Добривоје Радосављевић Боби

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ДОБРИВОЈЕ РАДОСАВЉЕВИЋ
Dobrivoje Radosavljevic Bobi.jpg
Добривоје Раосављевић Боби
Датум рођења(1915-01-28)28. јануар 1915.
Место рођењаКњажевац
Србија Краљевина Србија
Датум смрти4. април 1984.(1984-04-04) (69 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
СупругаВеселинка Малинска;
Неда Божиновић
Професијадруштвено-политички радник
Члан КПЈ од1933.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Чингенерал-мајор у резерви
Председник ЦК СК Србије
Периодсептембар 1966. - фебруар 1968.
ПретходникЈован Веселинов
НаследникПетар Стамболић
Народни херој од6. јула 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден јунака социјалистичког рада
Орден народног ослобођења
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Добривоје Радосављевић Боби (Књажевац, 28. јануар 1915Београд, 4. април 1984), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. У периоду од септембра 1966. до фебруара 1968. године обављао је дужност председника Централног комитета Савеза комуниста Србије.

Биографија[уреди]

Рођен је 28. јануара 1915. године у Књажевцу. Још као гимназијалац, у Зајечару, приступа радничком покрету. На почетку студија у Београду, 1933. године постаје члан Комунистичке партије Југославије, а исте године и секретар Универзитетске ћелије СКОЈ-а.

Године 1934. га је Суд за заштиту државе осудио на три године затвора, које издржава у Сремскомитровачком затвору. По изласку с робије, 1937. године, постаје члан ПК СКОЈ-а за Србију, а 1938. члан Централног комитета СКОЈ-а. У првој половини 1940. године постављен је за секретара Окружног комитета КПЈ за Зајечар.

На почетку оружаног устанка, јула 1941. године, радио је као инструктор Покрајинског комитета КПЈ за Србију, на организовању првих партизанских одреда у Тимочкој крајни, а средином 1942. године одлази за инструктора ЦК КПЈ у Македонију, где је остао до краја рата.

Почетком 1945. године изабран је за секретара Градског комитета КПЈ у Београду и члана Политбироа ПК КПЈ за Србију (касније КП Србије). У раздобљу од 1966. до 1968. године био је председник Централног комитета Савеза комуниста Србије и члан Председништва ЦК СКЈ.

Умро је у Београду 4. априла 1984. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. године. Одликован је Орденом народног хероја Југославије, 1953. и Орденом јунака социјалистичког рада, 1980. године.

Литература[уреди]