Пређи на садржај

Латинка Перовић

С Википедије, слободне енциклопедије
Латинка Перовић
Лични подаци
Датум рођења(1933-10-04)4. октобар 1933.
Место рођењаКрагујевац, Краљевина Југославија
Датум смрти12. децембар 2022.(2022-12-12) (89 год.)
Место смртиБеоград, Србија
УниверзитетУниверзитет у Београду
Политичка каријера
Политичка
странка		Савез комуниста Југославије
Латинка Перовић и Марко Никезић

Латинка Перовић (Крагујевац, 4. октобар 1933 — Београд, 12. децембар 2022) била је југословенска и српска историчарка, политичарка и активисткиња.

Од 1968. до 1972. године, била је секретарка Централног комитета Савеза комуниста Србије (СКС), када је смењена с Марком Никезићем, тадашњим председником ЦК СКС, у тзв. чистки српских либерала. Тада се сматрала једном од најмоћнијих жена у Србији.[1]

Бавила се побољшањем права жена, а са 27 година је постала председница Антифашистичког фронта жена Србије.[2]

Радила је на Институту за историју радничког покрета — Београд од 1976. до 1998. године. Од 1993. до 1998. године била је главна и одговорна уредница часописа Токови историје.[3]

Током ратова деведесетих Латинка Перовић се залагала за мир у региону и демилитаризацију.[3]

Латинка Перовић је понекад називана „мајком Друге Србије”.[4][5]

Њен рад наишао је на подељену рецепцију. Појединци су ценили њен историографски и политички рад. Мило Ломпар је посветио неколико публикација критичкој анализи њеног рада, који је оценио као укупно негативан и изнео неколико фактографских грешака.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Детињство

[уреди | уреди извор]

У Белошевцу, селу код Крагујевца је провела време окупације током Другог светског рата. Велики број чланова њене породице били су партизани, њени ујаци и стричеви. Као први трауматичан догађај који памти, она наводи стрељање у Крагујевцу. Тај догађај памти јер је убијен велики број чланова њене породице са очеве стране, њени стричеви и браћа, као и због опасности коју је њен отац избегао током овог периода.[3]

Образовање

[уреди | уреди извор]

Средњу школу је започела у женској гимназији, а у последњој години створена је заједничка гимназија што наводи као тада највећу реформу. Током свог школовања била је наклоњена предметима из друштвених наука.

Проглашена је за најбољу ученицу генерације, а тада је један од професора рекао: „То је праведно, али можда ће нам неко замерити што смо то дали девојци, а не младићу.”

Током школовања учествовала је у радним акцијама, што је било уобичајено за то време. Она је истицала да је то био дух времена у којем су се они осећали да учествују у изградњи и обнови земље.

Завршила је Филозофски факултет Универзитета у Београду 1954. године, а две године касније је на истом факултету магистрирала.

Током студија прве две године је становала код ујака и хранила се у студентској мензи. Остале две године је боравила у студентском дому. Те педесете описује као највеће сиромаштво, а осећала се опасност у читавој Југославији због сукоба са Совјетским Савезом.

Интелектуални живот тада описује као значајан уз истицање часописа Нова Мисао. Ускоро је дошао И Случај Милована Ђиласа чини је случај за њу био „јединствен”.

На њена левичарска уверења утицало је одрастање у току рата током којег су биле јасно поларизоване стране „добра и зла”. Такође и руски притисак који се тада дешавао за њу је био једно велико искуство за њу.

Завршила је и другу магистратуру 1965. године на Факултету политичких наука у Београду, а 1975. године је на њему докторирала.[3]

Радила је на Институту за историју радничког покрета — Београд од 1976. до 1998. године.[3]

Преминула је 12. децембра 2022. године. Након њене смрти Дубравка Стојановић јој је, поред осталих, посветила текст.[6] Соња Бисерко је тада написала „Њена смрт оставља огромну празнину у политичком и научном животу Србије”.[7]

Политичка каријера

[уреди | уреди извор]

Почетак њеног политичког ангажмана био је у председништву Централног Комитета омадине Србије 1953/1954 године где је била најмлађа чланица. Ту јој је било јако занимљиво обзиром да је ту било људи из читаве Југославије. Перовићева је редовно тада радила, ишла на терен, организовала разне догађаје. Након тога је прешла у Централни Комитет Југославији 1956. године. Ту је провела четири године као председница Конференције за друствену активност жена Југославије. Тада је завршила другу магистратуру и уједно је била трудна.

