Европска заједница за угаљ и челик

Европска заједница за угаљ и челик
Застава Европске заједнице за угаљ и челик (1986 - 2002)
Државе оснивачи ЕЦСЦ-а: Белгија, Француска, Италија, Луксембург, Холандија, Западна Немачка (Алжир је саставни део Француске 1952)
Скраћеница	ЕЦСЦ
Оснивач	Роберт Шуман, Жан Моне
Датум оснивања	18. априла 1951. (Париским уговором)
Датум гашења	23. јула 2002.
Тип	међународна организација
Седиште	Брисел, Стразбур, Луксембург
Службени језици	немачки, енглески, дански, шпански, фински, француски, грчки, италијански, холандски, португалски, шведски
Председници Високе власти ЕЦСЦ-а	Жан Моне (1952 - 1955) Рене Мајер (1955 - 1958) Пол Фине (1958 - 1959) Пјеро Малвестити (1959 - 1963) Риналдо Дел Бо (1963 - 1967) Албер Копе (1967)

Европска заједница за угаљ и челик (нем. Europäische Gemeinschaft für Kohle und Stahl, франц. Communauté Européenne du Charbon et de l'acier) је претеча Европске уније, а настала је на темељу плана Роберта Шумана у склопу којег је 1950. године предложено стварање овлашћења над индустријом угља и челика послератне Француске и Немачке, те других држава које су хтеле да им се прикључе. Намера је између остало била да се спречи будући рат између Француске и Немачке. Шуман је изјавио је да му је био циљ да „учини рат не само незамисливим, већ и материјално немогућим” што се требало постићи регионалном интеграцијом, од чега је ЕЗУЧ била први корак. Уговор би створио заједничко тржиште угља и челика међу државама чланицама, што би неутрализирало конкуренцију међу европским државама око природних богатстава, посебно око Рура.

Потписивањем Уговора о Европској заједници за угаљ и челик, 18. априла 1951. године у Паризу, Белгија, Холандија, Луксембург, Италија, Немачка и Француска успоставиле су заједнички оквир за договоре о производњи и дистрибуцији угља и челика, те аутономни систем институција који ће тиме да управљају наредних 50 година. Према том Уговору тај рок је истекао 23. јула 2002, чиме је ова заједница престала да постоји. Иако је ова заједница била ограничена на само две индустријске гране, њено је постојање имало значајан утицај на привредни и политички развој у Европи у другој половини 20. века.

Заједницом су управљале четири институције: Високо тело Европске заједнице за угаљ и челик коју чине независно именовани чланови, Заједничка скупштина у коју улазе заступници националних парламената, Специјално веће које чине министри држава чланица и Суд правде. Та су тела данас постала основне институције Европске уније: Европска комисија, Европски парламент, Европско веће и Европски суд.

ЕЗУЧ је била темељ каснијим заједницама успостављених потписивањем Римских уговора 1957: Европској економској заједници и Европској заједници за атомску енергију, с којима је делила своје чланство и неке институције. Уговором о спајању потписаним у Бриселу 1967, све институције ЕЗУЧ-а спојиле су се у Европску економску заједницу, али је ЕЗУЧ задржала своју независну правну особност. Године 2002. Париски уговор је истекао, ЕЗУЧ је престала да постоји у било којем облику, а њене је активности у потпуности преузела Европска унија у оквиру Амстердамског уговора и Уговора из Нице.

Историја

Као француски премијер и министар спољних послова, Шуман је одиграо значајну улогу у одвраћању француске спољне политике од голистичке доктрине сталне окупације или контроле делова немачке територије, попут Рура или Сарланда. Упркос оштром противљењу ултранационалиста, гаулиста и комуниста, француска скупштина је изгласала бројне резолуције у корист Шуманове нове политике интеграције Немачке у заједницу, што је као последицу имало промењену улогу Међународне управе за Рур.

