Иван Иванић

С Википедије, слободне енциклопедије
Иван Иванић
Иван Иваниц.јпг
Иван Иванић, први начелник Драчког Округа
Датум рођења(1867-04-24)24. април 1867.
Место рођењаБачко Градиште
 Аустроугарска
Датум смрти31. јануар 1935.(1935-01-31) (67 год.)
Место смртиБеоград
 Краљевина Југославија

Иван Иванић (Бачко Градиште, Бечеј, Аустроугарска, 24. април 1867 — Београд, Краљевина Југославија, 31. јануар 1935)[1] био је српски дипломата и аутор бројних радова о етничким групама у Србији и на Балкану. Писао је и путописе у којима је описивао своја путовања по региону Старе Србије, нарочито Косову, Метохији и Албанији.

Порекло[уреди | уреди извор]

Његови су старином из Србобрана, где су доселили у време сеобе са Арсенијем Црнојевићем.[2]

Каријера[уреди | уреди извор]

Своју дипломатску каријеру је почео као секретар у конзулату Краљевине Србије у Приштини.[3] Касније је постао заменик конзула па конзул у Приштини и Скопљу (Косовски вилајет).[4] Касније је именован на позицију конзула у Битољу (тада Битољски вилајет).

Учествовао је и у јавним и у тајним активностима којима је Краљевина Србија помагала устанке у Македонији усмерене против Османског Царства.[5] Своју супругу, Делфу, упознао је у Скопљу у којем је била учитељица у периоду између 1900. и 1903. године. Она је била један од оснивача Кола српских сестара, организације чије оснивање су предложили Иван Иванић и Бранислав Нушић.[6] Нису имали деце а њихова усвојена ћерка се звала Иванка.[7] Иванка је по наводима Делфе Иванић, била Иванова кћерка из првог брака, а имала је 4 године када су Иван и Делфа ступили у брак. [8]

Иванић је 1904. године био секретар посланства Србије у Цариграду. Он и његова супруга Делфа изабрани су тада једногласно за чланове "Друштва књижевности и науке" у Цариграду. Њихово чланство је подразумевало да узимају учешћа на друштвеним седница када су могли да говоре о књижевним и научним темама.[9]

Иван Иванић је 29. новембра 1912. постављен на позицију првог гувернера Драчког Округа а његова жена Делфа је водила болницу у Драчу.[10][11]

Иванић се бавио и издавањем бројних часописа на српском језику. У априлу 1887. постао је уредник часописа „Сремац“.[12] Иванић је био један од двојице (са Милојком Веселиновићем) [13] уредника првих годишта календара „Вардар“."[14] Такође је издавао и часопис „Голуб“ који је 1905. године објављиван у Истанбулу и намењен Србима који су живели у Османском Царству.[15] У два наврата уређивао је и Цариградски гласник. [16]

Иванић је у својим радовима о Косову, Македонији и Српској Православној Цркви износио своја лична запажања која су била оцењивана на различите начине од каснијих истраживача.[17] Георгије Летић му је био братић, њихове мајке су биле рођене сестре. [18]

Кула Небојша је по породичном предању њихова. Имао је буран национални и политички живот у Угарској и Србији. Био је 32 пута затваран а једну годину је био конфиниран у месту рођења. У емриграцији је био два пута у Румунији и једном у Русији, у Одеси 1884-1884. У Угарској је заједно водио борбу са Јашом Томићем и Лазом Нанчићем. [19] Приликом српског ослобађања Драча је у депеши написао да је српска коњица загазила код Драча у српско море и да се ту војска заклела да српско море неће никада напустити. [20]

Изабрана дела[уреди | уреди извор]

