Добривоје Радосављевић Боби

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
ДОБРИВОЈЕ РАДОСАВЉЕВИЋ
Dobrivoje Radosavljević.jpg
Добривоје Радосављевић Боби
Датум рођења(1915-01-28)28. јануар 1915.
Место рођењаКњажевац
 Краљевина Србија
Датум смрти4. април 1984.(1984-04-04) (69 год.)
Место смртиБеоград,  СР Србија
 СФР Југославија
СупругаВеселинка Малинска;
Неда Божиновић
Професијадруштвено-политички радник
Члан КПЈ од1933.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
19411945.
Чингенерал-мајор у резерви
Председник ЦК СК Србије
Периодсептембар 1966. — фебруар 1968.
ПретходникЈован Веселинов
НаследникПетар Стамболић
Народни херој од6. јула 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден јунака социјалистичког рада
Орден народног ослобођења
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.

Добривоје Радосављевић Боби (Књажевац, 28. јануар 1915Београд, 4. април 1984), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. У периоду од септембра 1966. до фебруара 1968. године обављао је дужност Председника Централног комитета Савеза комуниста Србије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 28. јануара 1915. године у Књажевцу. Још као гимназијалац, у Зајечару, приступа радничком покрету. На почетку студија у Београду, 1933. године постаје члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а исте године и секретар Универзитетске ћелије СКОЈ-а.

Године 1934. га је Суд за заштиту државе осудио на три године затвора, које издржава у Сремскомитровачком затвору. По изласку с робије, 1937. године, постаје члан ПК СКОЈ-а за Србију, а 1938. члан Централног комитета СКОЈ-а. У првој половини 1940. године постављен је за секретара Окружног комитета КПЈ за Зајечар.

На почетку оружаног устанка, јула 1941. године, радио је као инструктор Покрајинског комитета КПЈ за Србију, на организовању првих партизанских одреда у Тимочкој крајини, а средином 1942. године одлази за инструктора ЦК КПЈ у Македонију, где је остао до краја рата.

Почетком 1945. године изабран је за секретара Градског комитета КПЈ у Београду и члана Политбироа ПК КПЈ за Србију (касније КП Србије). У раздобљу од 1966. до 1968. године био је Председник Централног комитета Савеза комуниста Србије и члан Председништва ЦК СКЈ. Године 1958. посредовао је у спору између Српске православне цркве (СПЦ) и Охридске архиепископије, након чега је дошло до њеног издвајања и формирања непризнате Македонске православне цркве (МПЦ).[1]

Умро је у Београду 4. априла 1984. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Женио се два пута. Најпре са Веселинком Малинском, пратитељком Јосипа Броза Тита на ослобођену територију 1941. године, партизанком и друштвено-политичком радницом из Македоније. Његова друга супруга била је Неда Божиновић, такође учесница НОБ-а, после рата судија Уставног суда СФРЈ и истакнути члан Антифашистичког фронта жена (АФЖ).

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден народног ослобођења, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем и Орден за храброст. Орденом народног хероја одликован је 6. јула 1953. године, а Орденом јунака социјалистичког рада 1980. године.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Država stvara novu nekanonsku crkvu”. www.novosti.rs. 26. 12. 2017. 

Литература[уреди | уреди извор]