Семити

Семити у 1. веку нове ере

Семити (Семићани) или семитски народи, су стара група народа сродних по језику, етничком пореклу и антрополошким особинама. Насељавају источне обале Медитеранског басена, земље Блиског и Средњег истока као и северну Африку.

Преко две хиљаде година су Јевреји живели далеко од своје првобитне отаџбине. Семитска историја и семитска религија су се највише удаљиле од својих корена преко хришћанства. Семитска култура је, осим тога, допрла далеко ширењем ислама. Све три западне религије: јудаизам, хришћанство и ислам – имају семитску основу. И света књига Куран и Стари завет су написани на сродним семитским језицима. Из Старог завета има тако исти језички корен као Алах, реч коју муслимани користе за бога. Када је реч о хришћанству, ствар је већ другачија. Такође и хришћанство има семитску основу, али је Нови завет написан грчком језику, а када је обликована хришћанска теологија и или веронаука, њу су означили грчки и латински језик и хеленистичка филозофија. Семити су се за разлику од Индоевропљана рано определили за једног бога. То се назива монотеизам. Под семитске народе, кроз историју су се побрајали Акађани (Асирци и Вавилонци), Арамејци (Сиријци) и Кананити (Јевреји, Феничани, Моабити и Аморити). Данас се под Семитима подразумевају углавном савремени Арапи, Јевреји и Малтежани.

Види још

• Антисемитизам
• Семитски језици