Када је ушла у политику, то је прихватила али није мислила да је то њена судбина.[3]

Латинка Перовић је 1969. године постала секретарка Централног комитета Савеза комуниста Србије, све до догађаја под називом „чистка либерала” 1972. године. Сматрала се једном од најмоћнијих жена тог времена.[1]

Марко Никезић јој је говорио „Ти се увек помало стидиш што си секретар ЦК!”

Период чистке левичара 1972. oписује као драматично време. Ипак истиче да је била на страни где су били људи које је поштовала попут Марка Никезића, Коче Поповића, Предрага Ајтића, Добривоја Радосављевића и Мирка Тепавца.

Период од 1972. До 1975 је провела у соби, завршила докторат, дистанцирала се. Тада је написала Затварање круга. Тада је Никезић погледао то дело и рекао јој да то објави.

Југославију је сматрала „нашом првом Европом” која се састојала од различитих народа.

Она се вербално обрушавала на српски идентитет у склопу обрачуна комуниста са српском традиционалном и национално оријентисаном интелигенцијом.[8]

Када се запослила у Институт за историју радничког покрета Србије, није јој било дозвољено 8 година ништа да објави.

Била је чланица Политичког савета Либерално-демократске партије[9] и Грађанског демократског форума.[10]

Активизам

[уреди | уреди извор]

Феминизам

[уреди | уреди извор]

Она је била председник Антифашистичког фронта жена Србије.[2] Рад у женској организацији је представљао за њу занимљиво искуство. У њој су учествовали и мушкарци. Много је жена тада ушло у политику, а Латинка Перовић наводи и да је Народна скупштина тада имала највећи број посланица. Покренута су питања просвећивања жена, здравства, контрацепције, помоћи запосленим женама, особама са инвалидитетима…

Од жена које су биле у тој организацији наводи Милку Минић, Босу Цветић, у Словенији Вида Томшич, Лидија Шентјурц, у Хрватској Марија Шољан. Ангажоване су и лекарке, инжењерке и покретале су нове аспекте везене за права жена.

Она наводи да је тај систем учинио много за еманципацију жена.

Митру Митровић је називала женом од „великог формата” као и једном од значајних у српској историји. Када је Митра преминула, Вукица Ђилас је замолила Латинку да напише некролог о њеној мајци.[3]

Говорила је у документарцу „Она се буди” приказаном на телевизији Н1 2022. године чији је аутор Миа Бјелогрлић.[11]

Она је била члан међународног судског већа Женског суда за злочине почињене на тлу бивше Југославије одржаног у Сарајеву 2015. године.[12][13]

Деведесетих

[уреди | уреди извор]

Перовићева је сматрала да је рат у Југославији дуго припреман на различите начине, истичући улогу националних идеологија у томе.  Била је противница ратова. Она је од краја шездесетих година тврдила да Србију највише политички угрожава национализам који би као конзервативни чинилац у Србији угушио прво левицу при чему на таквим идејама створена држава не би била напредна. [3][14]

Истицала је да је рат на крају 20. „века појео српску интелектуалну елиту”.[3]

Пред почетак оружаних сукоба 1991. године писала је да на крају жртве деструкције и репресије постају и они који су их имали као оруђе у борби. Годину дана касније је истицала да Србији следи интензивна милитаризација, дуго ратовање и економско пропадање. 1993. године је назначила да међународна заједница неће дозволити да се српске земље уједине што би значило прелажење „преко туђих територија и лешева”, а 1994. о сну уједињења српских земаља је писала да ће „завршити у дубокој подељености самог српског народа“. Тврди се да се то показало све као тачно.[3]

Била је једна од првих интелектуалаца која је осудила Геноцид у Сребреници, како га је назвала.[1]

Она је учествовала у образовним програмима Жена у црном, писала је Сташа Зајовић.[12]

Због свог активизма и ангажовања била је предмет напада.[12][3]

[3]

Она је била одговорна уредница часописа Токови историје.[3]

Осврт на дело

[уреди | уреди извор]

Добрица Ћосић је писао за Латинку Перовић да је „лажни либерал” као и да је Титов обрачун са њом и другим „либералима” из Србије послужио за постизање симетрије са Хрватском, која је била увређена због ранијих политичких акција.[15]

Део своје и документације Марка Никезића завештала је архиву у Словенији, што је историчар Предраг Ј. Марковић интерпретирао као негативан став Латинке Перовић ка сопственој земљи.[16]

