Разговор с корисником:Филип Кнежић/Петра
Петра (арап. البتراء) је напуштени град на подручју данашњег Јордана, а у вријеме антике је био главни град Набатејаца. Позната је управо по својим грађевинама уклесаним у стијене а 1985. га је УНЕСЦО уврстио у попис мјеста која се сматрају свјетском културном баштином.
Положај и значење[уреди извор]
Петра се налази на пола пута од заљева Акаба према Мртвом мору на висини од 800 па до 1.350 м изнад разине мора у широкој котлини у брдском подручју Едома. Захваљујући стратешки повољном положају на раскрижју више караванских путова који су спајали Египат са Сиријом и јужну Арабију са Средоземљем, град је у раздобљу од 5. вијека п.н.е. па до 3. вијека наше ере био врло важно трговачко средиште. Петра је нарочито контролирала раскршје на путу тамјана. Тај прастари трговачки пут водио је од Јемена дуж западне обале Арабије, а код Петре се рачвао на сјеверозападни одвојак према Гази и други који је смјером према сјевероистоку ишао до Дамаска.
Поред повољног географског положаја, имала је и добро скривени положај међу стрмим стјеновитим зидовима околних бријегова и, што је било посебно важно, сигурну опскрбу водом. I данас се до мјеста може доћи само уском брдском стазом са сјеверозапада или једним стјеновитим кланцем с истока који је дуг око 1,5 км а стијене између којих се провлачи досижу висину од око 200 м док је на најужем мјесту широк само 2 м. Дуж једног стјеновитог зида кланца уклесан је жљеб покривен каменим плочама којим су Набатејци доводили у Петру воду из једног брдског потока.
Све то чинило је Петру привлачном јер је пружало сигурност караванама с југа Арабије које су преносиле углавном скупоцјену робу: зачине и свилу из Индије, бјелокост из Африке, бисери из Црвеног мора као и тамјан с југа Арабије. Смола са стабала тамјанове биљке (Босwеллиа сацра) била је у цијелом античком свијету врло цијењена као скупоцјена жртва боговима, али и као лијек. Царине и посредовање у трговини доносили су Набатејцима врло велике приходе.
Хисторија[уреди извор]
Није недвосмислено доказано како су Набатејци називали свој главни град. Стари завјет спомиње мјесто у Едому именом Села (стијена, камен). Али спорно је да ли се то односи на набатејски главни град који грчки извори наводе под именом Петра, што такођер значи "стијена". Међутим, у хеленистичком свијету је било више мјеста истог имена. Према неким другим изворима чија вјеродостојност није доказана, Набатејци су свој главни град називали Реqем или Реqму што значи "црвени", а могло би се тумачити као асоцијација на боје стијена око Петре.
Хисторија града је најуже повезана с Набатејцима. Међутим, осим неких уклесаних натписа, Набатејци нису оставили писане трагове. Због тога, повијест Петре може се утврдити само у фрагментима и то из библијских као и грчких и римских извора.
Према археолошким налазима, висинска долина Петре била је повремено насељена још у раздобљу старијег каменог доба (палеолитик), а од млађег каменог доба (неолитик) - од око 9000 п.н.е. је трајно насељена. Библија спомиње Хорите и Едомите као становнике тог подручја од око 1500 п.н.е. Након што су Персијанци освојили Палестину у 6. вијеку п.н.е., из унутрашњости Арабије стиже семитски народ Набатејаца (око 500 п.н.е.) и истискује Едомите. Са сточарства прелазе на контролу трговачких путова који се стјечу код Петре.
Од 3. вијеку п.н.е. почиње раст значаја Петре. Становништво, до тада полуномади напуштају своје шаторе и замјењују их трајним настамбама. Истовремено расте и учвршћује се политичка моћ и обликује стабилна краљевска власт. Макабејци (види зелоти) први спомињу у својим текстовима краља Аретаса I у години 168 п.н.е. Њему и његовим насљедницима успјело је одупријети се утицају птолемејског Египта, као и проширивати подручје утјецаја Петре на рачун подручја којим је владала династија Селеукида. Истовремено, били су отворени утјецајима свог хеленистичког окружења.
