Пређи на садржај

Јелка Кљајић Имшировић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Јелка Кљајић Имшировић
Датум рођења1947.
Место рођењаБач
Датум смрти2006.

Јелка Кљајић Имшировић (Бач ,1947 – Београд, 2006) југословенска анархисткиња[1][2], дисиденткиња и мировна активисткиња, социолошкиња принципијелних ставова и критичке оштрице једнако упућене властима Социјалистичке федеративне републике Југославије ( СФРЈ), режиму Слободана Милошевића у тзв. скраћеној Југославији (СРЈ), као и „демократским“ властима након рушења Милошевића.

Сматрајући да је власт у СФРЈ „ несоцијалистичка“[3] Јелка Кљајић Имшировић је била је учесница студентских протеста 1968, а  критички осврт на југословенску, марксистичку Праxис – филозофију, изнела и на Корчуланској летњој школи[3]1971. године. Заједно са кругом студената Београдског универзитета, незадовољних прећуткивањем да социјалистичка држава заправо живи класни сукоб и то на штету радничке класе, била је ухапшена[4] 1972. године,осуђена првостепено на годину и шест месеци, што је другостепеном пресудом промењено у годину дана, колико је и провела у затвору.

Упркос искуству затвора и ометању њене научне каријере[5], Јелка Кљајић Имшировић је наставила и са активистичким и са теоријским радом.

Пред распад, и са ратовима у бившој Југославији, Јелка Кљајић Имшировић што покреће, што учествује у низу антиратних и феминистичких иницијатива. Једна је од оснивачица Београдског женског лобија и Жена у црном,  такође је била активна у Женском парламенту, Центру за антиратну акцију, Београдском кругу, Асоцијацији за женску иницијативу (Ажин), Женским студијама -Београд[6].

Биографија[уреди | уреди извор]

Јелка Кљајић Имшировић рођена је у Бачу ( Војводина) 1947. године, у колонистичкој, земљорадничкој породици. Основну школу завршила је у Бачу, Гимназију у Бачкој Паланци. Иако склонија природним наукама, уписује студије социологије на Филозофском факултету у Београду: „Ни данас, после више од 30 година не знам тачно да ли је мој афинитет према прирдним наукама у гимназијским годинама био више израз спонтаних афинитета, или друштвено условљена форма избегавања суочавања са друштвеном стварношћу. без стипендије, студије су биле мислена именица, а стпендију сам добила за студије социологије. Али, и да се нисам нашла на социологији, студентску побуну 1968. бих доживела, верујем, и као моју побуну"[3].

Дипломирала је 1970. године, и магистрирала на истом факултету 1982. године. са темом „Схватање савременог друштва у критичкој теорији франкфуртске школе”.

У првим годинама након изласка из затвора, сарађивала је са Радио Београдом 3, под туђим именом. Почевши од 1974. године  запослила се као библиотекарка на Одељењу за филозофију и социологију Филозофског факултета у Београду, и на том радном месту остала до 1993. године, након чха је прешла на место асистенткиње на предмету Методика наставе социологије.[7]

Такође, бавила се и преводитељским радом, преводећи са немачког језика.

Дисиденство[уреди | уреди извор]

Политички ангажман Јелке Кљајић Имшировић почиње на студијама социологије, које су се поклопиле са студентским побунама 1968. године. Прикључујући се побуни она ће, иако то сама није очекивала, постати политичка затвореница и дисиденткиња у СФРЈ. О дисиденству је писала и сама, у својеврсној  социолошкој скици у којој је изнела кратак преглед историје дисиденства у послератној Југославији, као и сопстевна искуства са државном репресијом.

Осврнувши се на положај дисидената, Јелка Кљаић Имшировић је записала: "Ни себе, а ни своје другаре, нисам доживљавала као пуке жртве репресивног режима. Сматрала сам да човек који се на било који начин супротставља таквом режиму, треба да рачуна с тим да постоји велика вероватноћа да це бити и осуђен.“[3]

Студентска побуна 1968.[уреди | уреди извор]

Према оцени Јелке Клајић Имшировић, студенстка побуна у СФРЈ је одраз очигледног несклада стварности и политичких прокламација државног врха социјалистичке државе. Њу саму је покренуло „здраворазумско сазнање о беди владајуце радничке класе и радног сељаштва“[3], које је до тада артикулисала само у кругу породице и пријатеља. Студентске побуне, које су обележиле свет 1968. године, обележиле су и живот и рад Јелке Кљајић Имшировић.