О њеном делу је критички негативно писао је др Мило Ломпар. За Ломпара је Перовићева један од кључних идеолога данашње „окупационо-колонијалне моћи” и у своме писању Ломпар налази неколико фактографских грешака у њеном раду.[17]

Мира Богдановић је о њеном раду и делу 2016. године написала књигу Elitistički pasijans: o nemislicama, nedomislicama, dvomislicama i besmislicama.[18]

Дела

[уреди | уреди извор]
  • Култура у социјализму (1965)
  • Савез комуниста у новим условима (1967)
  • Савремена улога авангарде: идеjho-политичка пракса Савеза комуниста Србије (1969)
  • Пера Тодоровић (1983)
  • Од централизма до федерализма (1984)
  • Српски социјалисти 19. века: прилог историји социјалистичке мисли (1985)
  • Планирана револуција (1988)
  • Затварање круга (1991)
  • Србија у модернизацијским процесима XIX i XX века (1994)
  • Између анархије и аутократије: Српско друштво на прелазима векова (XIX—XXI век) (2006)
  • Снага личне одговорности (2008)
  • Зоран Ђинђић и српско друштво (2013)
  • Сарајевo атентат: 100 година касније (2014)
  • Доминантна и нежељена елита — Белешке о интелектуалној и политичкој елити у Србији (XX—XXI век) (2015)
  • Затварање круга: исход pacцeпa 1971—1972. (2018)
  • Руске идеје и српске реплике (2019)

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в „Odlazak Latinke Perović: Istoričarka koju su više čuli u regionu, nego u Srbiji”. BBC News na srpskom (на језику: српски). Приступљено 2022-12-25. 
  2. ^ а б „Preminula Latinka Perović - Društvo - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2022-12-12. Приступљено 2022-12-25. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Милосављевић, Оливера (2010). ЧИЊЕНИЦЕ И ТУМАЧЕЊА Два разговора са Латинком Перовић. Београд: Хелсиншки одбор за људска права у Србији.  line feed character у |title= на позицији 20 (помоћ)
  4. ^ „Odlazak "Majke Druge Srbije": Tako je govorila Latinka Perović”. radiosarajevo.ba (на језику: хрватски). Приступљено 2022-12-25. 
  5. ^ Антонић, Слободан (21. 6. 2009). „Латинка Перовић: Мајка „Друге Србије””. Нова српска политичка мисао (на језику: српски). Приступљено 12. 12. 2022. 
  6. ^ Perović, Dubravka Stojanović, Latinka (2022-12-15). „O Latinki, onako kako ona ne bi volela”. Peščanik (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-25. 
  7. ^ „Sonja Biserko se dirljivo oprostila od Latinke Perović: Bila je hrabra, lucidna i spremna na žrtvu”. radiosarajevo.ba (на језику: хрватски). Приступљено 2022-12-25. 
  8. ^ Аврамовић, Зоран (2013). Родољупци и родомрсци: Савремени српски патриотизам и национално дезинтегративна мисао и пракса. Београд: Службени Гласник. стр. 208. 
  9. ^ „Латинка Перовић: Нереална и штетна идеја о подели КиМ”. РТВ. 19. 5. 2011. 
  10. ^ „Latinka Perović se priključila GDF-u”. Danas. 24. 7. 2021. 
  11. ^ Ona se budi: Epizoda 3 (на језику: српски), Приступљено 2022-12-25 
  12. ^ а б в Perović, Staša Zajović i Lino Veljak, Staša Zajović, Lino Veljak, Latinka (2022-12-20). „Latinka Perović (1933 – 2022)”. Peščanik (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-25. 
  13. ^ Latinka Perović: Srbija ide mimo svijeta, nespojiva je s Evropom (на језику: српски), Приступљено 2023-01-11 
  14. ^ Perović, Novosti, Latinka (2022-12-17). „In memoriam Latinka Perović: Gorljiva protivnica ratova”. Peščanik (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-25. 
  15. ^ Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 116. 
  16. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Награда за стваралаштво Шијану, Влајићевој, Бајићу и Јелићу”. www.rts.rs. Приступљено 2022-12-15. 
  17. ^ „Слободан Антонић: С чим то имамо посла”. Центар за културну обнову - Археофутура (на језику: српски). 13. 11. 2022. Приступљено 15. 11. 2022. 
  18. ^ „Elitistički pasijans : o nemislicama, nedomislicama, dvomislicama i besmislicama : Mira Bogdanović”. Knjizara.com (на језику: српски). Приступљено 2023-10-10. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Латинка_Перовић&oldid=28678059”