Хуго Гроције

Hugo Grocije
Hugo Grocije
Датум рођења	1583.
Место рођења	Делфт
Датум смрти	1645.

Hugo Grocije (hol. Huig de Groot ili Hugo de Groot, лат. Hugo Grotius; 1583 — 1645) је био холандски филозоф, правник, хуманиста, писац и дипломата. Сматра се оснивачем науке међународног права и првим мислиоцем заступником идеје о природном праву.

Детињство и младост

Хуго Гроције је рођен у холандском граду Делфту 1583. године за време Холандске буржоаске револуције (или Осамдесетогодишњег рата) као прво дете у породици Јана де Гроа и Алиде ван Овершије. Његов отац је био веома образован и политички активан човек. Већ са осам година научио је Хуга да пише стихове на латинском васпитавајући га на традиционалним хуманистичким основама ослањајући се на филозофско учење Аристотела. Са само једанаест година уписао је студије на Универзитету у Лајдену. Студирао је са најчувенијим интелектуалцима северне Европе као што су Рудолф Снелијус, Жозеф Јуст Скалигер и Франсиско Јуније. По окончању студија 1598. године придружио се утицајном холандском државнику Јохану ван Олденбарнвелту као пратилац у дипломатској мисији у Француску. У Француској, краљ Анрија IV је примио надареног петнаестогодиђњег Хуга који га је импресионирао својом свестраношћу и широким знањем, те га је краљ назвао "Чудом Холандије". Гроцијус се кретао у интелектуалним круговима за све време боравка у Француској. Уписао је право на Универзитету у Орлеану где је стекао титулу почасног доктора права. По повратку у отаџбину радио је као адвокат у Хагу 1599. године, а 1601. године именован је за службеног историографа Холандије. У то време издаје Сатирикон Марцијана Капеле, а пише и три латинске трагедије (Adamus exul, Christus patiens i Sophomphaneos).

Захваљујући познанству са Јоханом ван Олденбарнвелтом Хуго је постављен за његовог личног саветника. Био му је десна рука и одиграо је значајну улогу у његовој политичкој каријери. Године 1608. оженио се са Мари ван Рајгерсберген са којом је имао осморо деце од којих је четворо умрло у раној младости. Био је у служби принца Мориса од Насауа који га је послао у Лондон у својству амбасадора, а од од 1613. до 1617. године био је гувернер Ротердама.

Од Indis-а до Mare liberum

О праву плена, рукопис из 1604/05

De Indis представља Гроцијев рукопис који се бавио правом једне државе да, у случају рата, заплени имовину непријатеља. Он је настао као потреба да ширу међународну јавност убеди у исправност одлуке капетана Јакоба ван Хемсерка да 1603.г. заплени португалски трговачки брод "Санта Каталина". Проблем у овом случају представља чињеница да, у непосредна ратна дејства, није био умешан ни брод који је заплењен, нити пленитељ (пленитељ је припадао компанији Јунајтед Амстердам, која је била део Холандске источноиндијске компаније, и није имао овлашћење да употребљава силу). Као последица тога избио је велики међународни скандал и читава ствар је завршила пред судом. Представници Компаније су дали задужење Гроцију да створи некакво валидно правно оправдање за овај чин капетана ван Хемсерка. Резултат његовог напора био је документ De Indis. Међутим, стицајем одређених околности овај документ није никада званично објављен. Наиме, његова сврха била је да створи правни основ за одбрану Компаније, што, како се касније испоставило, није ни било потребно, јер је суд пресудио у корист Холанђана (пре свега због притиска бројних акционара који су желели свој део заплењеног богатства). De Indis је објављен тек 1864. и то под именом De Jure Praedae (О праву плена), иако је Гроције принципе које је изнео у њему инкорпорисао у своје друго, много важније дело из области међународног јавног права - Mare liberum.