Хапшење[уреди | уреди извор]

Након саме побуне 1968, ситуација се на југословенским универзитетима, међу студентима и студенткињама радикализује, уједно, и државни врх креће са јачањем реперсије над неистомишљеницима, како студентима , тако и професорима на универзитетима, и другима.[8] У свом тексту „Дисидентсво и затвор“, Јелка Кљајић Имшировић  појашњава да је у кругу од двадесетак студената закључено да су: „револуционарна теорија друства и револуционарна радницка партија две битне претпоставке и истовремено чиниоци трансформације савременог репресивног класног друства у истинско социјалистичко друство.“[3]

Идеја о револуционарној радничкој партији никада није заживела, али су скице Милана Николића о могућој револуционарној радничкој партији биле довољно за хапшење Јелке Кљајић Имшировића, Павлушка Имшировића, и самог Николића[9], са оптужбом за непријатељско удруживање против народа и државе, и пропаганду, а у медијима су именовани (неоправдано и нетачно) као „ троцистичка тројка“.[10][11] Осуђења је на годину и шест месеци затвора.

Слободни универзитет у Београду[уреди | уреди извор]

Рад Јелке Кљајић Имшировић, Павлушка Имшировића, Милана Николића, као и других припадника групе младих студената који су са марскистичких позиција критиковали СФРЈ ( попут Владимира Мијановића, Миодрага Милића, Драгомира Олујића, Гордана Јовановића, који су, уз већ поменуте Павлушка Имшировића и Милана Николића завршили на суду познатом као „суђење шесторици“[12][9] 1984. године ), организују Слободни универзитет, неформалну академску инстиитуцију на којој учествују студенти и млади људи.

Слободни универзитет је оформљен у стану[13] Владимира Мијановића, и био је активан по становима учесника све до поменутог хапшења и суђења „шесторици“.

Научно-истраживачки рад[уреди | уреди извор]

Након изласка из затвора, Јелка Кљајић Имшировић наставља, осим активистичког ангажмана и свој академски рад. упркос притисцама власти да се одстрани са Филозофског факултета.[14] Објављује ауторске радове и приказе у стручним часописима, и бави се и преводилачким радом.

У научно-истраживачом раду њен фокус је усклађен са њеним активистичким ангажманом – у низу текстова, приказа и превода бави се, између осталог, и питањем маса, класа као и критичком теоријом друштва Франкфуртске школе.

Мировни активизам[уреди | уреди извор]

Југословенско дисиденство, које се појављило у више струја (угрубо се може именовати као левичарско- марксистичко, грађанско и националистичко, што је уједно и својеврсна хронологија њихивог појављивања), са распадом СФРЈ се махом појављује и као опозиција режиму Милошевића и рату. Најпринципијелнија дисидентска струја која се организовала против распада и ратова у СФРЈ јесте левичарска, њу следи  грађанска опција, али се и националисти појављују на различите начине да би, практично, и преузели опозиционо деловање током деведестих година у Србији, у лику бившег партијског апартчика Вука Драшковића.

Најистрајније у антиратном ангажману су свакако жене, активсткиње-левичарке, и међу првима управо Јелка Кљајић Имшировић, као и друге феминиситкиње са територије бивше СФРЈ. Оне су израсле из  прве феминистичке конференције одржаној у СФРЈ - „Друг-ца“ организоване 1978[15], да би преко феминистичке групе „Жена и друштво“ оформиле и први СОС телефона у Београду[16], повезан са осталим феминистичким групама у бившој Југославији. Преданост феминистичких група мировном активизму била је јединствена током трајања режима Милошевића, и након његовог рушења.

Наиме, први антиратни протест у Београду организовале су женске групе.[17] Београдски женски лоби ( једне од оснивачица су Јелка Кљајић Имшировић и Надежда Радовић), Женски парламент (чије је стварање највише потицала Неда Божиновић) и Женска странка.

