Меџик Џонсон

С Википедије, слободне енциклопедије
Меџик Џонсон
Џонсон 2022. године
Лични подаци
Пуно име Ервин Џонсон Млађи
Надимак Меџик
Датум рођења (1959-08-14)14. август 1959. (64 год.)
Место рођења Лансинг, Мичиген, САД
Држављанство САД
Висина 2,06 m
Информације о каријери
Број 32
НБА драфт 1979. / 1. рунда / 1. укупно
Одабрао: Лос Анђелес лејкерси
Про каријера 1979–1991, 1996
Позиција плејмејкер
Сениорска каријера
Године Клуб
1979–1991, 1996 Лос Анђелес лејкерси
Тренерска каријера
1996 Лос Анђелес лејкерси
Награде
Статистика Уреди на Википодацима на basketball-reference.com
Статистика  Уреди на Википодацима на nba.com
Медаље
Освојене медаље
Кошарка
Олимпијске игре
Златна медаља — прво место 1992. Барселона Сједињене Државе

Ервин „Меџик” Џонсон Млађи (енгл. Earvin Magic Johnson Jr.; Лансинг, Мичиген, 14. август 1959) бивши је професионални амерички кошаркаш. Изабран је у 1. кругу (1. укупно) НБА драфта 1979. од стране Лос Анђелес лејкерса. Целу своју професионалну каријеру провео је у дресу Лејкерса. У својој првој сезони освојио је награду за најкориснијег играча НБА лиге. Пензионисао се 1991. када је објавио да је носилац ХИВ вируса, али је играо на Ол-стар утакмици 1992. године и освојио награду за најкориснијег играча Ол-стара. Вратио се кошарци 1996. и одиграо 32 утакмице за Лејкерсе пре него што се трећи и последњи пут пензионисао.

Три пута је био најкориснији играч лиге, девет пута је играо у НБА финалу, дванаест пута наступио је на Ол-стару, док је девет пута био изабран у најбољу прву петорку и једном у најбољу другу петорку сезоне. Четири сезоне је био најбољи асистент лиге и предводио је НБА лигу са просечних 11,2 асистенције по утакмици. Био је члан америчког Дрим-тима који је на Олимпијским играма 1992. у Барселони освојио златну медаљу.

Детињство и младост[уреди | уреди извор]

Ирвин Џонсон Јуниор, шесто је дете Ирвина Сениора и Кристине. Ирвин Сениор је био радник у Џенерал моторсу, док је Кристина обављала посао школског домара.[1] Одрастао је у Лансингу, савезној држави Мичиген и као дечак заволео је кошарку. Џонсон је добио надимак „Меџик” када је током играња за средњу школу Лансинг Еверет у једној утакмици постигао трипл-дабл - 36 поена, 18 скокова и 16 асистенција.[2] Спортски новинар Фред Стебли након завршетка утакмице надимак је објавио у својој колумни у новинама Лансинг Стејт Журнал, упркос противљењу његове мајке хришћанке која је мислила да је тај назив светогрдан.[2] У финалној утакмици сезоне предводио је Лансинг Еверет до скора 27-1, уз просек од 28,8 поена и 16,8 скокова по утакмици, до победе након продужетка и освајања државног првенства.[2]

Универзитет[уреди | уреди извор]

Иако је могао бирати међу многим познатим универзитетима попут Индијане и УЦЛА, Џонсон је одабрао универзитет ближе своме дому.[3] Иако је у почетку хтео на универзитет Мичиген, након разговора са тренером Мичиген Стејта, Џудом Хеаткотеом одлучио је похађати њихов универзитет.[4]

Џонсон на почетку није хтео професионално играти кошарку, него се више окренуо студирати комуникационе науке, у жељи да једног дана постане телевизијски коментатор.[5] Играјући са будућим НБА драфтовима Грегом Келсером, Џејом Винсентом и Мајком Брковичем, Џонсон је као играч прве године у просеку постизао 17 поена, 7,9 скокова и 7,4 асистенција по утакмици. Одвео је Спартансе до скора 25-5 и наслова првака Биг Тен конференције. У првом издању НЦАА турнира 1978. године одвео је тим међу осам најбољих, али су тамо испали од каснијих шампиона Кентакија.[6]

Током сезоне 1978/79. Мичиген Стејт поново је играо на НЦАА турниру и одвео тим до финала. Тамо су се обрачунали са универзитетом Индијана Стејт који је био предвођен играчем последње године Лари Бирдом. У најгледанијој утакмици у историји универзитетске кошарке,[7] Мичиган Стејт је поразио је Индијану са 75:74, а Џонсон је изабран за најистакнутијег играча полуфинала НЦАА лиге.[8] Након две године проведене на универзитету, на којима је у просеку постизао 17,1 поена, 7,6 скокова и 7,9 асистенција, Џонсон се пријавио на драфт.[9]

НБА[уреди | уреди извор]

Руки сезона (1979–1980)[уреди | уреди извор]

Џонсон је изабран као први избор НБА драфта 1979. од стране Лос Анђелес лејкерса. Изјавио је да је невероватно то што ће имати прилику да игра заједно са Каримом Абдул-Џабаром.[10] Упркос својој центарској доминацији, Абдул-Џабар никада са Лејкерсима није освојио НБА титулу и надао се да ће му Џонсон помоћи у томе.[11] Џонсон је у просеку постизао 18, поена, 7,7 скокова и 7,3 асистенције по утакмици, а изабран је у најбољу петорку рукија и стартера на Ол-стар утакмици. Награду за НБА рукија године добио је његов ривал Лари Бирд из Бостон селтикса.