Mare liberum или Слободно море (објављено 1609) је значајно Гроцијево правно дело у којем се он залаже за слободан приступ и искоришћавање мора за све државе. Почетком седамнаестог века млада холандска држава суочавала се са великим проблемом у виду трговинског монопола тадашњих светских сила - Енглеске, Француске, Шпаније и Португала. Наиме, ове државе су проглашавале сопствени суверенитет не само над својим приобаљем, већ над читавим морским површинама на којима су оне обављали своју трговину. Гроције је покушао да да правни основ за шири међународни консензус којим би се окончала монополизација поморских трговачких путева и омогућила равноправнија конкуренција између поменутих сила и мањих држава (мада, по некима, Mare liberum представља оправдање за нову монополизацију мора, овај пут од стране Холандије). Као последица тога Холандија је усвојила доктрину слободне трговине (в. Либерализам), иако само декларативно, јер је проглашавала монополе на својим колонијалним подручјима. Као одговор на ово Кромвелов Парламент је, 1651. усвојио Навигациони Акт, којим је ограничио увоз страних роба у Енглеску што је представљало увод у серију Енлеско-холандских ратова. Иако Mare liberum није никада заживео шире од Холандије, принципи које је овде изнео Гроције послужили другим правницима приликом њиховог, делотворног, ограничавања монопола (нпр. De domino maris - О власти над морем Корнелијуса Бинкерсхука из 1702, којим је суверенитет над морем ограничен на простор до три миље од матичне обале)

Арминијански спор и изгнанство

Године 1615. Хуго учествовао је у политичко-религиозном конфликту између присталица две различите верске струје. Са једне стране били су арминијанци (холандски протестанти или ремонстранти) који су се удаљили од изворног учења калвинизма и чији је предводник био Јакуб Арминије, главни богослов Лајдена, и такозвани антиремонстранти или гомаристи (по богослову Франсиску Гомару затупнику ортодоксне варијанте калвинистичког учења) који су остали верни изворном калвинистичком учењу. После смрти Арминија арминисти су издали акт који је познат и под именом Ремонстрација (отуда су се звали и ремонстранти) у којем су се одрекли фундаменталних принципа калвинизма и учења о предестинацији. Хуго и Олдербарневелт су стали на страну ремонстраната, а принц Морис од Насауа поржао је калвинистичку владу и гомаристе који су однели победу над арминијанцима Дордрехтским сабором 1618. године. Због тога је Хуго био осуђен за издају, а Олдербарневелт по наређењу принца Мориса убијен. Хуго је успео да побегне из затвора у Париз тако што се сакрио у сандук за књиге. Од 1635. до 1644. године био је постављен за шведског амбасадора у Паризу. На једном од својих путовања у повратку за Париз његов брод је задесио бродолом у којем је Хуго изгубио живот.

De iure belli ac pacis

О праву рата и мира

De iure belli ac pacis је свакако Гроцијево најзначајније дело. Оно је настало као покушај да се уведе, какво-такво рационално размишљање владара по питању рата. Европа је у то време била поприште два велика рата - осамдесетогодишњи рат за независност Холандије и Тридесетогодишњи рат, који су донели огромно разарање и стравичне жртве међу цивилним становништвом. Томе се некако морало стати на пут, а De iure belli ac pacis представља први добар покушај. Дело је објављено 1625. и посвећено је Лују XIII. Оно садржи три књиге у којима аутор расправља о рату полазећи од начела природног права. У првој књизи Гроције поставља принципе тзв. "оправданог рата", одн. поставља теоријски основ којим би оправдао започињање и вођење рата. У другој књизи наводи конкретне ситуације у којима је рат дозвољен (ius ad bellum) то јест право поводом рата: самоодбрана, реституција (да се непријатељ одврати од неких захтева) и ретрибуција (казна). I, на крају, у трећој књизи расправља о понашању у рату (ius in bello), одн. даје конкретне примере шта се сме, а шта не сме радити у рату, без обзира да ли је тај рат оправдан или не. Теоријска поставка коју је Гроције изнео у овом делу имала је снажан утицај на развој модерног међународног јавног права.

Последње године

Хуго и изгананству у Паризу пише и нека своја најпознатија дела. После смрти принца Мориса 1625. године многи ремонстранти су се вратили у Холандију. Хуго је одбио да се покаје и извини јер би то значило прихватање сопствене кривице. I поред више молби упућених за повратак у отађбину репатријација му је одбијена. Од 1635. до 1644. године бива постављен за амбасадора Шведске у Паризу. Шведски краљ Густав II Адолф био је велики Хугов поштавалац. Говорио је да у свим својим походима Гроцијусово чувено дело De iure belli ac pacis носи и држи под седлом. На једном од својих путовања у повратку из Париза за Шведску његов брод је задесио бродолом у којем је Хуго трагично изгубио живот. Било је то уз брег немачког града Роштока 1645. године. Његово тело враћено је у Холандију где је сахрањен у Новој цркви (Nieuwe Kerk) у свом родном Делфту.