Београдски женски лоби[уреди | уреди извор]

Активности Београдског женског лобија као и Женске странке и Женског парламента) биле су усмерене на парламентарни живот у Србији. Једна од важних активности, непосредно пред рат, у вези је са дебатом о абортусу, новом закону о породици, и предлогом да се уведе Министарство за жене.[17]

Са почетком рата, Београдски женски лоби објаваљује антиратно саопштење, поводом рата у Словенији[18], у јуну 1991, и организује први анти-ратни протест у Београду. У августу 1991. – Београдски женски лоби упућује Скупштини СФРЈ захтев за демилитаризацију Југославије насловљен „Рат не води миру“, такође учествује у и у антиратној акцији „Црни флор“, као и у низу других акција.

Једна од важних тема којима ће се бавити Јелка Клајић Имшировић  у Београдском женском лобију, и којом су феминситикиње бавиле и током и након рата, јесте  клерикализација Србије. У саопштењу[19] Београдског женског лобија из 1997. године, које критикује Српску православну цркву, осим Јелке Кљајић Имшировић и Надежде Радовић (Ћетковић), потписује се и др Свенка Савић, феминсткиња и лингвисткиња из Новог Сада.

Жене у црном[уреди | уреди извор]

У оснивачице антимилитаристичко-феминистичке групе Жене у црном, осим Јелке Кљајић Имшировић, између осталих спадају Сташа Зајовић. Лепа Млађеновић, Надежда Радовић, Љиљана Гаковић, Лина Вушковић, и Славица Стојановић.

Најупорније антиратне протесте у Србији, познате као „стајање средом“, управо су одржавале Жене у црном, пуне четири године, од 09.10.1991, до потписивања Дејтонског мировног споразума 1995. године,  увек средом, и сваке среде у те четири године.

Научно-истраживачки рад[уреди | уреди извор]

Са избијањем рата у СФРЈ, аналитички радови Јелке Кљајић Имшировић се окрећу самом рату, национализму, и клерикализацији друштва. У свом раду из 1991. године  „Од социјализма до самоуправног национализма“, Јелка Клајић Имшировић осврћући се на политичку понуду „партијског плурализма“ оцењује да : „Национал-партијске олигархије које су дошле на власт после вишестраначких избора у већој или мањој мери практикују моделе владања карактеристичне за једнопартизам“.[20]

Бавила се и истраживањима о положају жена, а своје радове је објављивала у стручним часописима, у  гласилу „Република“ као и у активистичким зборницима.

Избор радова[уреди | уреди извор]