Лејкерси су сезону завршили са скором 62-20 и стигли до НБА финала 1980. године.[12] У финалу су играли против Филаделфија севентисиксерса, предвођеним Џулијусом Ирвингом. Лејкерси су водили у серији 3-2, али је Абдул-Џабар, који је просечно у серији постизао 33 поена,[13] у петој утакмици ишчашио зглоб и пропустио шесту утакмицу.[11] Главни тренер Лејкерса Пол Вестхед у шестој утакмици преместио је Џонсона на позицију центра, а на крају те утакмице имао је 42 поена, 15 скокова и 7 асистенција и то је било довољно за његову прву НБА титулу.[11] Џонсон је постао једини руки у историји НБА који је освојио награду најкориснијег играча НБА финала.[11] Исто тако постао је четврти играч који је заредом освојио наслов НЦАА и НБА првака.[14]

Успони и падови (1980–1983)[уреди | уреди извор]

У почетку сезоне 1980/81. Џонсон је зарадио повреду хрскавице левог колена. Пропустио је 45 утакмица[9] и изјавио да му је рехабилтација најтеже пала.[15] Вратио се пре почетка доигравања 1981. али је Лејкерсов помоћни тренер и будући главни, Пет Рајли изјавио да је нестрпљиво чекао повратак Џонсона у тим.[16] Лејкерси су у првом кругу доигравања играли против Хјустона[17][18] и након три утакмице имали скор 2-1.

Године 1981, Џонсон је потписао 25-годишњи уговор вредан 25 милиона долара са Лејкерсима што је тада био највећи уговор икада потписан у спорту.[19] Почетком нове сезоне, Џонсон се сукобио са тадашњим главним тренером Полом Вестхедом, којем је изјавио да Лејкерси играју споро и предвидљиво.[20] Након што је захтевао да се мења у неку другу екипу, власник Лејкерса Џери Бас отпустио је Вестхеда на месту тренера и на клупу поставио Рајлија. Иако је демантовао да има икакве везе са отказом Вестхеда,[21] Џонсон је био извиждан од публике широм лиге па чак и од Лејкерсових навијача.[2] Упркос проблемима ван терена, Џонсон је у просеку постизао 18,6 поена, 9,6 скокова и 9,5 асистенција, те је изабран у најбољу другу петорку сезоне.[9] Придружио се Вилту Чемберлејну и Оскару Робертсону као јединим НБА играчима који су у једној сезони постигли најмање 700 поена, 700 скокова и 700 асистенција.[8] Лејкерси су поново стигли до НБА финала и други пут у задње три године играли против Филаделфије. У шестој утакмици, за Лејкерсе одлучујућој, Џонсон је постигао трипл-дабл и одвео тим до наслова првака, и други пут је у каријери изабран за најкориснијег играча финала.[22] Током финалне серије у просеку је постизао 16,2 поена, 10,8 скокова, 8,0 асистенција по утакмици.[23] Касније је изјавио да су Лејкерси у његовој трећој сезони постали одличан тим,[24] и све то заслугама Рајлија.[25]

У сезони 1982/83. Џонсон је у просеку постизао 16,8 поена, 8,6 скокова и 10,5 асистенција, те је по први пут у каријери изабран у најбољу прву петорку сезоне.[9] Лејкерси су поново стигли до финала и трећи пут у задње четири године играли против Филаделфије. У Филаделфију је стигао Мозиз Малон и он је заједно са Ирвингом водио тим до наслова првака, а Малон је проглашен најкориснијим играчем финала.[26] Разлози пораза Лејкерса леже и у томе да су им главни играчи попут Норма Никсона, Џејмса Вортија и Боба Мекадуа били повређени.[26] Током финалне серије Џонсон је у просеку постизао 19 поена, 7,8 скокова и 12,5 асистенција по утакмици.[27]

Ривалство и борба са Селтиксима (1983–1987)[уреди | уреди извор]

У својој петој професионалној сезони, Џонсон је у просеку постизао 17,6 поена, 7,3 скокова и 13,1 асистенцију по утакмици.[9] Лејкерси су трећу годину заредом стигли до НБА финала и први пута у доигравању заиграли против Бирдових Селтикса.[28] Лејкерси су победили у првој и са два поена предности водили у другој утакмици 18 секунди пре краја, а након погођеног alley-oopa Џералда Хендерсона, Џонсон није успео да погоди шут пре звука сирене и тако су Лејкерси у продужетку изгубили 124:121.[28] У трећој утакмици, Џонсон је у победи 137:104 постигао 21 асистенцију, али је у четвртој направио неколико кључних грешака. У последњем минуту утакмице, Џонсон је украо лопту центру Селтикса Роберту Паришу и промашио два слободна бацања који су их стајали победе. Селтикси су на крају славили у продужетку те утакмице. Следеће две утакмице отишле су на страну једне и друге екипе, а одлучујућа седма утакмица играла се у Бостону. Лејкерси су минут пре краја били три поена у заостатку и имали лопту за нови напад, али је Денис Џонсон украо лопту Џонсону и серија је отишла на страну Селтикса.[28] Током финала, Џонсон је у просеку постизао 18, поена, 7,7 скокова и 13,6 асистенција по утакмици.[29]