Занимљиве чињенице из живота

Хуго Гроције са 15 година. У позадини се види породични мото - Време лети (Ruit ora)

• Животни и лични мото Хуга Гроцијуса била је латинска изрека "Ruit ora" (време лети).
• Сам себи је за живота саставио епитаф који гласи:

"Grotius hic Hugo est, Batavum captivus et exsul Legatus regni, Suecia magna, tui."

"Овде почива Хуго, батавијски заточеник и изгнаник и амбасадор краљевства велике Швајцарске"

• Последње речи: "Разумевајући многе ствари нисам постигао ништа."

Дела

Аннотатионес ад Ветус Тестаментум, 1732

Списак значајнијих дела са местом и годином издања. Велики број Гроцијевих дела издато је тек после његове смрти.

• Adamus exul (Адамово прогонство; трагедија) - Хаг, 1601
• De republica emendanda (Како поправити Холандску републику; рукопис 1601) - Хаг, 1984
• Parallelon rerumpublicarum (Поређење устава; рукопис 1601-02) - Харлем 1801-03
• De Indis (рукопис 1604-05) - 1868. као De Jure Praedae (О праву плена)
• Christus patiens (Страдање Исусово; трагедија) - Лајден, 1608
• Mare Liberum (Слободно море) - Лајден, 1609
• De antiquitate reipublicae Batavicae (О историји Батавијске републике) - Лајден, 1610
• Meletius (рукопис 1611) - Лајден, 1988
• Annales et Historiae de rebus Belgicus (Анали и историја Низоземске; рукопис 1612) - Амстердам, 1657
• Ordinum Hollandiae ac Westfrisiae pietas (Побожност државе Холандије и западне Фризије) - Лајден, 1613
• De imperio summarum potestatum circa sacra (О моћи суверена у религијским питањима; рукопис 1614-17) - Париз, 1647
• Inleydinge tot de Hollantsche rechtsgeleertheit (Увод у холандску правну науку; написано у Лоенстину) - Хаг, 1631
• Bewijs van den waaren godsdienst (Доказ праве религије; дидактичка поема) - Ротердам, 1622
• De jure belli ac pacis (О праву рата и мира) - Париз, 1625 (друго издање у Амстердаму 1631)
• De veritate religionis Christianae (О истини хришћанске религије) - Париз, 1627
• Sophompaneas (Јосиф; трагедија) - Амстердам, 1635
• De origine gentium Americanarum dissertatio (Дисертација о пореклу америчких народа) - Париз 1642
• Via ad pacem ecclesiasticam (Пут до мира између религија) - Париз, 1642
• Annotationes in Vetus Testamentum (Коментар Старог завета) - Амстердам, 1644
• Annotationes in Novum Testamentum (Коментар Новог завета) - Амстердам и Париз, 1641-50
• De fato (O sudbini) - Pariz, 1648