Шуманова декларација

Шуманова декларација од 9. маја 1950. (коју су Европске заједнице 1985. прогласиле „Даном Европе”) уследила је након два састанка Владе, од тада је предлог постао службена политика француске владе. Француска је тако била прва влада која је пристала да преда део суверенитета једној наднационалној заједници. Та се одлука темељила на тексту, који је написао и уредио Шуманов пријатељ и колега, правник у француском Министарству спољних послова, Пол Реутер уз помоћ економиста Жана Монета и Шумановог директора кабинета, Бернарда Клапиера. Он је изнео план за формирање Европске заједнице која ће ујединити производњу и тржиште угља и челика земаља чланица и створити прво европско заједничко тржиште.

Шуман је предложио да се „француско-немачка производња угља и челика у целини стави под контролу заједничког високог тела, у оквиру организације отворене придруживању других земаља Европе”. Такав чин имао је циљ да се потакне економски раст и учврстити мир између историјских непријатеља Француске и Немачке. Угаљ и челик били су витални ресурси потребни свакој земљи за вођење рата, те је удруживање тих ресурса између два таква непријатеља било много више од пуке симболике.

Ову одлуку француске владе Шуман је видео као први пример стварања демократске наднационалне заједнице, нови развојни корак у светској историји.

Шуманова декларација која је створила ЕЗУЧ имала је више циљева:

• Рођење уједињене Европе.
• Онемогућавање рата између држава чланица.
• Развој мира у свету.
• Преображење Европе у процесу „корак по корак” (изградњом кроз секторске наднационалне заједнице), које би ултиматно довело до демократског уједињења Европе, ујединивши два политичка блока раздвојена жељезном завесом.
• Стварање прве светске наднационалне институције.
• Стварање прве светске међународне агенције за борбу против картела.
• Стварање заједничког тржишта међу земљама чланицама.
• Ревитализација читаве европске привреде сличним процесима унутар заједнице, почевши од сектора угља и челика.
• Развој светске привреде и привреде земаља у развоју, попут оних у Африци.

Прва је намера била да се спречи будући рат између Француске и Немачке и других држава неутралисирањем темељног узрока рата. Европска заједница за угаљ и челик је првенствено замишљена с француским и немачким односима на уму: „Окупљање европских нација захтева уклањање вековне супротности Француске и Немачке. Све предузете радње морају се пре свега односити на ове две земље." Будући да су индустрија угља и челика кључна за ратну привреду (производња оружја и муниције), Шуман је веровао да би уједињавањем ове две индустрије у Француској и Немачкој под иновативним наднационалним системом који је укључивао и европску агенцију за борбу против картела, „рат постао не само незамислив него и материјално немогућ". Шуман је имао још један циљ: „С повећаним ресурсима на располагању, Европа ће моћи да настави остваривање једног од својих битних задатака: развоја афричког континента.” Индустријски картели настојали су да наметну „рестриктивне праксе” на националним тржиштима, док би ЕЗУЧ осигурала повећање производње неопходне за францускее амбиције у Африци.

Политички притисци

У Западној Немачкој Шуман је неговао блиске односе с новом генерацијом послератних демократских политичара. Карл Арнолд је био председник Северне Рајне-Вестфалије, државе у којој се налази Рур и која носи већину производње угља и челика и у почетку је био потпарол немачког министарства спољашњих послова. Он је одржао низ говора залажући се за наднационалну заједницу угља и челика у исто време када је Роберт Шуман 1948. и 1949. предложио формирање те заједнице. Социјалдемократска странка Немачке (СПД) на челу с Куртом Шумахером одлучила је да се успротиви се Шумановом плану упркос подршци синдиката и других социјалиста у Европи. Осим његовог личног неповерења наспрам Француске, противљења капитализму и противљења Конраду Аденауеру, Шумахер је тврдио да би усредоточеност на интеграцију у „малу Европу шест земаља” надјачала главни циљ СПД-а, а то је поновно уједињење Немачке, те би оснажила ултранационалистичке и комунистичке покрете у демократским земљама. Такође је мислио да ће ЕЗУЧ окончати сваку наду за национализацију индустрије челика и зацементирати стање Европе као простора „картела, клерика и конзервативаца”. Млађи чланови странке попут Карла Шмида били су, међутим, склони стварању такве заједнице и указали су на дугу социјалистичку традицију подршке наднационалним интеграцијама.