У регуларном делу сезоне, Џонсон је у просеку постизао 18,3 поена, 6,2 скока, и 12,6 асистенција и водио Лејкерсе до новог финала, где су поново играли против Селтикса. Прву утакмицу Лејкерси су започели веома лоше и изгубили са 34 поена разлике.[30] Међутим, тада већ 38-годишњи Абдул-Џабар, у другој утакмици финала постиже 30 поена и сакупља 18 скокова, док су његових 36 поена у петој утакмици одвели Лејкерсе до вођства од 3-2.[30] Након што су Лејкерси поразили Селтиксе у шест утакмица, Абдул-Џабар је изјавио да је ово финале његов врхунац каријере.[31]

Џонсон је у сезони 1985/86. у просеку постизао 18,8 поена, 5,9 скокова и 12,6 асистенција,[9] али су Лејкерси у пет утакмица поражени у конференцијском финалу од Хјустона.[32] Следеће сезоне, Џонсон је у просеку постизао рекордних 23,9 поена, 6,3 скокова и 12,2 асистенција по утакмици.[9] По први пут у каријери добио је награду за најкориснијег играча лиге.[2][33] Лејкерси и Селтикси су се по трећи пут сусрели у НБА финалу, а Џонсон је у четвртој утакмици секунду пре краја погодио hook shot преко играча Селтикса Париша и Кевина Мекхејла за победу 107:106.[34] На крају су Лејкерси у шест утакмица савладали Селтиксе, а Џонсон је по трећи пут у каријери освојио награду за најкориснијег играча финала.[34][35]

Поновни узлет и долазак Булса (1987–1991)[уреди | уреди извор]

Џонсон у дрсу Лејкерса 1987.

Пре почетка сезоне 1987/88. тренер Лејкерса, Пет Рајли у јавности је дао обећање да ће Лејкерси одбранити наслов НБА првака, иако франшиза од 1969. године никада није два пута заредом узела ту престижну титулу.[36] Џонсон је имао још једну одличну сезону и у просеку постизао 19,6 поена, 6,2 скока и 11,9 асистенција по утакмици.[9] У доигравању 1988. Лејкерси су преживели серије 4-3 против Јута џеза и Далас маверикс и стигли до финалне серије против Детроит пистонса,[37] тада познатијих под називом Бед бојс због њиховог стила игре.[38] Након шест утакмица серија је била изједначена и играла се одлучујућа седма утакмица. У последњој утакмици, Лејкерсово крило и најкориснији играч НБА финала Џејмс Ворти постигао је свој први трипл-дабл каријере - 36 поена, 16 скокова, и 10 асистенција и одвео тим до победе 108:105.[39] Упркос томе што није изабран за најкориснијег играча, Џонсон је у финалној серији играо сјајно и у просеку постизао 21,1 поен (шут из игре 55%), 5,7 скокова и 13 асистенција по утакмици.[40]

У сезони 1988/89. у просеку је постизао 22,5 поена, 7,9 скокова, и 12,8 асистенција по утакмици[9] и по други пут у каријери освојио награду за најкориснијег играча лиге.[41] Лејкерси су поново у финалу играли са Пистонсима, а након повреде Џонсона у другој утакмици, Лејкерси нису имали одговора на игру Пистонса који су их победили са глатких 4-0.[42]

Следеће сезоне у пензију одлази Абдул-Џабар, а Џонсон по трећи пут у каријери добија награду за најкориснијег играча лиге[43] и предводи свој тим са 22,3 поена, 6,6 скокова и 11,5 асистенција по утакмици.[9] Међутим, Лејкерси су изненађујуће поражени у полуфиналу Запада од Финикс санса, што је најраније испадање франшизе у последњих девет година.[44] У сезони 1990/91. Меџик наставља са добрим играма и у просеку постиже 19,4 поена, 7 скокова и 12,5 асистенција по утакмици. Лејкерси су поново стигли до новог финала, у којем су играли против Џорданових Булса.[45] Иако су у главним улогама били Џордан и Џонсон,[46] Скоти Пипен одиграо је важну улогу у чувању Џонсона. Џонсон је током финалне серије постигао два трипл-дабл учинка, али Џордан је славио у серији 4-1, узевши наслов НБА првака[2] и награду за најкориснијег играча финала. У својој последњој сезони са насловом НБА првака у просеку је постизао 18,6 поена, 8,0 скокова и 12,4 асистенције по утакмици.[47]

Објава налаза позитивног на ХИВ вирус и Олимпијске игре (1991–1992)[уреди | уреди извор]