Напредовање Петре се наставило. У вријеме краља Аретаса III (87 п.н.е. до 62 п.н.е.) освајају Дамаск, мијешају се у борбе за власт у Јудеји и опсједају Јерузалем. Тада се на том подручју појављује Рим и напредовање Петре је заустављено. Још готово 200 година Петра задржава унутрашњу самоуправу, благостање града и даље расте, а број становника, према процјенама, досиже 30.000 до 40.000.
Но, кад су их 106. побиједили од Римљани, постају једна од провинција Римског царства и постепено губе на значењу. Затим доживљавају два снажна потреса (363. и 551.) а кад Арапи 663. освајају то подручје, задњи становници напуштају Петру.
Петра данас[уреди извор]
Од времена крижара па све до 1812. нити један Европљанин није био у Петри. Око 1800-те још су само поједини научници по чувењу наслућивали да би негдје на Блиском истоку могао постојати један легендарни град уклесан у стијенама. Поново га је за Европљане открио Швицарац Бурцкхардт путујући по Арабији. Више од 100 година касније, Тхомас Едwард Лаwренце (познатији као "Лоренс од Арабије"), пише у свом дјелу "Седам ступова мудрости": "Петра је најдивније мјесто на свијету." Мислио је, да би сваки опис мјеста изблиједио пред властитим доживљајем у сусрету с Петром.
Најважније грађевине[уреди извор]
Сачувано је око 800 грађевина и жртвеника. Обиљежени су набатејским, грчко-хеленистичким и римским утицајима. Врло често се на само једном споменику могу очитати стилски елементи све три културе.
Ризница: На изласку из кањона који с источне стране улази у котлину Петре, наилази се равно на вјеројатно најпознатију грађевину Петре, Кхазне ал-Фираун. Израз "грађевина" и ње најтачнији, јер се код очуваних објеката у Петри не ради о грађеним споменицима, него о објектима који су уклесани у живе стијене. Бедуини су ју називали "Фараонска ризница", иако се уствари ради о једном од многих у стијену уклесаних гробница. Није доказано кад је рађена. Неки научници сматрају да је рађена у 1. вијеку п.н.е., док други вјерују да је из 2. вијека нове ере, из времена цара Хадријана.
Римско позориште: На путу од уласка у котлину према центру Петре, с лијеве стране се налази доста добро очуван амфитеатар из 1. вијека. I он је, као и друге грађевине, исклесан из стијене. Има 33 реда сједала, и имао је око 5.000 мјеста. Код клесања амфитеатра, отворени су прилази низу гробница које су још раније биле уклесане у стијене. Амфитеатар су открили амерички археолози 1961.
Гробови у краљевској стијени: Сјеверно од амфитеатра издиже се тзв. краљевски зид. На око пола висине стијене исклесано је више монументалних гробница једна до друге. Разазнају се набатејски, грчки и римски утицаји.
Ед-Деир, гробница у стијени: На изласку с подручја некадашњег града, налази се можда најљепши споменик ове изгубљене културе, Ел-Деир. У пријеводу, ово име значи самостан. Вјеројатно зато, јер су у средњем вијеку овдје обитавали редовници. Није скривен, лежи високо на бријегу и импресиван је не само због своје величине. Само урна на врху украсног округлог храма над улазом је висока 9 м. Због његовог једноставног али монументалног стила, Ед-Деир се сматра једним од врхунаца набатејске културе.
Данас се Петра сматра једном од највећих знаменитости Блиског истока а 7. јула 2007 је град неофицијелно проглашен за једно од нових седам свјетски чуда. УНЕСЦО није подржавао избор нових седам свјетски чуда и дистанцирао се од тог избора.