Literatura

• van Ittersum, Martine Julia (2006). Hugo Grotius, Natural Rights Theories and the Rise of Dutch Power in the East Indies 1595–1615. Boston: Brill. ISBN 978-90-04-14979-3. 
• Vreeland, Hamilton (1917). Hugo Grotius: The Father of the Modern Science of International Law. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-8377-2702-8. 
• Bayle, Pierre. (1720). "Grotius", in Dictionaire historique et critique, 3rd ed. (Rotterdam: Michel Bohm).
• Alvarado, Ruben. The Debate that Changed the West: Grotius versus Althusius (Aalten: Pantocrator Press, 2018).
• Bell, Jordy: Hugo Grotius: Historian. Ann Arbor, MI: University Microfilms, 1980
• Blom, Hans W. (ed.): Property, Piracy and Punishment: Hugo Grotius on War and Booty in De Iure Praedae – Concepts and Contexts. Leiden, BRILL, 2009, 416pp
• Blom, H. W.; Winkel, L. C.: Grotius and the Stoa. Van Gorcum Ltd, 2004, 332pp
• Borschberg, Peter, 2011, Hugo Grotius, the Portuguese and Free Trade in the East Indies, Singapore and Leiden: Singapore University Press and KITLV Press.
• Brandt, Reinhard: Eigentumstheorien von Grotius bis Kant (Problemata). Stuttgart-Bad Cannstatt: Frommann-Holzboog, 1974, 275pp
• Buckle, Stephen: Natural Law and the Theory of Property: Grotius to Hume. Oxford University Press, USA, 1993, 344pp
• Hedley Bull, Benedict Kingsbury and Adam Roberts, eds., 1990. Hugo Grotius and International Relations. Oxford University Press.
• Burigny, Jean Lévesque de: The Life of the Truly Eminent and Learned Hugo Grotius: Containing a Copious and Circumstantial History of the Several Important and Honourable Negotiations in Which He was Employed; Together with a Critical Account of His Works. London: printed for A. Millar, 1754. Also Echo Library, 2006.
• Butler, Charles: The Life of Hugo Grotius: With Brief Minutes of the Civil, Ecclesiastical, and Literary History of the Netherlands. London: John Murray, 1826.
• Chappell, Vere: Grotius to Gassendi (Essays on Early Modern Philosophers). Garland Publishing Inc, New York, 1992, 302pp
• Craig, William Lane, 1985. The Historical Argument for the Resurrection of Christ During the Deist Controversy, Texts and Studies in Religion, Vol. 23. Lewiston NY & Queenston, Ontario: Edwin Mellen Press.
• Dulles, Avery, 1999. A History of Apologetics. Eugene, Oregon: Wipf & Stock.
• Dumbauld, Edward, 1969. The Life and Legal Writings of Hugo Grotius. Norman, OK: University of Oklahoma Press.
• Edwards, Charles S., 1981. Hugo Grotius, The Miracle of Holland: A Study in Political and Legal Thought. Chicago: Nelson Hall.
• Falk, Richard A.; Kratochwil, Friedrich; Mendlovitz, Saul H.: International Law: A Contemporary Perspective (Studies on a Just World Order, No 2). Westview Press, 1985, 702pp
• Feenstra, Robert; Vervliet, Jeroen: Hugo Grotius: Mare Liberum (1609–2009). BRILL, 2009, 178pp
• Figgis, John Neville: Studies of Political Thought from Gerson to Grotius 1414–1625. Cambridge University Press, 1907, 258pp
• Gellinek, Christian: Hugo Grotius (Twayne's World Authors Series). Twayne Publishers Inc., Boston, U.S., 1986, 161pp
• Grotiana. Assen, The Netherlands: Royal Van Gorcum Publishers. A journal of Grotius studies, 1980–.
• Gurvitch, G. (1927). La philosophie du droit de Hugo Grotius et la théorie moderne du droit international,. Revue de Metaphysique et de Morale, vol. 34: 365–391.
• Haakonssen, Knud: Natural Law and Moral Philosophy: From Grotius to the Scottish Enlightenment. Cambridge University Press, 1996
• Haakonssen, Knud (1985). „Grotius and the History of Political Thought”. Political Theory. 13 (2): 239—65. S2CID 144743124. doi:10.1177/0090591785013002005. 
• Haggenmacher, Peter, 1983. Grotius et la doctrine de la guerre juste. Paris: Presses Universitaires de France.
• Haskell, John D. (22. 7. 2011). „Hugo Grotius in the Contemporary Memory of International Law: Secularism, Liberalism, and the Politics of Restatement and Denial”. Emory International Law Review. 25 (1). SSRN 1893205 . CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Heering, Jan-Paul: Hugo Grotius As Apologist for the Christian Religion: A Study of His Work De Veritate Religionis Christianae, 1640 (Studies in the History of Christian Thought). Brill Academic, 2004, 304pp
• Jeffery, Renée: Hugo Grotius in International Thought (Palgrave MacMillan History of International Thought). Palgrave Macmillan, 1st edition, 2006, 224pp
• Keene, Edward: Beyond the Anarchical Society: Grotius, Colonialism and Order in World Politics. Port Chester, N.Y.: Cambridge University Press, 2002
• Kingsbury, Benedict: A Grotian Tradition of Theory and Practice?: Grotius, Law, and Moral Skepticism in the Thought of Hedley Bull. (Quinnipiac Law Review, No.17, 1997)
• Knight, W.S.M., 1925. The Life and Works of Hugo Grotius. London: Sweet & Maxwell, Ltd.
• Lauterpacht, Hersch, 1946, "The Grotian Tradition in International Law," in British Yearbook of International Law.
• Leger, James. St. (1962). The 'Etiamsi Daremus' of Hugo Grotius: A Study in the Origins of International Law (Rome: Pontificium Athenaeum Internationale).