Након лекарског прегледа пре почетка сезоне 1991/92. Џонсон је открио да је носилац ХИВ-а. Дана 7. новембра 1991. на конференцији за новинаре јавно је објавио стање свог здравља и одмах се повукао из кошарке.[48] Навео је да његова супруга и њихов још нерођени син немају ХИВ, те да ће посветити свој живот борби против те болести.[48] Џонсон је у почетку рекао да не зна како је дошао у контакт са том болешћу,[48] али је касније сам себе демантовао и признао да је током своје каријере имао више сексуалних односа.[49] У то време, само је мали број хетеросексуалних особа било позитивно регистровано ХИВ-ом[50][51] и сумњало се да је Џонсон био геј или бисексуалац, иако је он то оштро демантовао.[50] Џонсон је постао главна вест у свим медијима Сједињених Држава,[51] а 2004. изабран је међу ЕСПН-ових седам највећих тренутака у последњих 25 година.[52] У многим чланцима постао је национални херој, а амерички председник Џорџ Х. В. Буш изјавио је: "Меџик је за мене херој и херој за све оне који воле спорт"."[51]

Упркос свом пензионисању, Џонсон је као стартер изабран на НБА Ол-стар утакмицу 1992. године, иако су његови бивши саиграчи Бајрон Скот и Еј Си Грин изјавили да он не би требало да наступи,[53] док су од тада активних играча попут Карла Малоуна тврдили да би се могли заразити том болешћу, ако би Џонсон током игре зарадио отворену рану.[54]</ref> Џонсон је предводио Запад до победе 153:113 и проглашен је најкориснијим играчем НБА Ол-стар утакмице. Постигао је 25 поена, 5 скокова и 9 асистенција,[55] а након завршетка утакмице играчи обе екипе затрчали су се према Џонсону и честитали му.[56]

Џонсон је изабран да се такмичи на Олимпијским играма 1992. године за кошаркашки тим САД, који је био познат под називом тим снова због НБА звезда на списку.[57] У тиму снова заједно са Џонсоном били су и остали велики играчи, као што су Мајкл Џордан, Чарлс Баркли, Лари Бирд и тај тим је сматран непобедивим.[58] Тим снова је доминирао на такмичењу, освојивши златну медаљу са скором 8-0, а своје противнике су побеђивали у просеку за 43,8 поена по утакмици. Џонсон је у просеку бележио 8 поена по утакмици током Олимпијаде, а са 5,5 асистенција по утакмици био је други у свом тиму.[58][59] Џонсон је играо ретко због проблема са коленима,[60] али је често дочекан овацијама из публике и користио сваку прилику да инспирише ХИВ позитивне особе.[5]

Каснији живот (1992–1996)[уреди | уреди извор]

Пре почетка сезоне 1992/93. Џонсон је најавио могући повратак у НБА лигу. Након што је играо и тренирао у предсезонским утакмица припремајући се за повратак, изјавио је да се неће вратити на паркете, наводећи као разлоге неодобравање неких НБА играча око његовог повратка.[8] Током свог пензионисања написао је књигу о безбедном сексу, водио неколико предузећа, радио као коментатор на телевизијској мрежи NBC и био са кошаркашком екипом која се састојала од бивших универзитетских и НБА играча на турнеји по Азији и Аустралији.[2]

У НБА се вратио као главни тренер Лејкерса и то пред крај сезоне 1993/94. заменивши на клупи Рендија Пфунда.[61][62] Након што је изгубио пет од последњих шест утакмица, Џонсон је најавио да ћа дати оставку на крају сезоне, а уместо тога одлучио је у јуну 1994. купити 5% удела у франшизи.[2] Следеће сезоне са већ 36 година на леђима још се једном вратио као играч у тим Лејкерса.[63] Играо је на позицији крилног центра и у последњих 32 утакмице сезоне у просеку постизао 14,6 поена, 5,7 скокова и 6,9 асистенција.[9] Након пораза Лејкерса од Хјустона у првом кругу доигравања,[64] Џонсон је објавио коначан крај своје каријере.[8][63]

Ван паркета[уреди | уреди извор]

Приватан живот[уреди | уреди извор]

Џонсон је добио звезду на Булевару славних

Први пут је постао отац 1981. године када му се родио син Андре Џонсон. Иако је Андре живео с мајком Мелисом Мичел, он се преко летњих месеци дружио с оцем, а у октобру 2005. отац га је запослио у својој фирми Magic Johnson Enterprises.[65] Џонсон се 1991. оженио са Ерлитом Кели.[66] Са њом је добио сина Ирвина III, који се отворено декларише као хомосексуалац и учествује у ријалити програму „Богата деца Беверли хилса“ (енгл. Rich Kids of Beverly Hills).[65][67] Пар је 1995. усвојио и кћерку Елису.[68] Џонсон тренутно живи у месту Дејна Појнт у Калифорнији.[69]

Године 1998. постао је водитељ касно вечерњег ток шоуа телевизијске мреже Фокс, The Magic Hour, али након два месеца приказивања отказан је због слабе гледаности.[70] Присталица је Демократске странке, подржавао је Фила Ангелидиса за гувернера Калифорније[71] и Хилари Клинтон за председницу Сједнињених Америчких Држава.[72]

Борба против ХИВ-а[уреди | уреди извор]

Џонсон је 1991. године дијагностикован носиоцем вируса ХИВ-а. У својим јавним иступима често наглашава разлику између ХИВ-а и сиде. ХИВ је вирус, а сида је завршна фаза болести која изазива смрт. Постао је познати говорник о овој болести те је основао и фондацију Magic Johnson Foundation за борбу против ње.[73] Његово добро здравствено стање је изазвало сумње да уопште болује од АИДС-а, што је он оштро демантовао.