  1. Дилеме критичке теорије, Филозофија, 4/1971., стр.103-144.
  2. Филозофска херменеутика Ханса Георга Гадамера, Филозофија, 3-4/1973., стр.77.-88.
  3. Миграција радника: серија радова Института за географију свеучилишта у Загребу, Социолошки преглед, 1/1973., стр.141.-146.
  4. Размишљања савремених марксиста о Марксовом “Капиталу”, Социолошки преглед, 2-3/1973., стр.327.-340.
  5. Идеја и покрет савета у немачкој Новембарској револуцији, Културни радник, 2/1976., стр.149.-190.
  6. Схватање масе у немачкој феноменолошкој и формалној социологији: Макс Шелер, Леополд фон Визе и Теодор Гајгер, у зборнику: Маса у социолошкој теорији (ред. м.ранковић), Институт за социолошка истраживања филозофског факултета, Београд, 1977., стр.240.-260.
  7. Схватање савременог друштва и његовог развитка у критичкој теорији франкфуртске школе, у зборнику: Огледи из социологије друштвеног развоја (ред. м.ранковић), Институт за социолошка истраживања филозофског факултета, Београд, 1981., стр.105.-
  8. О књизи “Контрареволуција и револт”, у: Х.маркузе, контрареволуција и револт, Графос, Београд, 1982.,стр.131.-142. (поговор)
  9. Од стаљинизма до самоуправног  национализма, Центар за филозофију и друштвену теорију, београд, 1991., 256 стр. (књига)
  10. Криза, рат, санкције... и женске потребе (уводни текст и  упитник), у зборнику: Жене за мир, Жене у црном, Београд, 1994., стр.261.-265.
  11. Власт, рат, заборав: произвођење и наметање заборава о рату, у зборнику: Жене за мир, Жене у црном, Београд, 1996., стр.74.-78.
  12. Етничко чишћење, расизам, ксенофобија, ибид., стр.84.-90.
  13. Бескрај ратоборног режима. закон о наслеђивању – још један атак на људска права и противнике рата и милитаризма, република бр.133-134, 1-29.фебруар 1996.
  14. Дисиденти и затвор, Република бр.196/1998., стр.11-22.
  15. Женски парламент 1991-1993., у зборнику: Ка видљивој женској историји, женске студије, Београд, 1998., стр.85-107.
  16. Жена и веронаука: патријархат као божја воља, у зборнику: Религија, жене, образовање: измедју духовности и политике, Нанди, Београд, 2001., стр.52-61.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Јелка Имшировић”. www.аудиоифотоархив.цом. Приступљено 2024-01-20. 
  2. ^ „Ин мемориам”. Време. 6. април, 2006. Приступљено 20.01.2024.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |дате= (помоћ)
  3. ^ а б в г д ђ „"Република" - Дисиденти и затвор”. www.yуропе.цом. Приступљено 2022-11-07. 
  4. ^ „wоркер пресс јул 27. 1972.” (ПДФ). Приступљено 18. 12. 2022. 
  5. ^ „Република - Гласило градјанског самоослобадјања”. www.република.цо.рс. Приступљено 2022-11-07. 
  6. ^ „Јелка Имшировић”. www.аудиоифотоархив.цом. Приступљено 2022-11-07. 
  7. ^ „Јелка Имшировић”. www.аудиоифотоархив.цом. Приступљено 2022-11-07. 
  8. ^ Томић, Атанацковић (2009). Друштво у покрету. Нови Сад: Цензура. стр. 43. ИСБН 978-86-86559-07-4. 
  9. ^ а б Спехњак, Ципек. „Дисиденти, опозиција и отпор – Хрватска и Југославија 1945. - 1990.”. Приступљено 18. 12. 2022. 
  10. ^ „"Република"”. www.yуропе.цом. Приступљено 2022-11-07. 
  11. ^ „Тхе Милитант 1972” (ПДФ). Приступљено 18. 12. 2022. 
  12. ^ „Отпори и забране – Прилог историји:Звончићи слободе - Култура сећања - Недељник Време”. www.време.цом (на језику: српски). 2010-05-12. Приступљено 2022-11-07. 
  13. ^ „"Слободни универзитет основан у стану Владе Револуције"”. НОВА портал (на језику: српски). 2021-05-06. Приступљено 2022-11-07. 
  14. ^ „Ја као објект праћења”. Б92.нет (на језику: српски). Приступљено 2022-11-07. 
  15. ^ Пантелић, Владимир. „27-30. 10. 1978. | ДРУГ-ЦА ЖЕНА - Архива СКЦ Београд” (на језику: српски). Архивирано из оригинала 11. 11. 2022. г. Приступљено 2022-12-18. 
  16. ^ „Осмомартовски поклон - Друштво - Дневни лист Данас” (на језику: српски). 2020-03-08. Приступљено 2022-11-07. 
  17. ^ а б Лихт, Дракулић. „Када је име за мировњака било жена: рат и род у бившој Југославији” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 27. 10. 2022. г. Приступљено 18. 12. 2022. 
  18. ^ „Ц:\ ТYПЕСЕТ\ фсвеске11\ ЛОБИ.qxд”. www.wоменнго.орг.рс. Приступљено 2022-11-07. 
  19. ^ „Ц:\ ТYПЕСЕТ\ ФСВЕСКЕ9\ ЛОБИ.QXД”. www.wоменнго.орг.рс. Приступљено 2022-11-07. 
  20. ^ Свеучилиште у Загребу. Филозофски факултет. Одсјек за филозофију. Округли стол (2019). Цитирано у Криза и критика рационалности : Насљеђе '68 : радови четвртог Округлог стола Одсјека за филозофију 2018. Борислав Микулић, Мислав Житко, Небојша. Грубор, Алдо Милохнић, Жељка Матијашевић, Теа Шкокић. Загреб: Филозофски факултет Свеучилишта. стр. 164. ИСБН 978-953-175-821-5. ОЦЛЦ 1130797317. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Jelka_Kljajić_Imširović&oldid=27066077”