• Mühlegger, Florian. Hugo Grotius. Ein christlicher Humanist in politischer Verantwortung. Berlin and New York, de Gruyter, 2007, XIV, 546 S. (Arbeiten zur Kirchengeschichte, 103).
• Neff, Stephen C.: Hugo Grotius On the Law of War and Peace: Student Edition. Cambridge University Press, 2012, 546pp
• Nellen, Henk J. M., 2007. Hugo de Groot: Een leven in strijd om de vrede (official Dutch State biography). The Hague: Balans Publishing.
• ——— and Rabbie, eds., 1994. Hugo Grotius, Theologian. New York: E.J. Brill.
• O'Donovan, Oliver. 2004. "The Justice of Assignment and Subjective Rights in Grotius," in Bonds of Imperfection: Christian Politics Past and Present.
• O'Donovan, Oliver; O'Donovan, Joan Lockwood: From Irenaeus to Grotius: A Sourcebook in Christian Political Thought. Wm. B. Eerdmans Publishing Company, 1999, 858pp
• Onuma, Yasuaki (ed.): A Normative Approach to War: Peace, War, and Justice in Hugo Grotius. Oxford: Clarendon Press, 1993, 421pp
• Osgood, Samuel: Hugo Grotius and the Arminians. Hila, MT: Kessinger Pub., 2007
• Powell, Jim; Powell, James; Johnson, Paul: The Triumph of Liberty: A 2,000 Year History Told Through the Lives of Freedom's Greatest Champions. Free Press, 1st edition, 2002, 574pp
• Remec, Peter Paul. (1960). The Position of the Individual in International Law according to Grotius and Vattel (The Hague: Nijhoff).
• Rommen, Heinrich: The Natural Law: A Study in Legal and Social History and Philosophy, trans. Thomas R. Hanley. Introduction and Bibliography by Russell Hittinger. Indianapolis: Liberty Fund, 1998
• Salter, John. (2001) "Hugo Grotius; Property and Consent." Political Theory 29, no. 4, 537–55.
• Salter, John: Adam Smith and the Grotian Theory of Property. The British Journal of Politics & International Relations, Volume 12, Issue 1, February 2010, p. 3–21
• Scharf, Michael P.: Customary International Law in Times of Fundamental Change: Recognizing Grotian Moments. Cambridge University Press, 2013
• Scott, Jonathan: The Law of war: Grotius, Sidney, Locke and the political theory of rebellion in Simon Groenveld and Michael Wintle (eds) Britain and the Netherlands, vol. XI The Exchange of Ideas, pp. 115–32.
• Sommerville, Johann P.: Selden, Grotius, and the Seventeenth-Century Intellectual Revolution in Moral and Political Theory, in Victoria Kahn and Lorna Hutson, eds., Rhetoric and Law in Early Modern Europe. New Haven, Yale University Press, 2001, pp. 318–44
• Straumann, Benjamin: Hugo Grotius und die Antike. Römisches Recht und römische Ethik im frühneuzeitlichen Naturrecht. Baden-Baden: NOMOS, 2007
• Stumpf, Christoph A., 2006. The Grotian Theology of International Law: Hugo Grotius and the Moral Fundament of International Relations. Berlin: Walter de Gruyter.
• Takahashi, Sakuyei: The Influence of Grotius in the Far East. Brooklyn, NY: Brooklyn Institute of Arts and Sciences, Dept. of Law, 1908.
• Thomson, Erik: France's Grotian moment? Hugo Grotius and Cardinal Richelieus commercial statecraft. French History, Volume 21, Number 4, 21 December 2007, pp. 377–394(18)
• Johannes Thumfart: "The Economic Theology of Free Trade. On the relationship between Hugo Grotius's Mare Liberum and Francisco de Vitoria's Relectio de Indis recenter inventis, following Giorgio Agamben's enhancement of Carl Schmitt's notion of Political Theology". In: Grotiana 30/2009, pp. 65–87.
• Tooke, Joan D.: The Just War in Aquinas and Grotius. S.P.C.K, 1965, 337pp
• Tuck, Richard: Natural Rights Theories: Their Origin and Development. Cambridge, England: Cambridge University Press, 1982, 196pp
• ———, 1993. Philosophy and Government: 1572–1651. Cambridge University Press.
• ———, 1999. The Rights of War and Peace: Political Thought and the International Order from Grotius to Kant. Oxford University Press.
• van Ittersum, Martine Julia, 2007. "Preparing Mare liberum for the Press: Hugo Grotius’ Rewriting of Chapter 12 of De iure praedae in November-December 1608" (2005–2007) 26–28 Grotiana 246
• van Vollenhoven, Cornelius, 1926. Grotius and Geneva, Bibliotheca Visseriana, Vol. VI.
• ———, 1919. Three Stages in the Evolution of International Law. The Hague: Nijhoff.
• Waszink, Jan: "Lipsius and Grotius: Tacitism" History of European Ideas 39/2 (2013), p. 151-168 link: http://www.tandfonline.com/doi/full/10.1080/01916599.2012.679114
• Wеерамантрy, Цхристопхер: "Тхе Гротиус Лецтуре Сериес: Опенинг Трибуте то Хуго Гротиус". (Фирст Гротиус Лецтуре, 1999)
• Wхите, Андреw Дицксон: Севен Греат Статесмен ин тхе Wарфаре оф Хуманитy wитх Унреасон (1915)
• Wигхт, Мартин: Интернатионал Тхеорy: тхе Тхрее Традитионс. Леицестер Университy Пресс фор тхе Роyал Институте оф Интернатионал Аффаирс, 1996, 286пп
• Wигхт, Мартин (аутхор); Wигхт, Габриеле (ед.); Портер, Бриан (ед.): Фоур Семинал Тхинкерс ин Интернатионал Тхеорy: Мацхиавелли, Гротиус, Кант, анд Маззини. Оxфорд Университy Пресс, УСА, 2005, 230 пп
• Wилсон, Ериц: Саваге Републиц: Де Индис оф Хуго Гротиус, Републицанисм анд Дутцх Хегемонy wитхин тхе Еарлy Модерн Wорлд-Сyстем (ц. 1600–1619). Мартинус Нијхофф, 2008, 534п
• Зуцкерт, Мицхаел П.: Натурал Ригхтс анд тхе Неw Републицанисм. Принцетон Университy Пресс, 1998, 410пп