Како би спречио даље ширење ХИВ-а, односно настанка сиде, Џонсон свакодневно узима лекове.[74] Рекламирао је ГлаксоСмитКлајн лекове,[75] и у партнерству је са компанијом Абот лабораторије јавно заговарао борбу против сиде у Афричко-Америчкој заједници.[74]

Рекорди и достигнућа каријере[уреди | уреди извор]

Џонсонов дрес са бројем 32 пензионисан је 1992. године.

Џонсон је током своје НБА каријере одиграо 905 утакмица, постигао 17,707 поена, 6659 скокова и 10,141 асистенцију, што у просеку износи 19,5 поена, 7,2 скока и 11,2 асистенције по утакмици.[9] Дели рекорд доигравања у асистенцијама на једној утакмици (24),[76] држи рекорд НБА финала у асистенцијама (21)[76] и најбољи је асистент у историји доигравања (2346).[77] Држи рекорд у асистенцијама на једној Ол-стар утакмици (22) и најбољи је асистент Ол-стара са укупних 127 асистенција.[76]

Џонсон је кошарци донео нови стил игре назван "Showtime", који је описан као игра са брзим контранападима, атрактивним додавањима и мноштвом поена.[2] Био је специфичан у свету кошарке, јер је са висином од 2,06 m био нетипичне грађе за плејмејкера, али је због шутерских и додавачких способности углавном играо ту позицију.[2] У каријери је остварио 117 трипл-дабл учинака и налази се на другом месту иза још једног великана НБА кошарке Оскара Робертсона који их је постигао 181.[78] Због својих признања 1996. проглашен је међу 50 највећих играча у историји НБА,[79] а 2002. ушао је у кошаркашку Кућу славних.[80]

Ривалство Бирд - Меџик[уреди | уреди извор]

Џонсон и Бирд први пут су се сусрели у финалу НЦАА лиге 1979. где је Џонсонов Мичиген Стејт однео победу. Током 80-их пуно пута су се сусретали у регуларном делу, а и у НБА финалима 1984, 1985. и 1987. Ускоро је ривалство Селтикса и Лејкерса, а поготово Џонсона и Бирда постало једним од највећих ривалстава у професионалном спорту. Током 80-их Бирд и Џонсон заједно су освојили 8 НБА наслова (5 Џонсон и 3 Бирд).[81] Ривалство Лејкерса и Селтикса током регуларног дела, а поготово за време финала било је врло изражено и пропраћено путем медија. Упркос великом ривалству на терену Бирд и Џонсон постали су велики пријатељи.[82][83]

НБА статистика[уреди | уреди извор]

Легенда
  ОУ Одиграно утакмица   СУ  Стартовао утакмица  МПУ  Минута по утакмици
 ПШ%  Проценат шута из игре  3П%  Проценат шута за три  СБ%  Проценат шута слободних бацања
 СПУ  Скокова по утакмици  AПУ  Асистенција по утакмици  УПУ  Украдених лопти по утакмици
 БПУ  Блока по утакмици  ППУ  Поена по утакмици  Подебљано  Најбоље у каријери
† означава сезону када осваја НБА титулу
* најбољи у лиги

Регуларна сезона[уреди | уреди извор]

Година Тим ОУ СУ МПУ ПШ% 3П% СБ% СПУ АПУ УПУ БПУ ППУ
1979/80.† Лејкерси 77 72 36.3 .530 .226 .810 7.7 7.3 2.4 0.5 18.0
1980/81. Лејкерси 37 35 37.1 .532 .176 .760 8.6 8.6 3.4* 0.7 21.6
1981/82.† Лејкерси 78 77 38.3 .537 .207 .760 9.6 9.5 2.7* 0.4 18.6
1982/83. Лејкерси 79 79 36.8 .548 .000 .800 8.6 10.5* 2.2 0.6 16.8
1983/84. Лејкерси 67 66 38.3 .565 .207 .810 7.3 13.1* 2.2 0.7 17.6
1984/85.† Лејкерси 77 77 36.1 .561 .189 .843 6.2 12.6 1.5 0.3 18.3
1985/86. Лејкерси 72 70 35.8 .526 .233 .871 5.9 12.6* 1.6 0.2 18.8
1986/87.† Лејкерси 80 80 36.3 .522 .205 .848 6.3 12.2* 1.7 0.4 23.9
1987/88.† Лејкерси 72 70 36.6 .492 .196 .853 6.2 11.9 1.6 0.2 19.6
1988/89. Лејкерси 77 77 37.5 .509 .314 .911* 7.9 12.8 1.8 0.3 22.5
1989/90. Лејкерси 79 79 37.2 .480 .384 .890 6.6 11.5 1.7 0.4 22.3
1990/91. Лејкерси 79 79 37.1 .477 .320 .906 7.0 12.5 1.3 0.2 19.4
1995/96. Лејкерси 32 9 29.9 .466 .379 .856 5.7 6.9 0.8 0.4 14.6
Каријера 906 870 36.7 .520 .303 .848 7.2 11.2 1.9 0.4 19.5
Ол-стар 11 10 .489 .476 .905 16.0