О Буњевцима.јпг

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Биограпхиес” (ПДФ). Матица Српска. стр. 1. »Иванић, Иван, дипломата, књижевник, новинар (Бачко Градиште код Бечеја, 24. IV 1867 – Београд, 31. I 1935)« 
  2. ^ Милановић, Јасмина (2012). ДЕЛФА ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 320. ИСБН 978-86-7403-172-8. 
  3. ^ Историски часопис, Волуме 47. Српска Академија Наука и Уметности. 2002. стр. 172. »Иван Иванић, писар српског конзулата у Приштини, наводи да је 19. децембра 1898. године у Скопљу срео Ајдин-бега и Ферхат-бега, синове Алија Драге Коматовића, албанског првака из Мојстира, које представља као припаднике племена, албанизоване Србе који су сачували свој матерњи језик« 
  4. ^ Микић, Ђорђе (1988). Друштвене и економске прилике косовских срба у XIX и почетком XX века. Српска академија наука и уметности. »У вези с боравком Џинића у Цариграду интересантне подат- ке је оставио Иван Иванић, конзулски службеник у Приштини... Иван Иванић, српски конзул у Приштини« 
  5. ^ Друштво архивских радника СР Србије (1990). Архивски преглед. Државна архива НР Србије. стр. 67. »Делфин муж Иван Иванић био је дипломатски чиновник у Министарству иностраних дела; као вицеконзул и конзул у Битољу и Скопљу учествовао је у свакој јавној и тајној помоћи коју је Србија пружала македонским устаницима...« 
  6. ^ Савић, Јелена (2009). „ко­л­о­ Српски­х Сест­ара – о­д­го­вор ел­и­т­е на женско­ питање” (ПДФ). стр. 119. »Сматрајући да привремени одбор не би био од велике користи, Бранислав Нушић 20 и Иван Иванић, предложили су оснивање сталног женског удружења које би предано радило на остваривању идеје о националном јединству и заједничкој држави Срба.«  софт хyпхен цхарацтер у |титле= на позицији 3 (помоћ)
  7. ^ Муса, Крешимир (7). „ОБЈАВЉУЈЕМО ТЕКСТ РАЗГОВОРА С ГОСПОЂОМ ДЕЛФОМ ИВАНИЋ, р. МУСИЋ КОГА ЈЕ ВОДИО ГОСПОДИН КРЕШИМИР МУСА 1968. ГОДИНЕ”. Фондација Руђер Бошковић, Доња Херцеговина. Архивирано из оригинала на датум 08. 08. 2011. »Нису имали дјеце, а имали су покћерку Иванку«  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |дате=, |yеар= / |дате= мисматцх (помоћ)
  8. ^ Милановић, Јасмина (2012). ДЕЛФА ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 159. ИСБН 978-86-7403-172-8. 
  9. ^ "Застава", Рума 1904. године
  10. ^ Антић, Чедомир (02. 01. 2010). „Кратко славље у Драчу” [Схорт целебратион ин Дуррес]. Вечерње новости. »У Драч је убрзо допутовао први начелник округа – Иван Иванић. Његова супруга Делфа, једна од утемељитељки Кола српских сестара, водила је болницу у Драчу.« 
  11. ^ Стојанчевић, Владимир (1991). Први балкански рат: округли сто поводом 75. годишњице 1912–1987, 28. и 29. октобар 1987, Волуме 19. Српска академија наука и уметности. стр. 134. »Када јој је муж Иван Иванић, као окружни начелник, премештен у Драч, тамо прелази и она. Тако сазнајемо да је у Драчу било 12 болница и да су се сви болесници хранили „из опште кујне"« 
  12. ^ Крестић 1980, стр. 362.
  13. ^ Милановић, Јасмина (2012). ДЕЛФА ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 130. ИСБН 978-86-7403-172-8. 
  14. ^ Друштво архивских радника СР Србије (1990). Архивски преглед. Државна архива НР Србије. стр. 69. »први број Вардара уредили су Иван Иванић и Милојко Веселиновић.« 
  15. ^ Нова искра, Волуме 6. 1904. стр. 379. »Изашао је из штампе "Голуб" Календар Отоманских Срба за 1905 годиу. Уредник је Иван Иванић, а издање је Српске Књижаре у Цариграду...« 
  16. ^ Милановић, Јасмина (2012). ДЕЛФА ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 132. ИСБН 978-86-7403-172-8. 
  17. ^ Самарџић, Радован (1983). Историја српског народа: пт. 1. Од Берлинског конгреса до уједињења 1878–1918. Српска књиижевна задруга. стр. 496. »као конзуларни чиновник, везао је своју делатност за неослобоћене крајеве Иван Иванић и у своје дело о Косову и Македонији, као и о историји српске цркве у Турској, унео много граће и личних запажања која су изазвала различите оцене« 
  18. ^ Милановић, Јасмина (2012). ДЕЛФА ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 216. ИСБН 978-86-7403-172-8. 
  19. ^ Милановић, Јасмина (2012). ДЕЛФА ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 315. ИСБН 978-86-7403-172-8. 
  20. ^ Милановић, Јасмина (2012). ДЕЛФА ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 323. ИСБН 978-86-7403-172-8. 

Литература[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]