Спољашње везе

• Хуго Гротиус на сајту Пројекат Гутенберг (језик: енглески)
• Хуго Гроције на сајту Интернет Арцхиве (језик: енглески)
• Хуго Гроције на сајту ЛибриВоx (језик: енглески)
• Wоркс бy Хуго Гротиус ин тхе Онлине Либрарy оф Либертy
• Wоркс бy Хуго Гротиус Архивирано на сајту Wayback Machine (14. јануар 2022) ин Схорт Титле Цаталогуе Нетхерландс (СТЦН) Архивирано на сајту Wayback Machine (31. мај 2020)

Индивидуални радови

• Он тхе Лаwс оф Wар анд Пеаце (абридгед) Архивирано на сајту Wayback Machine (3. мај 2020)
• Он тхе Лаwс оф Wар анд Пеаце (Латин, фирст едитион 1625)
• Логицарум диспутатионум qуарта де постпраедицаментис; диспутатион, агед 14, ат Леиден Университy
• Пхyсицарум диспутатионум септима де инфинито, лоцо ет вацуо; диспутатион, агед 14, ат Леиден Университy

Друго

• Еxтенсиве цаталогуе оф Гротиус' wритингс ат тхе Пеаце Палаце Либрарy, Тхе Хагуе Архивирано на сајту Wayback Machine (16. мај 2011)
• Тхе Цорреспонденце оф Хуго де Гроот (Гротиус) ин ЕМЛО
• Блом, Андреw. „Хуго Гротиус”. Интернет Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy. 
• Миллер, Јон. „Хуго Гротиус”. Ур.: Залта, Едwард Н. Станфорд Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy. 
• Хуго Гротиус' Qуотес