Плеј-оф[уреди | уреди извор]

Година Тим ОУ СУ МПУ ПШ% 3П% СБ% СПУ АПУ УПУ БПУ ППУ
1980† Лејкерси 16 16 41.1 .518 .250 .802 10.5 9.4 3.1 0.4 18.3
1981 Лејкерси 3 3 42.3 .388 .000 .650 13.7 7.0 2.7 1.0 17.0
1982† Лејкерси 14 14 40.1 .529 .000 .828 11.3 9.3 2.9 0.2 17.4
1983 Лејкерси 15 15 42.9 .485 .000 .840 8.5 12.8 2.3 0.8 17.9
1984 Лејкерси 21 21 39.9 .551 .000 .800 6.6 13.5 2.0 1.0 18.2
1985† Лејкерси 19 19 36.2 .513 .143 .847 7.1 15.2 1.7 0.2 17.5
1986 Лејкерси 14 14 38.6 .537 .000 .766 7.1 15.1 1.9 0.1 21.6
1987† Лејкерси 18 18 37.0 .539 .200 .831 7.7 12.2 1.7 0.4 21.8
1988† Лејкерси 24 24 40.2 .514 .500 .852 5.4 12.6 1.4 0.2 19.9
1989 Лејкерси 14 14 37.0 .489 .286 .907 5.9 11.8 1.9 0.2 18.4
1990 Лејкерси 9 9 41.8 .490 .200 .886 6.3 12.8 1.2 0.1 25.2
1991 Лејкерси 19 19 43.3 .440 .296 .882 8.1 12.6 1.2 0.0 21.8
1996 Лејкерси 4 0 33.8 .385 .333 .848 8.5 6.5 0.0 0.0 15.3
Каријера 190 186 39.7 .506 .241 .838 7.7 12.3 1.9 0.3 19.5

Успеси[уреди | уреди извор]

Клупски[уреди | уреди извор]

Појединачни[уреди | уреди извор]