У Француској је Шуман добио снажну политичку и интелектуалну подршку свих делова нације и многих некомунистичких странака. Међу њима су се истакнули министар Андре Филип, председник Одбора за спољашње односе, Едоуард Бонефоус и бивши премијер Паул Рејнод. Планови за стварање наднационалног ауторитета за угаљ и челик и друге наднационалне заједнице формулисани су у специјализованим пододборима Већа Европе у раздобљу пре него што је то постала политика француске владе. Шарл де Гол, који тада није био на власти, био је рани поборник „веза” између привреда под француским условима, а 1945. је говорио о стварању „европске конфедерације” која ће искористити ресурсе Рура. Међутим, успротивио се ЕЗУЧ-у као лажном удруживању („le pool, ce faux semblant”), јер га је сматрао незадовољавајућим „комадним приступом” европском јединству и зато што је сматрао да је француска влада „преслаба” да би доминирала ЕЗУЧ-ом онако како је он сматрао исправним. Де Гол је такође сматрао да ЕЗУЧ нема довољно наднационалних овлаштења, јер Група није ратификована на европском референдуму, те није прихватио тврдњу Рејмонда Арона да је ЕЗУЧ замишљен као помак од доминације Сједињених Америчких Држава. Стога су де Гол и његови следбеници гласали против ратификације у доњем дому француског парламента.

Упркос тим нападима и напада с екстремне левице, ЕЗУЧ је наишао на значајну подршку јавности и утемељен је 1951. године. Заједница за угаљ и челик је добила значајну већину гласова у свих једанаест домова парламената шесторке, те подршку удруга и европског јавног мњења. Године 1950. многи су мислили да је нови рат неизбежан. Међутим, економски интереси тржишта челика и угља били су снажно против могућих нових сукоба. Веће Европе, створено предлогом прве Шуманове владе у мају 1948, придонело је у артикулисању жеља европског јавног мњења и дало идеји Заједнице позитивну подршку.

Британски премијер Клемент Атли успротивио се придруживању Уједињеног Краљевства предложеној Европској заједници за угаљ и челик, рекавши да „не би прихватио да се [британска] привреда преда у руке власти која је крајње недемократска и никоме није одговорна”.

Литература

• Грин, Гиллес (2003). Тхе Баттле оф тхе Сингле Еуропеан Маркет: Ацхиевементс анд Ецономиц Тхоугхт, 1945–2000. Кеган Паул. ИСБН 978-0-7103-0938-9. 
• Хитцхцоцк, Wиллиам I. (1998). Франце Ресторед: Цолд Wар Дипломацy анд тхе Qуест фор Леадерсхип ин Еуропе, 1944–1954. Университy оф Нортх Царолина Пресс. ИСБН 0-8078-4747-X. 
• Маас, Wиллем (2007). Цреатинг Еуропеан Цитизенс. Роwман & Литтлефиелд. ИСБН 978-0-7425-5485-6. 
• Сцхуман ор Моннет? Тхе реал Арцхитецт оф Еуропе. Роберт Сцхуман'с спеецхес анд теxтс он тхе оригин, пурпосе анд футуре оф Еуропе. Брон. ИСБН 0-9527276-4-1. 

Спољашње везе

• Доцументс оф тхе Еуропеан Цоал анд Стеел Цоммунитy аре цонсултабле ат тхе Хисторицал Арцхивес оф тхе ЕУ ин Флоренце
• Треатy цонститутинг тхе Еуропеан Цоал анд Стеел Цоммунитy, ЦВЦЕ
• Сцхуман инфо
• Тхе институтионс оф тхе Еуропеан Цоал анд Стеел Цоммунитy, ЦВЦЕ
• Франце, Германy анд тхе Струггле фор тхе Wар-макинг Натурал Ресоурцес оф тхе Рхинеланд, Америцан Университy
• Рухр Делегатион оф тхе Унитед Статес оф Америца, Цоунцил оф Фореигн Министерс Америцан Ембассy Мосцоw, 24 Марцх 1947 Архивирано на сајту Wayback Machine (10. мај 2018), Труман Либрарy