Легат Данила Николића
| Легат Данила Николића | |
|---|---|
 Николић приликом доделе Награде „Меша Селимовић", 2002. | |
| Оснивање | 2020. |
| Локација | Београд Република Србија |
| Врста | Легат |
| Веб-сајт | https://adligat.rs/ |
Легат Данила Николића је репрезентативна збирка материјалних и културних добара коју је за живота почео да формира књижевник, приповедач и романописац Данило Николић у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, а коју су након његове смрти 2016. године наставиле да проширују његова ћерка Лидија Николић и унука Ана Новаковић, да би у августу 2020. године легат и званично био формиран.
О животу и делу Данила Николића[уреди | уреди извор]
Данило Николић рођен је 2. фебруара 1926. године у Сплиту, где је његов отац Спасоје привремено радио као службеник Банске управе. Детињство и младост провео је на Косову и Метохији, у Витомирици код Пећи, где су се Николићи доселили 1924. године из Никшића.[1] Школовао се у родном селу, Пећи, а потом и у Београду, где је дипломирао на Правном факултету. Као студент освојио је неколико награда за причу на разним књижевним конкурсима, због чега је 1950. године био позван да ради као сарадник у Радио Београду.[1] У овој информативној кући провео је радни век, радећи као новинар, уредник у програмима за књижевност и културу и као уредник-драматург Драмског програма.[1] За посебан допринос развоју новинарства добио је 1970. године Сребрну плакету Савеза новинара Југославије, која се данас налази у његовом легату, заједно са бројним другим наградама које су му за живота додељене.
Николић је писао приповетке, романе и драме, а објавио је и неколико књига за децу. У својим делима често се враћао родној Метохији, на врло суптилан начин приповедајући о људским судбинама и сложеним међунационалним односима.[2]
Важио је за једног од омиљених фигура међу писцима[2], а називали су га „тихим корачником према Нобелу“, „највећим живим класиком",„ доајеном српске књижевности” и „иноватором оданом традицији”, који је својим делима сањао о повратку у Метохију.[3][4]
Преминуо је 6. фебруара 2016. године, после краће болести, а његова урна са пепелом положена је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[4]
О легату[уреди | уреди извор]
Формирање легата започео је сам Данило за живота, поклонивши Удружењу неколико својих књига са потписима. Након што је преминуо 2016. године, формирање легата наставиле су његова ћерка Лидија Николић и унука Ана Новаковић. Током година, поклониле су Удружењу бројне предмете, попут Даниловог писаћег стола и столице, гарнитуре за седење, његове писаће машине, наочара и оловке. У августу 2020. године званично је потписан уговор о легату и том приликом легат је употпуњен многобројним Даниловим књижевним наградама, уметничким делима из његовог стана, укључујући и једну слику Саве Стојкова, његовим оделом, торбом, шеширом, омиљеним џемпером и бројним другим пишчевим личним предметима.[5]
Фото-галерија[уреди | уреди извор]
-
Шешир и путна торба Данила Николића, део његовог легата -
Награда „Меша Селимовић" и Награда „Борисав Станковић”, део легата Данила Николића -
Повеља „Меша Селимовић" за књигу године, за роман „Јесења свила", 2002. -
Награда „Вељкова голубица" уручена Данилу Николићу 2009. године за свеукупно приповедачко дело од изузетне уметничке вредности на српском језику. -
Андрићева награда уручена Николићу за најбољу приповетку 1997. године, за збирку приповедака „Улазак у свет". -
Награда „Борисав Станковић" Данилу Николићу, за најбољу књигу прозе на српском језику у 1995. години, за роман „Краљица забаве" -
Награда „Бранко Ћопић" Данилу Николићу за књигу високе уметничке вредности објављену 1995. године, за роман „Краљица забаве". -
Сребрна плакета Данилу Николићу, уручио Савез новинара Југославије 1970. године за 25-годишњи рад у новинарству и посебан допринос -
Повеља Данилу Николићу за роман „Власници бивше среће" и избор у 10 најбољих романа написаних у периоду од 1982-1992. -
Данилу Николићу за дугогодишњи допринос програмима Радио-телевизије Београда, РТБ -
Данилу Николићу за 30 година рада у РТБ-у, 1981. -
Златни крст кнеза Лазара за укупно књижевно дело, Грачаница, 2004.
.jpg)
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Тодоровић, Жељко (2017-04-03). „Данило Николић”. Српска енциклопедија (на језику: српски). Приступљено 2020-08-12.
- ^ а б „Preminuo književnik Danilo Nikolić”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2020-08-12.
- ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Predstavljena knjiga "Dana bez Stevana" Danila Nikolića”. www.rts.rs. Приступљено 2020-08-12.
- ^ а б „U Aleji zaslužnih građana na Novom groblju: Počast Danilu Nikoliću”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2020-08-12.
- ^ Војводине, Јавна медијска установа ЈМУ Радио-телевизија. „Легат књижевника Данила Николића поклоњен Адлигату”. ЈМУ Радио-телевизија Војводине. Приступљено 2020-08-19.