Репрезентативни[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Eldridge, Earle (8. 11. 2004). „Rebounding from basketball court to boardroom”. USA Today. Приступљено 23. 2. 2009. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и „Magic Johnson Bio”. nba.com. 8. 11. 2004. Приступљено 18. 9. 2015. 
  3. ^ Johnson & Novak, стр. 45.
  4. ^ Johnson & Novak, стр. 48.
  5. ^ а б Bork 1994, стр. 56–66
  6. ^ „1978 Men's NCAA Basketball Tournament”. www.cbssports.com. Приступљено 6. 5. 2008. 
  7. ^ Katz, Andy. „From coast to coast, a magical pair”. www.espn.com. Приступљено 6. 5. 2008. 
  8. ^ а б в г Schwartz, Larry. „Magic made Showtime a show”. www.espn.go.com. Приступљено 13. 9. 2007. 
  9. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к „Magic Johnson Statistics”. www.basketball-reference.com. Архивирано из оригинала 25. 05. 2012. г. Приступљено 13. 9. 2007. 
  10. ^ Johnson & Novak, стр. 113.
  11. ^ а б в г „Rookie Makes the Lakers Believe in Magic”. NBA Encyclopedia: Playoff Edition. Архивирано из оригинала 21. 02. 2012. г. Приступљено 7. 5. 2008. 
  12. ^ „1979–80 NBA Season Summary”. www.basketball-reference.com. Архивирано из оригинала 04. 10. 2012. г. Приступљено 17. 5. 2008. 
  13. ^ „1980 NBA Finals Composite Box Score”. www.basketball-reference.com. Архивирано из оригинала 03. 06. 2012. г. Приступљено 28. 2. 2009. 
  14. ^ „Magic Johnson timeline”. USA Today. Gannett Co. Inc. 11. 7. 2001. Приступљено 8. 5. 2008. 
  15. ^ Johnson & Novak, стр. 135.
  16. ^ Riley 1993, стр. 48.
  17. ^ „Houston Rockets”. www.basketball-reference.com. Архивирано из оригинала 25. 05. 2012. г. Приступљено 24. 5. 2008. 
  18. ^ „Los Angeles Lakers”. www.basketball-reference.com. Архивирано из оригинала 19. 06. 2012. г. Приступљено 14. 5. 2009. 
  19. ^ „Johnson rubs LA's Magic lantern for 25 million bucks”. Pittsburgh Post-Gazette. 27. 6. 1981. стр. 10. Приступљено 12. 8. 2012. 
  20. ^ Johnson & Novak, стр. 141.
  21. ^ Johnson & Novak, стр. 143.
  22. ^ „Lakers' Arduous Season Ends in Victory”. NBA Encyclopedia: Playoff Edition. Архивирано из оригинала 21. 02. 2012. г. Приступљено 7. 5. 2008. 
  23. ^ „1982 NBA Finals Composite Box Score”. www.basketball-reference.com. Приступљено 3. 11. 2008. 
  24. ^ Johnson & Novak, стр. 148.
  25. ^ Johnson & Novak, стр. 149.
  26. ^ а б „Moses Helps Dr. J, Sixers Reach Promised Land”. NBA Encyclopedia: Playoff Edition. Архивирано из оригинала 21. 02. 2012. г. Приступљено 8. 5. 2008. 
  27. ^ „1983 NBA Finals Composite Box Score”. www.basketball-reference.com. Приступљено 19. 2. 2008. 
  28. ^ а б в „Celtics Win First Bird-Magic Finals Showdown”. NBA Encyclopedia: Playoff Edition. Архивирано из оригинала 21. 02. 2012. г. Приступљено 7. 5. 2008. 
  29. ^ „1984 NBA Finals Composite Box Score”. www.basketball-reference.com. Приступљено 19. 2. 2008. 
  30. ^ а б „Aging Abdul-Jabbar Finds Youth”. NBA Encyclopedia: Playoff Edition. Архивирано из оригинала 20. 05. 2012. г. Приступљено 11. 5. 2008. 
  31. ^ Johnson & Novak, стр. 199.
  32. ^ „1986 Playoff Results”. NBA Encyclopedia: Playoff Edition. Архивирано из оригинала 20. 05. 2012. г. Приступљено 7. 5. 2008. 
  33. ^ „1986–87 NBA MVP Voting”. www.basketball-reference.com. Архивирано из оригинала 09. 05. 2012. г. Приступљено 19. 2. 2008. 
  34. ^ а б „Magic Maneuvers Lakers Past Celtics”. NBA Encyclopedia: Playoff Edition. Архивирано из оригинала 22. 6. 2011. г. 
  35. ^ „1987 NBA Finals Composite Box Score”. www.basketball-reference.com. Архивирано из оригинала 17. 01. 2012. г. Приступљено 3. 11. 2008. 
  36. ^ „Riley Guarantees A Repeat”. NBA Encyclopedia: Playoff Edition. Архивирано из оригинала 20. 05. 2012. г. Приступљено 9. 5. 2008. 
  37. ^ „1988 Playoff Results”. NBA Encyclopedia: Playoff Edition. Архивирано из оригинала 20. 05. 2012. г. Приступљено 7. 5. 2008. 
  38. ^ „Bill Laimbeer career summary”. NBA Encyclopedia: Playoff Edition. Архивирано из оригинала 20. 05. 2012. г. Приступљено 13. 9. 2007. 
  39. ^ „Lakers Capture the Elusive Repeat”. www.nba.com. Turner Sports Interactive, Inc. Архивирано из оригинала 21. 02. 2012. г. Приступљено 15. 5. 2008. 
  40. ^ „1988 NBA Finals Composite Box Score”. www.basketball-reference.com. Приступљено 19. 2. 2008. 
  41. ^ „1988–89 NBA MVP Voting”. www.basketball-reference.com. Архивирано из оригинала 10. 05. 2012. г. Приступљено 19. 2. 2008. 
  42. ^ „Waiting Game Ends for Impatient Pistons”. NBA Encyclopedia: Playoff Edition. Архивирано из оригинала 21. 02. 2012. г. Приступљено 7. 5. 2008. 
  43. ^ „1989–90 NBA MVP Voting”. www.basketball-reference.com. Архивирано из оригинала 10. 05. 2012. г. Приступљено 19. 2. 2008. 
  44. ^ „1990 Playoff Results”. NBA Encyclopedia: Playoff Edition. Архивирано из оригинала 20. 05. 2012. г. Приступљено 7. 5. 2008. 
