како би се у потпуности могао посветити рату са Бугарском. Због тога у помоћ позива своје савезнике Русе. Свјатослав, руски кнез, одазива се позиву. Византинци су рачунали на то да Руси изврше само дипломатски притисак на Бугарску. Свјатослав је, међутим, покренуо огромну војску која је убрзо освојила кључне територије Првог бугарског царства на североисточном Балкану (967-969). Страховити пораз су Бугари доживели у бици код Силистре која је вођена на пролеће 968. године. Бугари су признали врховну власт Русије. Нови византијски цар, Јован I Цимискије, био је заузет гушењем устанка Варда Фоке због чега није стигао да интервенише по питању експанзије Русије. Почетком следеће, 971. године, Цимискије покреће кампању против Руса. Победама код Аркадиополиса и Доростре, Цимискије је протерао Русе са Балкана. Реокупација Балканског полуострва окончана је крајем 971. године.
Србија до стварања катепанатa
[уреди | уреди извор]Након Симеонове смрти (927), његов наследник Петар склопио је мир са Византијом. Бугарски цар био је под јаким утицајем Романа Лакапина. У таквој ситуацији створени су услови за ослобођење Србије. Часлав је побегао из Бугарске и вратио се у Србију. Признао је врховну власт византијског цара и од њега затражио помоћ. Цар Константин Порфирогенит пише да је Часлав „средио и населио земљу и као архонт се у њој учврстио“. Није позната територија на којој је Часлав владао. На западу се граничио са Хрватском, а на западу и југозападу са Захумљем, Травунијом и Дукљом. У саставу Србије је засигурно био град Салинес (касније Соли, данашња Тузла) што наводи Порфирогенит као један од насељених српских градова. У оквиру Чаславове Србије била је и Босна која је у 10. веку обухватала само долину истоимене реке. На северу, Србија се простирала највероватније до Саве.[8] Крај Часлављеве владавине познат је само по легендарним казивањима у Барском родослову (Летопису попа Дукљанина). У Босну је продро мађарски кнез Киш пљачкајући и пустошећи земљу. Часлав га је поразио у дринској жупи. Киш је погинуо у бици. Жељни освете, Мађари су покренули нов поход. Овога пута борбе су вођене у сремској области, у равницама јужно од Саве. У изненадном ноћном нападу Часлав је заробљен. По наговору удовице претходног мађарског главара, удављен је у Сави.[9] Са Чаславом се прекида низ познатих владара из најстарије српске династије, али не због тога што је она изумрла већ због тога што о њој нема вести. Оно што се у Летопису казује о наводним Часлављевим наследницима фантастично је и не одговара општим приликама тога времена[а]. Територија Чаславове Србије распала се на источни (Босна) и западни (Рашка) део.[10][11]
Катепанат Рас
[уреди | уреди извор]Подаци о катепанату током владавине цара Цимискија не постоје. Сигилографски материјал допуњује слику нових функционера балканских провинција након реокупације. Пронађен је печат рашког стратега из времена владавине Јована Цимискија или његовог претходника Нићифора Фоке. Византијски стратег био је протоспатар и катепан протоспатар Јован.[12]
Након смрти Јована Цимискија, у Македонији, једном делу некадашњег Симеоновог царства, избио је устанак комитопула, синова комеса Николе, месног властодршца у области Преспе и Охрида.[13] Једини преживели комитопул, Самуило, прогласио се за цара и, користећи се заузетошћу новог византијског цара Василија (976-1025), проширио територију своје државе на Македонију, Тесалију и Епир, старе бугарске земље (између планине Балкан и Дунава) и територије на западу до Београда и Сирмија. Обнова Бугарског царства под Самуилом, која је уследила већ 976. године, омогућила је осамостаљење Србије. Ипак, према наводима Попа Дукљанина рашки жупан је остао у зависном положају према дукљанском кнезу (краљу)[14].
Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ Између Часлава, савременика Константина Порфирогенита (913-959) и Јована Владимира, савременика Василија II (976-1025) Летопис наводи десет генерација владара. Краљевством су владали потомци Часлављевог полубрата (пошто се прогнани отац Радомир поново оженио у Риму), а у Рашкој потомци Тихомира, зета „бана“ рашке. Сам Тихомир је био Часлављев миљеник и није се усудио да се назове краљем већ само великим жупаном. На тај начин је, према Летопису, настала титула великог жупана у Рашкој.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Nesbitt & Oikonomides 1991, стр. 100-101.
- ^ Живковић 2000, стр. 154.
- ^ Живковић 2002, стр. 430, 443.
- ^ Живковић 2002, стр. 191.
- ^ Острогорски 1969, стр. 268.
- ^ Ћирковић 1981, стр. 168.
- ^ Благојевић & Медаковић 2000, стр. 57-58.
- ^ Ћирковић 1981, стр. 160-166.
- ^ Мијушковић 1988, стр. 125.
- ^ Кунчер 2009.
- ^ Живковић 2009.
- ^ Krsmanović 2008, стр. 189.
- ^ Острогорски & Баришић 1966, стр. 57.
- ^ Историјска библиотека; Јован Владимир
Литература
[уреди | уреди извор]- Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Живковић, Тибор (2000). Словени и Ромеји: Славизација на простору Србије од VII до XI века (PDF). Београд: Историјски институт.
- Живковић, Тибор (2002). Јужни Словени под византијском влашћу (600—1025) (1. изд.). Београд: Историјски институт; Службени гласник.
- Живковић, Тибор (2004). Црквена организација у српским земљама: Рани средњи век. Београд: Историјски институт; Службени гласник.
- Живковић, Тибор (2009). Gesta Regum Sclavorum. 2. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
- Ivanišević, Vujadin; Krsmanović, Bojana (2013). „Byzantine Seals from the Ras Fortress” (PDF). Зборник радова Византолошког института. 50 (1): 449—460.
- Kalić, Jovanka (1988). „La région de Ras à l'époque byzantine”. Géographie historique du monde méditerranéen. Paris: Éditions de la Sorbonne. стр. 127—140.
- Krsmanović, Bojana (2008). The Byzantine Province in Change: On the Threshold Between the 10th and the 11th Century. Belgrade: Institute for Byzantine Studies.
- Кунчер, Драгана (2009). Gesta Regum Sclavorum. 1. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
- Мијушковић, Славко, ур. (1988) [1967]. Љетопис попа Дукљанина (2. изд.). Београд: Просвета & Српска књижевна задруга.
- Mošin, Vladimir, ур. (1950). Ljetopis popa Dukljanina. Zagreb: Matica hrvatska.
- Nesbitt, John W.; Oikonomides, Nicolas, ур. (1991). Catalogue of Byzantine Seals at Dumbarton Oaks and in the Fogg Museum of Art (PDF). 1. Washington, D.C.: Dumbarton Oaks Research Library and Collection.
- Острогорски, Георгије; Баришић, Фрањо, ур. (1966). Византијски извори за историју народа Југославије. 3. Београд: Византолошки институт.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Ћирковић, Сима (1981). „Србија између Византијског царства и Бугарске”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 156—169.
- Шишић, Фердо, ур. (1928). Летопис Попа Дукљанина. Београд-Загреб: Српска краљевска академија.