  45. ^ „Michael Jordan Bio”. www.nba.com. Архивирано из оригинала 02. 09. 2006. г. Приступљено 27. 2. 2009. 
  46. ^ „Bulls Finally Get That Championship Feeling”. www.nba.com. Turner Sports Interactive, Inc. Архивирано из оригинала 21. 02. 2012. г. Приступљено 25. 5. 2008. 
  47. ^ „1991 NBA Finals Composite Box Score”. www.basketball-reference.com. Приступљено 3. 11. 2008. 
  48. ^ а б в Weinberg, Rick. „7: Magic Johnson announces he's HIV-positive”. www.espn.com. Приступљено 10. 5. 2008. 
  49. ^ Friend, Tom (7. 11. 2001). „Still stunning the world 10 years later”. www.espn.com. Приступљено 10. 5. 2008. 
  50. ^ а б Johnson & Novak, стр. 225
  51. ^ а б в Dworkin & Wachs 2000
  52. ^ Weinberg, Rick. „Magic Johnson announces he's HIV-positive”. www.espn.com. Приступљено 20. 5. 2008. 
  53. ^ McCallum, Jack (17. 2. 1992). „Most Valuable Person”. Sports Illustrated. Time Inc. Архивирано из оригинала 20. 01. 2012. г. Приступљено 10. 5. 2008. 
  54. ^ Bork 1994, стр. 90–94.
  55. ^ Cooper, Jon. „1992 NBA All-Star Game”. www.nba.com. Turner Sports Interactive, Inc. Архивирано из оригинала 20. 05. 2012. г. Приступљено 7. 5. 2008. 
  56. ^ „Classic NBA Quotes: Magic and Larry”. nba.com. Архивирано из оригинала 20. 05. 2012. г. Приступљено 19. 9. 2015. 
  57. ^ Ten of the 12 players on the team were named on the NBA's list of 50 Greatest Players: „The Original Dream Team”. www.nba.com. Turner Sports Interactive, Inc. Архивирано из оригинала 20. 05. 2012. г. Приступљено 12. 5. 2008. 
  58. ^ а б "Games of the XXVth Olympiad – 1992." www.usabasketball.com. Retrieved April 13, 2013.
  59. ^ „The Original Dream Team”. www.nba.com. Архивирано из оригинала 20. 05. 2012. г. Приступљено 28. 2. 2009. 
  60. ^ Barnard, Bill. "Knee injury knocks Magic out of Dream Team lineup against Germany." The Bulletin [Bend, Oregon], July 29, 1992. Google News Archives. Retrieved May 15, 2013.
  61. ^ Araton, Harvey. "Los Angeles Lakers hire Magic Johnson to be head coach." The New York Times, March 23, 1994. www.nytimes.com. Retrieved April 4, 2013.
  62. ^ "1993–94 Los Angeles Lakers Schedule and Results." www.basketball-reference.com. Retrieved April 3, 2013.
  63. ^ а б The Associated Press. "Magic Johnson Retires Again." Архивирано на сајту Wayback Machine (23. септембар 2015) . www.deseretnews.com, May 14, 1996. April 1, 2013.
  64. ^ „1996 Playoff Results”. NBA Encyclopedia: Playoff Edition. Архивирано из оригинала 20. 05. 2012. г. Приступљено 7. 5. 2008. 
  65. ^ а б Rovell, Darren (8. 10. 2005). „Passing on the Magic”. www.espn.com. Архивирано из оригинала 25. 11. 2005. г. Приступљено 8. 5. 2008. 
  66. ^ Lazenby 2006, стр. 281.
  67. ^ „Earvin Johnson III, Magic Johnson's Gay Son, Goes Public With Boyfriend, Parents Very Proud”. Huffington Post. 2013. 
  68. ^ Brozan, Nadine (1995). „Chronicle”. The New York Times. The New York Times Company. Приступљено 8. 5. 2008. 
  69. ^ Swayne, Andrea (27. 3. 2012). „Dana Point Resident Earvin "Magic" Johnson Part of a Group Buying Dodgers for $2 Billion”. Dana Point Times. Архивирано из оригинала 25. 7. 2012. г. Приступљено 28. 3. 2012. 
  70. ^ „'Magic Hour' Canceled”. The New York Times. The New York Times Company. 8. 8. 1998. Приступљено 8. 5. 2008. 
  71. ^ „Magic Johnson Endorses Angelides' Run for Governor”. latimes.com. 30. 11. 2005. Приступљено 15. 9. 2015. 
  72. ^ „Magic Johnson: ‘I Feel Hillary Clinton Will Be A Great President’”. dailycaller.com. 13. 4. 2015. Приступљено 15. 9. 2015. 
  73. ^ McCallum, Jack (20. 8. 2001). „Life After Death”. Sports Illustrated. Time Inc. Архивирано из оригинала 10. 02. 2012. г. Приступљено 15. 5. 2008. 
  74. ^ а б Sternberg, Steve (30. 11. 2006). „Magic Johnson combats AIDS misperceptions”. USA Today. Приступљено 16. 2. 2009. 
  75. ^ „Magic Johnson assists drugmaker to advertise HIV treatment”. USA Today. 20. 1. 2003. Приступљено 17. 2. 2009. 
  76. ^ а б в „Magic Johnson Career Stats”. NBA Encyclopedia: Playoff Edition. Архивирано из оригинала 20. 05. 2012. г. Приступљено 8. 5. 2008. 
  77. ^ „All-Time Playoffs Individual Career Leaders”. NBA Encyclopedia: Playoff Edition. Приступљено 8. 5. 2008. 
  78. ^ Wojnarowski, Adrian (18. 11. 2006). „Making triple trouble”. Yahoo! Sports. Приступљено 13. 9. 2007. 
  79. ^ „The NBA at 50”. www.nba.com. Turner Sports Interactive, Inc. Приступљено 15. 5. 2008. 
  80. ^ „Johnson, Brown elected to Hall of Fame”. www.espn.com. 5. 6. 2002. Приступљено 15. 5. 2008. 
  81. ^ „Larry Bird inducting Magic Johnson”. www.cbc.ca. 15. 8. 2002. Приступљено 8. 5. 2008. 
  82. ^ Aamidor 2006, стр. 151.
  83. ^ Schwartz, Larry. „Eye for victory”. www.espn.com. Приступљено 28. 2. 2009. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Меџик_Џонсон&oldid=27554734”